Hipnoza jedne ljubavi u Zvezdara teatru

 

Kao školarac prilkom odlaska kod babe i dede, na Dumaču, predgrađe Šapca, naivno sam poneo knjige. Bejaše vikend i hteo sam da nešto učim. Nesvestan da dolaze braća iz Šapca, dvojajčani blizanci. Vikend je tako tekao, mi smo se lepo igrali, a kada sma krenuo natrag, moj ranac je bio primetno teži. Kod kuće sam ga otvorio i među knjigama pronašao ciglu uredno uvijenu u novinski papir. Čivijaši!

Tako nam je i Kovačević, novim komadom prodao ciglu. Oporu i sumornu istinu uvio je u format bajke za odrasle, smestio je u idilični, praznični, planinski pejzaž. Kamuflirao je očaj i beznađe u zavodljivu fantaziju, ljubav u drugi dolazak na zemlju Malog Princa, a sve u nadi „da neko posle predstave ne podleti pod kola.“

Kovačević voli da se igra rečima. I reči vole da se igraju s njim. A kada se zaigraju onda se baš zakuva!

Radnju je locirao u brdovitu zemlju, u kojoj se tradiciji i bežanju od promena žrtvuje vreme, ali i sopstvena deca. Gde svako želi ono što ne može imati- mladi pun, sadržajan život, a ostareli zdravlje.

Svi pomoć očekuju s nebesa. Svi stari tamo su bogalji, ispostaviće se ne samo fizički. Svi mladi svoju šansu vide u bekstvu otud. Bežeći od svojih, beže u zagrljaj tuđih i dalekih. Bežeći od svojih, beže sami od sebe, onakvih kakvi su. Beže od svoje ostarele slike. Beže od slične sudbine, beže od vremena i korena. Beže ne želeći da priznaju da od toga od čega beže pobeći ne mogu. 

Da li postoji zemlja bez mraka? Gde je večno leto.

Hipnoza je opšta, a otrežnjenje bolno. Odmah mi padaju dve slike Velikog hipnozera, koje sam video u kino sobi. Neko spas ili samo puku utehu traži u bogu, neko u bekstvu, neko u gunđanju, a neko u tišini.  Neki i u alkoholu, a neki u snovima. 

Gledajući ovu predstavu, lepo su se zabavljali oni koji su je posmatrali površinski, a dobro zamislili oni koji su zaronili u suštinu. 

Dušan je majstor slikanja karaktera te ovde imamo zakeralo kome sve smeta, prepametnog doktora tako rođenog  pobornika teorije zavere (a la Čvorović), zanesenjaka, zaljubljenu, nemog od muke.

Cena za ozdravljenje starih je preskupa, odlazak mladih, ovaj put ne u Ameriku, nego put nepoznatih galaksija.  A njima ostaje samo da u toj osami razgovaraju sa sovama i vukovima. 

Da li je naša ograničenost krojač naše nevesele sudbine? Da li smo taoci sopstvenih zabluda i predrasuda?

Dok smo zagledani u zvezde, ono što neumitno prolazi je život. Naš život. 

Ima li nade za narod koji je izgubio trećinu muške populacije u Prvom, u a Drugom svetskom ratu krenuo protiv svih i sam protiv sebe. Treći nema svrhe ni da čekamo!

 Niko nije slep kao onaj koji ne želi da vidi.

Navršilo se trideset godina od kada se u Zvezdara teatru igra Klaustofobična komedija Dušana Kovačevića. Pokojnog Batu Stojkovića uspešno je zamenio Ljubomir Bandović. A već je 25 godina otkako Anica Dobra nije igrala u ovom pozorištu. 

Dušan Kovačević, direktor Zvezdara teatara, pisac i reditelj otkriva nam fobije koje ga uznemiravaju. Ima problem, kaže, sam sa sobom, ali i sa svetom oko sebe. 

Umesto Nacionalne strategije o brizi o porodici i demografiji Srbija je tako dobila „Hipnozu jedne ljubavi.“ Polazište za ovu gorku pilulu uvijenu u omotač od slatkiša (humor) Kovačević pronalazi u podatku da će za sto godina Srbi u Srbiji biti nacionalna manjina.  Ako se ništa ne preduzme, kao što dosad nije. 

Život na Zemlji merimo sopstvenim životima, a to je samo treptaj u istoriji naše planete. Do juče smo po ulicama susretali nosioce Albanske spomenice. Do juče, porodice su se okupljale oko nedeljnog ručka, skupljala se bliža i dalja familija, čak i poneki zalutali komšija, a danas komuniciramo mejlovima, SMS-ovima, preko Skajpa. Odlaze, na ovaj ili onaj način, nama dragi ljudi, svake godine nestaje po jedan manji grad u Srbiji (40.-50.000 stanovnika), a naša populacija se ne obnavlja.  

