I'll fly 4 You – Reformation Tour 2010

I’m glad that you’re bound to return

Something I could have learned

You're indestructable

Always believe in…

Spandau Ballet, Beogradska arena 26. februar 2010. god

Dugo sam razmišljao da li da odem na koncert Spandau Ballet-a. Prvo, potajno sam se nadao da ću opet osvojiti besplatne karte za koncert, a misio sam njihovo vreme je nepovratno prošlo. Ne treba narušavati finu prašinu koja pokriva prošlost. Argument da, ipak, odem bio je sjajan koncert koji su davne 1986. godine održali u “Pioniru”. Londonska petorka bila je tada na vrhuncu slave. Setio sam se i nekih žurke, koje su se završavali njihovim baladama i plesom s nekim dragim osobama. Proradio je sentiment.

U intervjuima neskromno su tvrdili da su baš oni stvorili pokret “novog romantizma”. Ono što su svirali bila je čudna eklektika fanka, džeza, sola i sintipopa. Bili su jedan od najuspešnijih bendova osamdesetih. s 25 miliona prodatih ploča, šest višestruko platinastih albuma i 23 hit singlova. Ponovo su se okupili prošle godine i krenuli na turneju u okviru koje su posetili i Beograd. 

A u petak, 26. februara okupili su se vršnjaci, ali i mlađe generacije da se podsete tih zlatnih dana romantizma. Providna zavesa krila je raskošnu binu. Podsećanje je počelo filmčićem o istorijatu grupe. Pevač Toni Hedli, akcionar par pivara, predugo odsustvo je, nazdravljajući čašom viskijem, prokomentarisao rečima:

"Izvinite što nas nije bilo 23 godine. Imali smo baš dug odmor".

 Koncert je potrajao nepuna dva sata, a pubilka je zaigrala već od prvih taktova uvodne numere “To Cut A Long Story Short“ preko “I Don't Need This Pressure On”, “Tought the Barracades”, "Lifeline", “Communication” sve do “True”. A onda “duel" gitariste Garija Kampa i saksofoniste Steva Normana u prelepoj sol baladi "I'll Fly For You" iz 1984. godine. Sledi pomalo tugaljivu i na trenutke patetičnu nova numera “Once more”. Pa poletni duet simpatične pevačice i Tonija u numeri "Instinction"

Priznaju da se nisu rastali baš prijateljski i da do skora nisu ni razgovarali. Razlog je, kako to obično i biva, bio finansijske prirode. Ipak, na raskošnoj bini uspeli su da ožive nekadašnju čaroliju. Sve je tu bilo na mestu i svirka i sjajan Tonijev glas i moćni saksofon, sjajni prateći vokal, bajkovita igra svetla. I onda, pomračina, opraštanje i huk u areni sve do bisa i “Fight For Ourselves” i “Gold”.

Svirka u Beogradu bila je početak evropske turneje, simbolično nazvane "Reformation Tour". Po rečima samih muzičara i oni su otišli raspoloženi prijemom kod beogradske publike. Kao ilustracija kako je sve to izgledalo pogledajte ovde: 

a sa njihovog zvaničnog dnevnika za 1. mart 2010. godine izdvajam:

Reformation Tour 2010 Update

"The European leg of the Reformation tour kicked off last Friday night with a triumphant return for the boys in Belgrade. The tour then continues throughout March across mainland Europe before the boys hit the Southern Hemisphere in April for shows in Australia, New Zealand and South Africa."

Summertime- Šinejd & Dejvid. Santana u najavi

Početak vikenda obeležio je sjajni nastup Šinejd O'Konor na ovogodišnjem Summertime festival. Praćena klavijaturistom i gitaristom, ova buntovna Irkinja, oduševila je sve prisutne svojim andjeoskim glasom. Na koncertu koji je trajao nekih sat i po, izvela je akustične verzije svojih najvećih hitova "Something beautiful", "You made me the thief of your heart" i sigurno njen najveći hit "Noting compares 2 U". Publika je s zakašnjenjem prepoznavala numere i prekidala je u izvođenju ovih vokalnih bravura. I obezbeđenje je bilo strogo, te je opominjalo svakoga ko bi snimao koncert. Bis je doneo pesmu "I'm streched on your grave" u kojoj je njen glas, bez instrumentalne pratnje, preplavio punu salu Sava centra.

Šinejd O' Konor je rođena 1966. godine u Dablinu. Muzičku karijeru započela je 1984. godine. Britka na jeziku kada je reč o ljubavi i seksu, alkoholu i drogama, na beogradskom koncertu delovala je poput stidljive devojčice, izgovorivši samo par reči u pauzama iza numera. Po njenim račima odmah posle koncerta je popila toplo mleko i kao dobra devojčica otišla na spavanje.

