KulturniK

понедељак, 9. март 2015.

Mala slatka smrt-Slatka tajna orgazma

"Mala smrt", odnosno francuski "La petite mort" jeste idiom i eufemizam za "orgazam". Ovaj termin, generalno, koristi se da bi opisao post-orgazmičko stanje (ne)svesti, u koje neki ljudi zapadnu nakon seksualnog čina! Režija i glavna uloga: Josh Lawson. Uloge: Bojana Novaković, Damon Herriman, Kate Mulvany, Patrick Brammall, Kate Box, Erin James, TJ Power.

Simpatična australijska komedija koja će nam seksualne osesije prikazati s vedrije strane. Eto i malo smeha na ovogodišnjem FEST-u!. I ovde je reč o omnibusu, o tajnim životima pet parova iz predgrađa Sidneja. Losonov erotski provokativan i ponekad šokantan scenario prepliću priču koja istražuje granice seksualnih fetiša i posledica koje su rezultat priče o njima. Tako mladi par izgleda prilično zadovoljan svojim seksualnim životom... osim po pitanju malo divljijeg seksa! Žena otkriva da može da postigne orgazam samo ako svog partnera dovede do suza! Seksualni eksperiment se izmiče kontroli. A tu je i telefonski operater koji prima "prljave" pozive, kao i novi šarmantni komšija.

Koliko smo daleko spremni da idemo da bi postigli totalno zadovoljstvo?

Odlomak iz filma možete pogledati ovde

недеља, 8. март 2015.

Kada psi postanu bogovi

Nastavljamo se nekim filmovima sa FEST-a koji se nalaze u Glavnom takmičarskom programu. Ovaj put reč je o „Belom bogu“ šarmantnom i brutalnom ostvarenju mađarskog režisera Kornela Mundruča, o psećoj drami i svojevrsnom hororu za ljude, psećoj revoluciji. Šta bi bilo kada bi se zlostavljeni pobunili:

„Ustajte vi zemaljsko roblje, vi sužnji..“

Film otpočinje slikama puste Budimpešte. Devojčica vozi bicikl avetinskim Eržebetinim mostom. Odjednom se iza nje pojavljuje čitava horda pasa...

Dajući prednost psima s pedigreom, novi propisi nameću visok porez na mešance.No, to je samo loš alibi, u svetu gde je poreklo nad karakterom. Nesavesni vlasnici odbacuju svoje pse i azili postaju pretrpani. A azili su poput koncentracionih logora. Trinaestogodišnja Lili se očajnički bori da zaštiti svog ljubimca Hagena. No njeni razvedeni roditelji ne prepoznaju njenu vezanost za psa, pa njen otac na kraju odbacuje psa da se sam snalazi na ulici.

Hagen i njegova njegova vlasnica se očajnički traže, dok Lili ne izgubi veru i podlegne pritiscima. Boreći se da preživi, Hagen shvata da nije baš svaki čovek najbolji prijatelj psa. Pridružuje bandi lutalica, prolazi kroz traumatična iskustva, da bi završio u kafileriji. Naročito su potresne scene priprema pasa za borbe, kao i same borbe. I prosto je nedopustivo ne navesti te sjajne pseće glumce, koji pored glavne glumice prosto nose film, daju mu kučmu.

A kada se pseća čaša žuči prelije, kada pseće strpljenje nestane, psi će preuzeti vlast u svoje šape. Njihova osveta će biti nemilosrdna i sistematična. Oko za oko, vilica za zub. Lili se nada da može da zaustavi užasni rat između čoveka i psa, ali ne shvatajući da se i ona na listi za odstrel, da je optužena za izdaju. On što je užasno za ljudsku rasu je da psi deluju poput dobro uvežbane vojske sa potpuno definisanom strategijom.

"i osveta naša crvena će biti!"

Ovo nije samo priča o međuvrsnoj hijerarhiji, već jedna jednostavna, ali efektna metafora rasnog i klasnog ugnjetavanja, dok se društvo sa margine pomera u stranu za dobrobit malobrojne elite, ali i da bi pokazalo svoju kolektivnu snagu.

Film se završama simboličnom scenom, koja bi trebala da upozori sve nasilnike, sve svetske kvazimoćnike da je opasno igrati se vatrom. Ne uspostavlja se dobro, pretnjama, bombama i nasiljem. Nema jedne istine, nema jednog sudije i jednog dželata.

Protivniku treba pružiti ruku. Ishod bi mogao da iznenadi. Međutim, svet nije spreman za ove istine. Ali psi znaju... A džukele će uvek ostati džukele...

