![]() |
Grupa Buč Kesidi za samo tri sata rasprodala je sva tri koncerta mini turneje na kojoj će predstaviti novi studijski album „Moderne veze“.
![]() |
Grupa Buč Kesidi za samo tri sata rasprodala je sva tri koncerta mini turneje na kojoj će predstaviti novi studijski album „Moderne veze“.
Od 4. do 16. marta 2025. - DOB//Galerija
Umetnički projekat „Kuća“ koji se u Galeriji Doma
omladine Beograda realizuje od 4. do 16. marta, predstavlja prvu samostalnu
izložbu Katarine Drenjanin. Iako mlada umetnica, lični senzibilitet i način na
koji ga pretače u likovni jezik, takođe doslednost i raznovrsnost pristupa temi
kojom se bavi, dali su joj priliku da galerijski prostor pretvori u „kuću“,
preispitujući i pozivajući na dijalog o tome koje sve značenje za nas danas ima
pojam doma.
Katarina Drenjanin koristeći različite medije: video,
instalacija, nađeni objekti, i raznovrsni materijali, govori o osećanjima,
osećajima i sećanjima odrastanja i života u jednoj porodici – jednoj kući.
Odabirom svog likovnog izraza, u koji spada i izbor boja,
materijala, formata, formi, odnosa i slično, umetnica u prvi plan stavlja skup
pojmova koji nas, povezani na taj način, navode na razmišljanja o prolaznosti,
ograničenjima, zatvorenosti naspram otvorenosti, kraju naspram novog početka.
Na izložbi „Kuća“ predstavljeni su interaktivni objekti
velikog formata i tri video-performansa koji pored univerzalnih motiva nose i
duboko lična svedočenja. Izložba kroz povezivanje i razmenu ličnih iskustava na
temu kuće za širi cilj ima stvaranje prostora dijaloga, boljeg razumevanja i
saosećanja.
Izložba pod nazivom ,,Kuća’’ pokazuje umetničke radove
nastale od decembra 2023. do maja 2024. godine, umetnice Katarine Drenjanin, i
predstavlja deo istoimenog izložbenog projekta ,,Kuća’’. Ovde pokazani
umetnički radovi predstavljaju lična svedočenja o osećajima, osećanjima i
sećanjima odrastanja i života u jednoj porodici, jednoj kući. Izložba ne
pokazuje u detalj život jedne porodice, već poneke od sećanja ili osećaja koje
umetnica nosi sa sobom, mentalno, fizički, i koje potom izražava putem svojih
umetničkih radova.
Ona koristi različite medije: nađene objekte – prozore,
stolice, cipele, odela…; i različite materijale: vuneni, akrilni i konac od
jute, filc, metal, silikon, karton, drvo, papir, i druge. Karakter ovih
materijala je potrošnost, upotrebljivost, a korišćenje njih ekonomična ponovna
upotreba stare odeće, starih stolica, starih prozora. Ovakvi motivi asociraju
na prošlost, starost, prolaznost i propadljivost. Umetnica se uglavnom služi
probranom paletom boja: različitim tonovima crvene, bele, crne, ili drugačije,
bojama kreča, maltera, drveta, metala.
Pomenutim materijalima, i u pomenutom koloru, umetnica
rekreira prostore sećanja, zatvorene ili otvorene prostorije, a motiv kuće
transformiše u četvrtaste objekte velikog ili malog formata, nalik na kutije,
asocirajući ih sa osećajem stešnjenosti, zatvorenosti u prostoru kuće. Objekti
velikog formata kao što su ,,Crna kuća’’ i ,,Drvena kuća’’, interaktivni su i
nadovezuju se na univerzalne karakteristike kuća ili domova: crna kuća – sa
stolicom, u senci, u mraku, kao prostor za odmor i prijatno izolovanje od sveta
i buke, ili neprijatan i strašan prostor, samoće i tišine u mraku? Dok sam
naziv crna kuća podseća na opšte izreke, sujeverja i kunjenja, tipa ,,crna
ti!’’, crna mačka, u kojima pridev crn znači nešto sa lošom sudbinom, nesrećom,
nešto strašno. S druge strane, ,,Drvena kuća’’ nosi sa sobom asocijaciju na
nestabilne, stare, ili sklepane domove, koji su nedovoljno sigurni, otporni i
čvrsti, podignuti od potrošnih materijala. Ovaj objekat možemo da razumemo
dvojako, kao metaforu za osećaj nesigurnog doma, ili doslovno, kao prikaz
fizički nestabilne i time nebezbedne kuće.