Prvi Summertime festival održan je 1991. godine. Nažalost nisam stigao da ispratim nastup Frelek tria s "klecmer" muzikom, muzikom istočnoevropskih Jevreja. Zato nisam propustio nastup nekadašnjeg frontmena "Talking Headsa", Dejvida Brna.

Nekako u isto vreme "Geopoetika" je objavila njegov biciklistički dnevnik. Naime, pomenuti umetnik je posetu gradovima iskoristio, kako bi, između ostalog i pedalirao. Te trenutke je sakupio i pretočio u ovu knjigu koja je na samom vrhu moje list poželjnih za čitanje. Rođen je 14. maja 1952. godine u Dumbartoni, u Škotskoj. Karijeru započinje u Americi, izvodeći evergrine Franka Sinatre. Tokom rada u grupi "Talking Heads", započinje saradnju sa Brajanom Enoom, koja biva ovenčana albumom "My Life in the Bush of Ghosts". Njegova numera, doduše cenzurisana, "Like Humans Do", postavljena je kao sempl za Windows Media Player. Godine 2005. pokreće sopstvenu radio stanicu. Drugi album, potekao iz saradnje sa Brajanom Enoom nosi naziv "Everything That Happens Will Happen Today".

I tako smo došli do njegovog koncerta u okviru Summertime festivala. Dejvid je koncert otpočeo nonšalantno, prebrojavši novinare i pozvavši publiku da skobodno fotografiše, uz molbu da loše fotografije izbriše. Potpuno netipično i vrlo šarmantno. Muzičari i igrači na sceni su se sjajno zabavljali, pa se taj fluid preneo i na publiku, koja je napustila svoja sedišta i zaigrala uz hitove iz Dejvidove solo karijere, ali i par numera grupe "Talking Headsa". Fenomenalan nastup, sjajana prestava, koja je na trenutke postajala teatar, dokazala je da je Dejvid svestrani umetnik. I na kraju čak tri bisa, iskrena razmena emocija i pozitivne energije između muzičara na sceni i publike. Kao da je ta granica, na trenutke, i prestajala da postoji. Bravo!

Na kraju evo i jednog lepršavog spota za ove letnje dane

Na Kališu će 11. jula nastupiti, niko drugi do, čuveni Karlos Santana. Pogledajte umesto mene njegovu crnu, magičnu ženu. I snimite je ako se može...Kao inspiraciju (ako je uopšte potrebna evo dela intervjua):

"Sviraćemo sigurno dva-tri sata, a naša muzika će usrećiti sve ljude i sve generacije, a naročito žene...Ustaljeno mišljenje koje vlada o muzičarima je da žive devizu 'seks, droga i rokenrol'. Nisu svi takvi. Mislim da su tu rečenicu počeli da nam pripisuju oni koji su zapravo ljubomorni na nas. Naime, oni smatraju da se ovim poslom bavimo da bismo lakše došli do žena, ne shvatajući da mi uglavnom vodimo ljubav s njima kroz našu muziku", poručio je 61-godišnji Santana uoči koncerta u Beogradu 11. jula na Kalemegdanu.

"Volim da sviram muziku koja će žene otvoriti kao pustinjski cvet, jer muzika je voda, tako je čista. Strah je ono od čega se žene zatvore, a radost je ono što ih otvara i žena je jedino srećna kada sa muškarcem deli ono što im je Bog namenio i kada se nadopunjuju", dodaje Santana.

Na koncertu će izvesti i jednu pesmu Majkla Džeksona i tako mu odati počast, a sa Santanom će svirati i njegov sin Salvador.

Meksički muzičar je beogradskim medijima rekao da je speman da ponudi saradnju nekom muzičaru, pevaču ili pevačici iz Srbije, a od mladih i talentovanih umetnika iz sveta najinteresantnija mu je Ejmi Vajnhaus.

Velika želja mu je i da pokrene sopstvenu televizijsku stanicu na kojoj će biti emitovane samo lepe vesti, jer mu je dosta slika tuge, razaranja, ratova, užasa, bolesti, prirodnih nepogoda…Ponovio je i staru ideju da razmišlja da se povuče iz muzike i da postane sveštenik.

Santana je svestrana ličnost. Osim velikih uspeha u muzici, koji su mu doneli mnoštvo nagrada, bavi se i humanitarnim radom i pomaže hendikepiranim mladim ljudima. Takođe, ima i svoju liniju ženskih cipela, a i suvlasnik je lanca restorana u Meksiku.