Sen Loran - Šnajder u carstvu poroka

Ovogodišnji FEST otvorilo je bledunjavo francusko-belgijsko ostvarenje „ Sen Loran“.

https://www.youtube.com/watch?v=vhkSXbmm-uQ

Film govori o jednom od najpoznatijih francuskih šnajdera, o njegovom životu, radu i strastima. Radnja se otegla na puna dva i po sata, sa flešbekovima, otezanjima, naknadnim utvrđivanjem gradiva, sa Loranovom agonijom koja je ovolikim vremenom trajanja filma postala i naša agonija. I time, mi je, bar delimično, postalo jasno ustajanje i bauljanje publike, tokom odjavne špice, u pomračini bioskopske sale. Stoga, gledaoci sa slabijom bešikom, savet, kupujte karte na početku redova!

"Sedela sam za mašinom, šila sam.

Pitali me oficiri čija sam."

Film koji je režirao Bertran Bonelo, a u kome glume Gaspar Ulijel, Žeremi Renije, Luj Garel, Lea Sedu i Amira Kasar na početku nagoveštava zanimljivu radnju. Glavni damski krojač inkognito stiže u jedan pariski hotel spreman da novinarima otvori dušu. Da ispriča priču o svojem učešću u alžirskom ratu, kako je bio ranjen, kako je postao zavisan od narkotika i kako „nije dozvoljavao da ga miluju“. Ali, avaj!

Onda sve odlazi dođavola, ređaju se godine 1967-1976, njegove kreacije i naličje modne piste, život u porocima. Za sjajnu fotografiju zaslužan je Žoze Dee, ali to ponekad prati dosadan film, kao što je ovaj.

Loranova homoseksualnost prikazana je kroz klišee (dominantna majka, traumatična iskustva) i potcrtana scenama koje bi trebale da su šokantne, ali su puki pucanj u prazno.

Najbolje scene u filmu su ona kada se njegov pas predozira i kada velikodušno otpušta trudnu krojačicu.

Film ni na koji način nije zaslužio da otvori FEST.

Šio mi ga Đuro! Idemo dalje!

петак, 27. фебруар 2015.

Ljudi, počinje FEST!

Pored Bitefa i Bemusa Fest je bio jedna od uspešnijih robnih marki bivše državne zajednice, koja je imala nameru da objedini ono najbolje iz dva antagonistićki suprostavljena sistema. Za karte "za put u svet pokretnih slika" čekalo se u redovima, padalo u nesvest, bilo je "in" pokazati se i biti viđen, dolazili su ugledni gosti, ali su filmovi sa Festa godinu, dve kasnili dok ne stignu na redovan bioskopski repertoar. Postojao je Avala film u čijim su se studijima snimale neke značajne koprodukcije.

Raspala se zemlja i važeći sistem, nastupila je beda, primitivizam i sankcije i FEST je lutao i tražio svoju dušu. Nekih godina ga nije ni bilo. Gostiju iz sveta takođe. Osim onih koju su svojim dolaskom hteli da pokažu da ne pristaju na stereotipe i da su slobodni da se okušaju u disciolini „pišanja uz vetar“. A film je doživeo svoj konačan poraz, bar u svojoj bioskopskoj varijanti. Tv stanice su se takmučile u piraterisanju. Na svakom ćošku mogli ste da nabavite mrljavu kopiju najnovijeg holivudskog hita, koji se nije ni pojavila na tržištu.

A onda je došla trandža i bioskopi su privatizovani, drugim rečima nestali su. Holivudski hitovi su počeli da se prikazuju u tržnim centrima uz srkanje sokova i žvakanje kokica, ali u isto vreme kad su premijere imali i u Njujorku i Londonu.

Nastalo je par alternativnih festivala, koji su za kratko vreme stekli veliki ugled, poput Festivala autorskog filma. Skoro svakog meseca negde se organizuju raznorazne revije nacionalnih filmova, zanimljivih ostvarenja u kojima ima još uzbudljive radnje, krajnji ishod se ne zna, a ne ogluvite od buke i ne ukoči vam se vrat od mlataranja levo-desno, dok pratite radnju u nanoseknudi.

Prestižni umetnički bioskopi poput Balkana i Jadrana su iščezli, a zamenila ih je renovirana Fontana. Zaživela je i velelpna zgrada Jugoslovenske kinoteke i počela da okuplja neku drugu publiku. U Dvorani kulturnog centra neki pametni i ozbiljni ljudi, pravi ljubitelji filma, drže se svog utabanog puta. A grupa art-kosmopolske omladine (uz pritajeni mig izvršne vlasti) okupirala je jedan bioskop u centru grada. Srpski film je postao biznis, a krajnji produkt je bjutava torta miks jugonostalgije i regionalne impotetne korektnosti. Film snimljan da dobro prolazi u celom regionu. Uvek smo voleli žaoke Duška Kovačevića, ali je većina izabrala da živi po šablonu i ideologiji Siniše Pavića i Radoša Bajića. Čak i sam Kovačević ponekad.