„Toliko nas je manje jer odlazimo-napuštamo zemlju, selimo se u neke druge krajeve ili put neba“. 

U tom smislu, misleći na one koji su otišli put nebeskih visina, Kovačević jedva čeka da i ova godina skonča, naivno se nadajući da će sledeća biti bolja ili bar donekle radosnija. Ubrzo se vraća na temu komada: 

„Lepo je što gradimo puteve i kuće, ali ko će po njima putovati i i ko će u njima živeti.“

„Nije da pretedenata nema. Više će nas biti u rasejanju nego u sopstvenoj zemlji, da ne pominjemo nebo“, konstatuje zabrinuto pisac i reditelj ovog komada Dušan Kovačević i glasno izgovara slutnju, futuristički strah:

„Možda će naši potomci naše drame gledati na engleskom jeziku“

Uostalom, to je i pre šesnaestak godina bila njegova pristupna beseda u SANU. Mortlitet galopira, natalitet kaska. Skajp nam u očuvanju populacije sasvim sigurno neće pomoći. Da li može da nas spase možda ljubav? 

Kovačević duhovito primećuje „da ne očekuje da članovi Vlade idu po kućama i rešavaju ovaj problem.“. Da li ovakva ljubav, neminovno, podrazumeva i hipnozu? Jer, svaka je velika ljubav hipnotička, opsesivna, posesivna, sudbonosna. Paradigmu našeg večitog propadanja i posrtanja prati ista takva- našeg fizičkog nestajanja, odumiranja. Možemo li se i tome slatko smejati?

Priča je slojevita i ne može se tako lako prepričati, razvija se oko sudbine dve porodice, koje žive na vrhu jedne planine, u jednoj gustoj šumi. Uostalom, pri radu na ovom komadu:

„Reditelj nije shvatao o čemu to pisac pripoveda, a i pisac je imao izvesnih primedbi na rad reditelja,“ u svom stilu primećuje Kovačavić,  „što je, na trenutke,  dovodilo i do same granice fizičkog sukoba“.

Prvu porodicu čine šumar Ranko (Ljubomir Bandović) i njegova supruga Soja (Anica Dobra), njihova ćerka Mila (Nina Janković), koja se sprema da zapali u Ameriku, dok im je sin već u Kanadi. Ostvarila se ona proleterska parola (kleveta):

 „Amerika i Kanada biće zemlje udruženog rada!“. 

Ljubomir Bandović ovu priču opisuje kao emotivnu, poeziju u formi proze, ovde se pojavljuje u koži roditelja koji je svestan da njegovo dete mora i treba da ode i to želi, ali mora da pazi šta želi:

 „Zbog ovakvih komada se postaje glumac“, dodaje i poentira:  „Kada vam je kuća prazna, duša vam je na promaji“

Posle dužeg vremena u Zvezdara teatar vratila se i Anica Dobra, ovaj put u roli Soje koja je učiteljica u školi „Nikola Tesla“ koja broji pet đaka iz devet sela. Osvrćući se, šta se u njenom odsustvu promenilo, kaže sve, sve je drugačije, što bi moglo biti i prednost. Pristala je da radi i pre nego što je pročitala tekst. Toliko poverenje ima u Dušana Kovačevića i ističe da je vrlo motivisana u radu. Svima im je tekst legao kao rukavica na ruku.

Nina Janković, koja tumači njihovu ćerku Milu, priznaje da joj je ovaj lik i lično blizak jer je „večito zaljubljena“.  U komadu voli momka iz sna, koji osvanjava i na javi.

Prvi komšija je penzionionisani vojni lekar, udovac, Vasa (Dragan Petrović Pele), koji živi sa sinom, a ćerka mu je u Londonu. Pele kaže da njegov lik nema uporišta u stvarnosti, jer on leči sve živo- i ljude i životinje. Dok je bio u aktivnoj vojnoj službi pregledao je regrute. 