Rođen je 20. jula 1947. godine u Meksiku (puno ime Karlos Augusto Santana Alves).

Posle toliko godina bavljenja muzikom, kaže da mu ništa nije dosadilo, jer mu je to posao, ali i stil života.

"Posle ovoliko godina, nisam izgubio želju da stvaram nove pesme i svuda pronalazim inspiraciju. Volim da slušam mnogo muzike, u mom plejeru se uvek nalaze albumi Majlsa Dejvisa, Džona Koltrejna, Marvina Geja...", otkrio je slavni gitarista.

Uskoro planira i novi studijski album, a snimanje će početi u avgustu.

U kolekciji ima oko 50 gitara, ali njih ne svira, jer one imaju veliku vrednost. "Nemam neku gitaru za koju sam posebno vezan, jer nisam nesiguran s tim u vezi i mogu da sviram na bilo kojoj gitari. Lojalan sam svom srcu i prstima, a ne parčetu drveta.

Santana podržava legalizaciju marihuane, objašnjavajući da je to za njega način da se taj novac investira u učitelje, đake, škole...

"Ljudi žele da puše marihuanu svuda. Ako bi se legalizovala, sačuvali bismo ljude od ubijanja u ratovima droge u Meksiku, Iranu, Pakistanu ili svuda gde se proizvode opijum, heroin, hašiš ili marihuana. Trebalo bi legalizovati marihuanu, baš kao tekilu, pivo ili alkohol, uzeti taj novac i investirati isključivo u učitelje, studente i škole, umesto u zatvore", predlaže Santana.

Osim muzike, Santana ima još jednu strast - tenis.

"Veliki sam fan ovog sporta. Najbolji teniseri su mi Štefi Graf, Džon Mekinro i Artur Eš. Uživam i u igrama Novaka Đokovića. Mislim da je sjajan, da je neverovatna ličnost i dobar čovek. Međutim, mora još mnogo da radi, pre svega na svom karakteru. Mora da promeni i neke stvari u svom razmišljanju i da ne posustaje. Ne želim više da odustaje jer znam da može mnogo više da postigne, samo ako prevaziđe tu psihološku barijeru u sebi. Može da bude broj jedan. Razumem što je pukao u Britaniji. Vazduh je mnogo drugačiji na Vimbldonu, kada ga gledaju hiljade ljudi. Tako se i ja ponekad osećam na koncertu", savetuje Santana srpskog tenisera.

Dakle, Santana ponovo u Beogradu posle 34 godine, a poruka za njegove fanove u Srbiji je:

"Ostanite verni svom srcu i bićete večno mladi, jaki, moći ćete da sagledate širu sliku života, a ne samo ego, jer je ego taj koji povlači strah. Svi televizijski kanali prodaju strah, a jedino je ljubav besplatna.

A 23 jula u okviru Summertime festivala očekuje vas George Benson s "Give Me the Night! ". A sad "Give Me a Break!" Arrivederci tutti!

Simpy Red Wine

Petak je veče, a reka ljudi se slila ka Kalemegdanu i zidinama Beogradske tvrđave. Na košarkaškim terenima “Partizana” održava se oproštajni koncert grupe “Simply Red”. Stihovi njihovog hita "Ako me ne poznaješ do sada, nikada me nećeš upoznati…". nedavno je (zlo)upotrebljena u pokajničkom spotu pivare “Amstel”, kao svojevrsno izvinjenje lepšem poru, koji često ostaje u senci napitka s dosta B vitamina. Krenuli smo da bolje upoznamo ovu grupu s 25-godišnjim stažom, još bolje upoznamo i od njih se, na doistojan način, oprostimo.

Gužva, neadekvatni prilazi i još nesrećniji izbor prostora, uz više prodatih karata (skoro duplo!) nego što je prostor mogao da primi obeležili su početak koncerta. Ne daj bože da je neko trebao da ode do toaleta. Morao je da se probija kroz guvžu, penje uz strme stepenice i do tada bi verovatno bilo suviše kasno... Nikada pristup na popularni Kališ nije bio skuplji, ali posle, početnog zagrevanja, otpočeo je koncert i sve mane i negodovanja su, u trenutku, zaboravljena.