Predmetnim radovima pridružuju se tri video-performansa,
kojima umetnica ponavlja osećaj zatvorenosti, izolovanosti ili stegnutosti u
telu kroz različite akcije: obmotavanja svojih ruku u crveni konac, stvarajući
pritisak, bol i trnjenje, dok se konac useca u kožu, dovodeći ruke u položaj u
kom su zarobljene, i iz kog moraju tako zarobljene i stegnute da se oslobađaju;
zatim akcija obmotavanja glave, kojim umetnica pojačava osećaj skrivenosti ili
skrivanje, opet pod emotivnom ili mentalnim pritiskom, koji je fizički
ponovljen u akciji obmotavanja; i na kraju, performans odmotavanja stolice,
koji predstavlja čin oslobađanja. U svom radu, umetnica na simbolički način
doživljava performativne akcije, konstruisane objekte, kao i same predmete od
kojih se umetnički radovi sastoje. Stolice nose asocijaciju stegnutosti u
čovekovom telu, krutosti, nepomičnosti, kao što su i one same krute, čvrste. U
pomenutom performansu odmotavanja stolice simbolički oslobađanje stolice od
konca, kao dodatnog pritiska, za nju predstavlja oslobađanje nje same od
pritiska, iako i dalje ona sama ostaje sa zaostavštinom krutosti u telu.
Prvi rad koji vidimo sačinjen složenom upotrebom više
predmeta, objekata, a opet sa upotrebom i akcije obmotavanja, ili uopšte
korišćenja konca, jeste rad ,,Portret mog oca’’. Ovaj rad nam takođe prvi jasno
i direktno pokazuje vezu izložbenog projekta, predstavljenih umetničkih radova
i naziva izložbe ,,Kuća’’, sa ličnim životom umetnice, i otkriva nam
autobiografsku konotaciju izložbe, i pored univerzalnih motiva i prikaza.
Dalje od predočavanja osećaja koje umetnica prepoznaje u
sopstvenom telu ili uopšte u kontaktu čoveka sa objektima, prostorima i
prostorijama za život, ovde vidimo njen lični doživljaj svog oca, predočen kroz
predmete i akcije sa istim tim predmetima. Osetljivi prikaz odsutnosti, težine,
i privrženosti umetnice prema svom ocu. Stara odeća, pantalone, odelo, njegova
su odeća, i nose memoriju toga da ih je on nosio pre dvadesetak godina, za neku
porodičnu svečnost. Starog kroja, kvalitetnog materijala, elegantna, divna
odela. Crne cipele su takođe njegove. Njihova obmotanost u crni konac takođe je
otisak pritiska i težine, ali ovaj put možda one koju on oseća svakodnevno.
Isprepleten konac, svezan u čvorove, tako da se naprave šake, kvrgave ruke,
jedna slobodna, a druga koja drži čvrsto novac, takođe asociraju na njegovu
ličnost, i možda svakodnevnu poteškoću i zadovoljstvo, vezano za novac. Dva
prozorska krila na koja su okačene stvari asociraju na kuću, ili na odsustvo
kuće, i svakako, njegovu povezanost sa njom.
Radovi prikazani u okviru izložbe ,,Kuća’’ ostavljaju
prostora za lična tumačenja, budući da sadrže poznate, univerzalne, predmete i
motive, sa kojima možda svako od nas ima neku ličnu vezu i istoriju: očevi,
kuće, prozori, stare stolice, odela, mali ramovi za porodične slike, i tako
dalje. Izložbeni projekat ,,Kuća’’ ima za širi cilj povezivanje ljudi i naših
ličnih iskustava, vezanih za kuću.