No, razlog ovog tekstu je početak ovogodišnjeg FEST-a. Na čijem se čelu ove godine zaseo Jugoslav Pantelić. Pa da krenemo od početka. Program je dovoljno šaren da svako pronađe nešto. Za moj ukus dosta depresivan, ali ja nemam toliki uvid u svetsku kinematografiju, da mogu da ustvrdim da svet nije zaista toliko izbedačen. Tu je i srpski garažni film, gerilci koji su shvatili da nikad neće dobiti kintu iz budžetskih riznica.

Ustanovljeni su i takmičarski programi, ponovo su pozvani neki značajni gosti. I u ovu oblast uvedena je nagrada - statua Beogradskog pobednika. Kako se samo niko pre nije setio toga! Pobednik kao da je vajan da bude prestižna nagrada. Počev od imena do stasa. Prema njemu Oskar izgleda grotesno poput onog debilnog klovna iz Mekdonaldsa.

Dosta toga, što ukazuje na novo pozicioniranje i predizajniranje Festa obećava. Nadam se da se publici neće više dozvoljavati ulazak u salu dvadeset minuta posle početka projekcije, a da će ona koja je na vreme ušla biti dovoljno strpljiva da na sedištima odgleda odjavnu špicu. Ostanite na svojim mestima do potpunog prestanka rada projektora (dvdja).

Konačnu reč o FEST-u izreći ćemo po njegovom okončanju. A do tada, vidimo se na FEST-u.

петак, 6. јун 2014.

Čarobnjak u Beogramskom dramskom pozorištu

U Beogradskom dramskom pozorištu gostovalo je Narodno pozorište Sombor sa predstavom "Čariobnjak".

Komad napisan u slavu Tomasa Mana, pomešan biografskim činjenicama i ficijom, vodi vas kroz život svetski priznatog pisca, dobitnika Nobelove nagrade, i prikazuje dve strane medalje iste ličnosti: ugled i lični uspeh sa na jednoj, i ličnu nesreću na drugoj strani. Radnja komada obuhvata period od 1891. godine, kada je Man bio đak i imao petnaest godina, do 1949. godine, kada je njegov sin Klaus izvršio samoubistvo.

Na sceni se pojavljuje Svetozar Cvetković sa tabletom u ruci. Već je čovek u godinama i ne vidi dobro. Trebaju mu naočari. Velikodušno mu ih nudi Voja Brajović iz prvog, štreberskog reda.

„Pa onda ti pročitaj!“

šeretski mu uvali posao Cvetković. A po okončanoj drami, Brajović mu umesto tableta dodeli nagradu. Ehhh, ti glumci...

Naizgled biografska, ova drama, osim činjenica, zasnovanih na motivima Manovog književnog dela i istorijskim podacima o njegovom životu, u sebi meša biografske činjenice i fiktivne događaje, kao i likove. Ova predstava nije koncipirana kao biografija Tomasa Mana već kao pozorišna igra. U njoj je gledalac, od samog početka, aktivni učesnik.

Ovaj komad je autentična priča koja ne govori samo o Tomasu Manu i njegovom delu „Toniju Kregeru”, već postavlja i pitanja koja su duboko ljudska. U predstavi igraju: Svetozar Cvetković, Saša Torlaković, Radoje Čupić, Tatjana Šanta, Marko Marković.

„Već neko vreme nalazim inspiraciju u višeznačnosti koja nastaje kada jedan glumac bez ikakve fizičke transformacije uzima na sebe i druge uloge. Ova predstava ne imitira stvarnost i stvarne događaje, već na neki drugi način priča priču, pozivajući se na gledaočevu spremnost da ne dobije sve “na tanjiru” već da zamišlja, shvata, dešifruje i time zapravo aktivno učestvuje u nastajanju predstave. Upravo taj gledalac je najveća snaga i moć pozorišta i molim ga da nam pomogne da izgradimo i ovu predstavu“, istakao je između ostalog Boris Liješević.

Maestralna gluma Svetozara Cvetkovića, koji tumači Getea, sjajna rola Saše Torlakovića u ulozi Mana, te ostatak somborske trupe daju pečat "Čarobnjaku koji je pobrao mnogo prestiznih nagrada za 2013 godinu.

Sterijina nagrada za najbolji tekst i glumca, koju je dobio Saša Torlaković, nagrada "Milos Zutic", nagrada "Bojan Stupica za izuzetnu režiju Borisu Liješeviću kao i nagrada na MESS festivalu Sarajevo.