Iako nisam baš fan ove sladunjave muzike, moram da odam priznalje pevaču Majku Haknalu, koji je sa lakoćom otpevao najveće hitove ove britanske grupe. Vrsni muzičari su ovo samo dodatno začinili. Ređaju se hitovi "Fame", "New day has come", "Money's to tight to mention", publika peva (pošto bend nije u Beograd doveo simpatične prateće vokale), a i kiša iznenađena ovim spektaklom, odustaje od namere da napadne... Romantične note i ljubavni stihovi rasplamtali su srca zaljubljenih, koji se nisu stideli da svoja osećanja javno iskažu. Sve u svemu, svedena scenografija i ličilo je na klubsku svirku, sa malo više publike. Slede dva dogovorena bisa (više ni tru nema spontanosti!), pogled u nebo bez zvezda uz "Stars" i "If you don't know me by now". Deset studijskih albuma prodatih u preko 50 miliona primeraka, trideset singlova benda na prvom mestu britanske top liste, je ono što ostaje za ovom grupom.

.

Nebeski odred

Gde je granica ljudske nade?

Komad "Nebeski odred" delo je Đorđa Lebovića (koji je i sam bio zarobljenik u nacističkim logorima Aušvicu, Saksenhauzenu i Mauthauzenu) i Aleksandra Obrenovića, napisan davne 1957. godine. Na tada održanom II Sterijinom pozorju, za ovo delo, dobili su Nagradu za tekst savremene drame.

Prilikom nedavnog boravka u Krakovu, iskoristio sam priliku da obiđem i logor smrti Aušvic. Sve što sam tamo video, nije moglo da ne utiče na mene, pa sam se odatle vratio s mučninom u stomaku i stotinama pitanja, na koje nisam imao pravi odgovor. Predstava "Nebeski odred", zato se pojavila u pravi čas. Mada, ovakve drame su večne i velika je šteta što se ne igraju češće, a školarci ne dovode organizovano, kako bi saznali o stravičnoj moralnoj provaliji, u koju je čovečanstvo propalo. Jer, olako zaboravljamo i često postajemo ravnodušni prema ljudskoj patnji.

Dramu prati oko stotinak gledalaca, smeštenih na samoj sceni, ispred sobe u kojoj borave zarobljenici. Neki dva sata i desetak minuta, kao hipnotisani pratili smo mučne scene, bez jeftinih efekata i scena smišljenih da šokiraju. Užase samo naslućujemo, ali i to je previše. Od same smrti gore je samo njeno iščekivanje.

U sobi, kao prenešenoj iz poznatog, malog gradića na jugu Poljske, odvija se jeziva dilema, kolika je cena života, šta se sve može istrpeti i kakve granice preći, da bi se on sačuvao u svom najmizernijem izdanju.

Gase se sva svetla, kulja dim i u daljini se pojavljuje grupa preplašenih zatvorenika, a ispred njih stoje vojnik i oficir, sablasni poput strašila. Oficir im saopštava da su odabrani za "Nebeski odred", za obavljanje najprljavih poslova u fabrici smrti. Oni koji odbiju da učestvuju u ovom zločinu, bivaju na licu mesta streljani. Ostali odlaze u sobu, s tri meseca životnog kredita, svojim najstrašnijim strahovima i tikovima. I tamo, u skučenoj zagušljivoj tamnici, oni se nalaze sami sa sobom, sa ostalim odabranima za ovaj krvavi pir smrti.

Tajac smenjuju dileme, neverica, da je takav užas, koji ih očekuje, uopšte moguć, spoznaja, ravnodušnost, bezrazložna euforija, depresija i konačno, ludilo, kao logična reakcija normalnog čoveka na nepojmljive zločine, u kojima su i sami, nevoljno, učestvovali.

Čudna je i raznolika družina, sastavljena od političkih zatvorenika, kriminalaca i Jevreja. Ljudi sasvim različiti, našli su na zajedničkom poslu, koji nisu želeli. Različite ideologije i religije, nesposobne da se izbore s stavičnom stvarnošću, pred kojoj sve pada u vodu. Oni su tu, iz egoističkih pobuda, kako bi, samo na kratko, produžili svoj bednu egzistenciju. Sklopili su pakt s samim đavolom.

Degradirani i poniženi, do same srži duše i izmučenog tela. Konačan pad čoveka je tu.

Dolaze mokri, promrzli i izgladneli, a onda, kada već polako oguglaju, otpočinju gozbu hranom i pićem, oduzetim od ubijenih, razmeću se, onim, o čemu su, do skoro samo sanjali, pevaju i plaču, padajući sve dublje u klopku, koja im je svesno i monstruozno postavljena.