Izložbeni prostor tako ima za cilj da postane prostor sećanja, dijaloga, saosećanja, deljenja iskustava, saznavanja o našim ličnim i tuđim istorijama. Ova izložba bi bila početak ostvarivanja predloženih ciljeva, komunikacije i upoznavanja sa time šta kuća predstavlja za nas, kako se u njoj osećamo ili kako smo se u njoj osećali, kakva sećanja nosimo sa sobom u našim telima i glavama. Projekat počinje pokazivanjem jednog dela umetnicine lične istorije, a zatim ostaje želja za daljom komunikacijom projekta sa publikom.
Katarina Drenjanin, rođena je 2001. godine u Beogradu. Po
završetku Filološke gimnazije, smer za francuski jezik, upisuje osnovne studije
slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2020. godine. Diplomira
je 2024. godine, pod mentorstvom profesorke Biljane Đurđević i asistentkinje
Živane Mijailović. Trenutno je studentkinja master studija slikarstva na istom
fakultetu, takođe u klasi profesorke Biljane Đurđević. U svom dosadašnjem radu
izražavala se kroz različite medije: video, performans, crtež, slika,
instalacija, skulptura, nađeni objekti i drugo. Tematski okvir njenih radova
nadovezuje se na pojmove kao što su kuća, dom, sećanje, prošlost,
propadljivost, osećajnost i čovek.
Nil Džordan, zvezda irske kinematografije i najuspešniji
međunarodno priznati scenarista i reditelj iz Irske, počasni je gost XIII
Beogradskog irskog festivala (6 – 17. mart, 2025) i prvi put će u martu
posetiti Beograd. On će 7. marta u Jugoslovenskoj kinoteci otvoriti Nedelju
irskog filma i tom prilikom će mu biti dodeljen Zlatni pečat za doprinos
filmskoj umetnosti, naše najprestižnije priznanje namenjeno filmskim
stvaraocima. Iza sebe ima 19 igranih filmova, Oskara za scenario za film “Igra
plakanja”, dve nagrade BAFTA, nagrade Zlatni lav i Srebrni Medved kao i
francuski Orden umetnosti i književnosti. On je uspešan pisac fikcije:
poslednji roman „Pokrov Svetog Nikoga“ objavio je 2023. godine a već naredne su
objavljeni njegovi memoari koje je, ironično, nazvao „Amnezija“.
Osim Džordana, u Beograd dolaze irski reditelj i glumac Teri MekMahon kao i glumci Mark O`Haloran i Hejzel Dup. Teri MekMahon razgovaraće sa publikom nakon svog filma “Patrikov dan“ o mladiću koji pati od šizofrenije i kome se život menja u času kada se zaljubi.
Hejzel Dup, mlada
irska glumica, prisustvovaće projekciji filma „Ketlin je ovde“ u kom igra
glavnu ulogu a koji govori o devojci koja napušta hraniteljsku porodicu i vraća
se u rodni grad da pokuša da stvori novi život.
Nedelju irskog filma otvara istorijsko-biografska drama „Majkl Kolins“ o legendarnom irskom revolucionaru Majku Kolinsu proslavljenom tokom borbe Iraca za nezavisnost od Velike Britanije početkom XX veka. Lijam Nison, koji igra Majkla Kolinsa, dobio je nagradu za najboljeg glumca na 53. Venecijanskom filmskom festivalu. Džulija Roberts igra Kolinsovu verenicu Kiti Kiernan.
“Dobri lopov” je Džordanov film koji će domaćoj publici biti
zanimljiv i zbog toga što se u njemu pojavljuje Emir Kusturica, koji glumi
Rusa, vlasnika kazina u Nici. Od snimanja ovog filma, 2002. godine traje i
uzajaman prijateljski odnos dvojice slvanih reditelja. U filmu igraju Nik Nolti
I Ralf Fajns.