Konstatuje da bliske gubimo ne samo kada biološki nestanu, nego i kada se presele negde, a ne javljaju se. Tako bi, kaže, voleo da vidi i preminule kolege, kao nekog ko je negde otputovao, u neko srećno pleme. Slaže se sa Kovačevićevom tvrdnjom da smo, kao vrsta, prerano sišli s drveta i njegovom konstatacijom:

„Da sam mlađi odsabajle bih se vratio na drvo!“

I sin (Uroš Jakovljević) se sprema na put bez povratka. Nem je, svira gajdei zaljubljen je u Milu. Iskreno veruje u uspeh ove predstave. Glumačku ekipu komplatira Maj (Ivan Mihailović), mladić iz druge galaksije, inače s Karaburme, a prvi put igra zajedno sa profesorom (Pele). 

 „O tome si sanjao!“, ne okleva da ne iskoristi nabačenu loptu Dragan Petrović. Tobože se cela glumačka ekipa zgražava nad ovim „incidentom“, a Bandović dodaje, pokušava da stvar izgladi :

„Priprema ga, ni život ga neće maziti!“

Kompozitor Vladimir Marković zadovoljan je radom na ovom komadu. Kostimograf Marina Vukasović Medenica, koristi priliku da nam, pored kolača, zasladi ovo druženje sa umetnicima:

„U svakom umetniku čuči dete koje on brižljivo neguje. Takav je i Dušan Kovačević.“

Svoj rad opisuje kao komunikaciju sa ovom, velikom, umetničkom decom. Kostimi su bajkoviti, vizuelno u suprotnosti sa užasom koji ovaj komad tematizira. Sve po sistemu vruće-hladno!

Deca, u potrazi za boljim životom, odlaze daleko, a na planini ostaju samo stariji. Preti nam sudbina, Kovačević se seća jednog BBC-jevog serijala u kojem razgovaraju dva poslednja pripadnika jednog australijskog plemena i kaže: 

„Svakog dana u svetu nestane jedan jezik, jedan narod. Za samo četiri godine, 2020. godine - pedeset posto životinja će nestati s lice Zemlje. Ljudi su velike štetočine! “

Komad je rađen u formi filma na sceni, dok se u pozadini krije sociološka priča. Cela priča odvija se u eksterijeru, jedne septembarske noći osvetljene samo zvezdama - prisustvujemo nesporazumu.

Kovačevič kaže da režira kolektivno, uzimajući u obzir i primedbe trenutno opravdano odsutne publike. A možda se i ona iselila.  Doduše ne bismo rekli, ako je sudeći po već rasprodatim kartama za termine kada će se ova drama igrati ove godine. U tu svrhu, Kovačević je okupio najbolji tim, sa zadatkom da igra kao da nije napisano, kao da je dokumentarno, jer ništa se nije promenilo od kada je Alesa Šantić zapomagao:

„Ostajte ovdje!...Sunce tuđeg neba,

Neće vas grijat kô što ovo grije;

Grki su tamo zalogaji hljeba

Gdje svoga nema i gdje brata nije.“

Kovačević je svestan da pozorište ne rešava probleme, ali je dužno da na njih ukaže. Možda greši kada smatra da i oni koji vode zemlju odlaze u pozorište, te da bi se, eventualno, posle odgledane predstave zamislili, stavili prst na čelo i nešto preduzeli. 

Drama je realizovana u okviru obeležavanja 175 godina od osnivanja Društva srpske slovesnosti Jovana Sterije Popovića i Atanasija Nikolića, preteče današnje SANU. 

Premijera je zakazana za subotu, 17. decembar u 19:30 časova, a reprize 20, 22, i 27. decembra na sceni Bata Stojković.

Hipnoza jedne ljubavi

Pisac i reditelj: Dušan Kovačević

Scenografi: Nenad Brkić i Nikola Nikolić

Kostimograf: Marina Vukasović Medenica

Kompozitor: Vladimir Marković

Lektor: dr. Ljiljana Mrkić Popović

Koreograf: Milan Gromilić

Likovna dorada kostima: Olga Mrđenović

Video animator: Dane Blačić

Organizator: Dragiša Ćurguz

Inspicijent: Vanja Janketić

Sufler: Dragana Anđelković

Majstor svetla: Radovan Samolov

Majstor tona: Nikola Jovović

Video projekcija: Matija Jovanović

Rekviziter: Branislav Rončević

Garderober: Milena Kovačević

Šminker: Mirjana Golubović

Autor plakata: Stevo Mandić

Fotograf: Nikola Vukelić,

Dizajner: Aleksandra Ilić

Igraju:

Ljubomir Brandović, Ranko šumar

Anica Dobra, majka Soja

Nina Janković, Mila, Sojina i Rankova ćerka

Dragan Petrović Pele, vojni doktor u penziju, Vasa

Uroš Jakovljević, doktovrov sin

Ivan Mihailović, Maj, mladić iz druge galaksije.