Svako pokušava na svoj način da izdrži taj užas, da se izbori sa sopstvenim demonima izralim iz griže savesti. Neko vodi statistiku zločina, drugi ćuti, neki se vesele, a religiozni Jevrej opravlja sat i ćuti. Distanca između njih i izabranog kapoa, bivšeg vajara postaje sve veća. Nekadašnji umetnik, odbačen od svojih, okreće se odmazdi i nasilju nad ovim žrtvama i dželatima. Krug ljudske nesreće je zatvoren. Tu su dželati po ideologiji i prirodi, ali i dželati iz samoodbrane, potekli iz reda samih žrtvi, koji će na kraju i sami, završiti na gubilištu. Sukobljavaju se međusobno, maštaju o bekstvu, pričaju o životu, iz kojeg su izopšteni. Umiruje ih ta varljiva i krhka nada, da ima izlaza i iz tog pakla, ali kada i ta, poslednja slamka, za koju se grčevito drže, nestaje, otrežnjeni, uz neumoljive otkucaje sata odlučuju da povrate svoje izgubljeno dostojanstvo, tako što će ga trampiti za sam život.

Jedna sjana drama, teška tragedija koja se mora odgledati. Odlična glumačka postavka na nimalo lakom zadatku. Da, jezivo je, izlazite iz teatra ošamućeni i ogorčeni, za razliku od trivijalnih predstava, koje podilaze lošem ukusu i širokim slojevima društva. Onima koje traže sedativ od svakodnevnog života. Ovo je angažovana drama, koja šalje sasvim jasnu društvenu poruku. A kome sve ovo nije dovoljno, ko želi da upotpuni sliku, neka pročita ovo moje, sasvim lično, viđenje pomenutih koncentracionih logora na veb stranici Putokaza.

Vienna Opera Ball u Sava centru

 

Samo dva dana posle Karamazova i Stinga i dan posle Kruzovog neuspešnog atentata na Hitlera u filmu "Valkira" u Velikoj sali Sava Centra nastupila je "Vienna Opera Ball", koja je ime dobila prema svetski poznatom bečkom operskom balu.

 Za ovu priliku, scena Sava centra dobila je svedenu scenografiju bečke prestonice, sa dva kristalna lustera. Bečki muzičari izveli su samo deo svog bogatog repetoara, te smo se na muzičkim talasima i taktovima valcera prošetali od XVIII do XX veka.

Uživali smo u melodijama zlatnog doba opereta, u bečkim valcerima i polkama. Kao da smo se na trenutak premestili na bečki dvor, na njegove raskošne balove i učestvovali u uzbudljivom lovu po alpskim šumama, slušali smo poj ptica, riku divljači i ogledali se u čistim vodama alpskih jezera.

Nemilice poklanjajući svoju slavnu prošlost u vidu čudesne muzike, ovaj asambl je uspleo da razgali beogradsku publiku i priušti joj malo patinirane romantike. Sve to, kako dolikuje, upotpunilo je četvoro igrača bečkog baleta.

Reč valcer potiče od nemačke reči "walzen", koju prevodimo sa okretati se, kliziti. Naime on se baš tako i igra, karakteriše ga 3/4 takt s jakim naglaskom na prvom udarcu.

Nastao je u bečkim kvartovima i alpskim delovima Austrije, u XVII veku, na osnovu narodne tradicije. Odmah je bio oduševljeno prihvaćen od strane austrijskog plemstva. U XIX veku valcer je gospodario evropskim balovima.

Dinastija Štraus podarila je valceru neophodnu eleganciju i lepršavost i romantični karakter, po čemu ga i danas prepoznajemo. Mlađi Štraus komponovao je 168 valcera, 117 polki i niz galopa, marševa i mazurli, kao i 16 opereta. On je klasični bečki valcer usavršio i uzdigao ga na nivo koncertne orkestarske muzike. Najviše usled svoje raspevane melodije, valceri su osvojili svet. Pomenimo samo najpoznatije: "Na lepom plavom Dunavu", "Priče iz Bečke šume", "Jutarnje novine", "Prolećni zvuci", "Carski valcer", "Picikato-polka" i "Trič-trač polka". Ova muzika i ples su toliko zavodljivi, da su majke branile ćerkama da ih plešu, plašeći se da se ne zaljube u pogrešnog mladića.

Ova muzička svetkovina završena je najčuvenijim valcerom "Na lepom plavom Dunavu". Ali publika nije bila u potpunosti zadovoljna, znala je da se ovakvi koncerti završavaju sa “Radecki maršem”, Štrausa oca. Da na trenutak i ona postane deo ovog slavnog orkestra.