Crna komedija “Mali kasapin” je priča o dvanaestogodišnjaku
koji se, u begu od disfunkcionalne porodice, seli u svet svojih fantazija,
ispostaviće se, takođe vrlo nasilnih. Ovaj Džordanov film je osvojio Srebrog
medveda za najbolju režiju na festival u Berlinu 1998. godine.
Četvrti Džordanov film koji gledamo je “Čopor vukova” (1984)
i to je adaptacija feminstičke obrade bajke o Crvenakapi u čijem fokusu je
motiv o seksualnom buđenju devojčice. Film je snimljen pre pojave digitalnih
efekata i prepun je specijalnih efekata stare škole.
Film „Adam i Pol“ je mračna komedija o dvojici prijatelja iz
Dablina, zavisnika od heroina, a jednu od vodećih rola igra glumac Mark
O`Haloran, koji će prisustvovati projekciji i razgovarati sa novinarima i
publikom. Istog dana, u ranijem terminu, biće prikazan i kratki film “Irski
rastanak” u kom on, takođe, igra.
Na Nedelji irskog filma gledamo i “Kneecap” dokumentarnu dramu
o istoimenom rep bendu iz Belfasta koji će sticajem okolnosti postati lideri
pokreta za očuvanje irskog jezika, koji je pre samo nekoliko dana dobio BAFTA
nagradu za najbolji britanski filmski debi.
„Domaćica godine“, dokumentarac o nekadašnjem popularnom TV takmičenju u Irskoj koji je na svoj način uticao na emancipaciju žena
„Domaćica godine“ je dokumentarac o jedinstvenom kulturnom događaju u Irskoj – izboru za naj domaćicu godine koji se prikazivao u udarnom terminu na televiziji. To je priča o položaju žene u Irskoj, „gorka ali i urnebesno komična priča o generaciji snažnih žena koje su na svoj način promenile Irsku“.
Jedno od najpronicljivijih dela Borislava Pekića, komedija Čarobni kofer gospođe X ili X + Y = 0, dobija novo scensko ruho u režiji Katarine Žutić. Pod skraćenim naslovom X + Y = 0, ova duhovita, ali i duboko promišljena priča o večito intrigantnoj temi preljube dolazi na scenu Opere i teatra Madlenianum u saradnji sa agencijom Allegretto.
Premijera je
zakazana za 28. februar.
Katarina Žutić, osim što preuzima rediteljski zadatak,
tumači i glavnu ulogu Gospođe X, pružajući još jednom priliku publici da uživa
u njenim izraženim glumačkim nijansama i sposobnosti da donese složene
karaktere sa uverljivošću i emocijom. Njen partner na sceni je Dejan Lutkić u
ulozi Gospodina Y, glumac prepoznatljiv po jedinstvenom izrazu i sposobnosti da
likovima udahne neponovljivu harizmu. Njih dvoje, kao uigrani tandem koji je
kroz godine uspešne saradnje dokazao svoju scensku moć, vodiće publiku kroz
priču u kojoj će se prepoznati mnogi parovi srednjih godina.
Posebnu dimenziju predstavi daje muzika Aleksandre Kovač i
Romana Goršeka, koja u određenom smislu postaje treći lik na sceni. Njihova
kompozicija ne samo da prati dramsku radnju, već i oblikuje atmosferu,
produbljuje emocije likova i naglašava ključne trenutke priče.
Scenski ambijent kreira Mladen Hrvanović, dok kostimografska
rešenja Jelene Petrović dodatno oslikavaju karaktere i duh komada.
Napisana 1985. godine, ova komedija je tada imala
futuristički prizvuk, dok danas odražava suštinske dileme savremenog čoveka.
Kroz komičnu i lucidnu prizmu, predstava nas suočava s pitanjem kako nas
savremeno potrošačko društvo udaljava od suštine – ljudskosti i ljubavi.
Publika može očekivati predstavu koja će je nasmejati, ganuti, ali i podstaći
na promišljanje o sopstvenom životu, braku i društvu u kojem živimo.
Nakon premijere u Madlenianumu, planirana su i gostovanja širom zemlje, čime će Pekićevo delo dobiti zasluženu pažnju i novo čitanje na savremenoj pozorišnoj sceni.