"Izmicala mi je, to sam osećao, u neku oblast koja više
ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to
nije htela i vraćala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad i nije...
Ko uopšte kome pripada i šta znači pripadati
jedno drugom; te građanske reči beznadne iluzije?
Ali sam uvek
iznova, kad se vraćala, za jedan čas, za jedan pogled, za jednu noć, sam
sebi izgledao kao knjigovođa koji ne treba da računa, nego ne pitajuci
da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrećnica, osuđena na smrt.
Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuća,
ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje
egoisticne zakone smatraju zavetnim pločama bozijim.
Usamljenost traži
saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen,
nego samo sam.."
Noć u Lisabonu
Opet su vemena izbeglica i svetskog beznađa. Pesmisti bi rekli kao pred rat. Optimisti - samo što nije bolje. Realisti samo gledaju da ostanu ljudi. Izbeglički život, to turobno stanje ljudi koji su sve izgubili, osim svoje časti, najbolje je opisao u svojiim romanima jedan veliki nemački pisac. Veliki humanista, veliki
čovek, Erik Marija Remark umro je na danšnji dan, 25. septembara 1970. godine.
Nije ga bilo u obaveznoj lektiri, ali sam dosta toga o životu; prijateljstvu,
ljubavi, a bogami i alkoholu naučio od njega. Bile su to knjige koje se
prepričavaju na đačkim odmorima. One koje daju odgovore na prava pitanja, koje
vam da tacni nude život kakav i jeste: divlji lep i surov, a kad pisac još uzmognu snage da
ostanu romantični onda je to podvig vredan divljenja.
Njegovi romani bili su zabranjeni u nacističkoj Nemačkoj, a
prva zapaljena kjnjiga bila je upravo njegova. Ali ne može mrak da proguta
svetlost zauvek. Trajaće samo do jutra!
Tako je govorio Remark:
Žena može da ostavi muškarca; svoje haljine nikada.
Prošlost. S njom ne možemo ništa započeti. Samo nas
opterećuje. I ono što je bilo dobro. Moramo iznova početi. Ono drugo je
propalo. Ne možemo više natrag.
Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čovjeka čini slobodnim, ali i nesrećnim.
Bez ljubavi čovek je samo mrtvac na odsustvu...
U ljubavi niko nije odrastao.
Ljubav ženu čini bistroumnom, a muškarca zbunjenim.
Ako nešto napuštamo, nije potrebno da ga gubimo. To rade
samo idioti.
Sudbina i duša su dva
imena jednog pojma.
U ljubavi niko nije odrastao.
Ko ništa ne očekuje, nikad neće bit razočaran.
Ništa nije tako zlo, niti je tako dobro kao što mi mislimo.
I ništa nije konačno.
Niko ti ne može biti
stran, kao čovek koga si nekad voleo.
Ono što nismo dobili izgleda uvek bolje od onog što imamo.
Morаl je izum ljudi, а ne rezultаt životnog iskustvа.
Svako treba u nešto da veruje – ja verujem da ću popiti još jedno piće.
Na zapadu ništa nova. Nebo ne zna za miljenike
Нема коментара:
Постави коментар