Putovanja kroz vreme i mesta - Vi ćete, dakle, razumeti...

Prošlo je već pet godina od prošlog, inspirativnog druženja sa velikim italijanskim piscem, Klaudiom Magrisom. Na naše veliko zadovoljstvo opet je juče bio gost Beograda, a u organizaciji njegovog srpskog izdavača, „Arhipelaga", kojeg je predstavljao pisac i glavni urednik Gojko Božović.

Pubika je ovog puta bila još brojnija, što je podatak koji ohrabruje i raduje. Njegova dela na srpski prevela je Snežana Milinković, prevodioc i profesorka italijanske književnosti na beogradsom Univerzitetu.

Bila je ovo i svojevrsna prilika da se snabdete njegovim knjigama koje vam možda nedostaju, poput „Mikrokosmosa", „Drugog mora“, „Nagađanja o jednoj sablji" ili „Vi ćete, dakle, razumeti"...

Pored toga što je zaljubljenik u književnost Magris je i veliki putnik. O toj svojoj strasti kaže:

„Putovanja su prelazak granica, raznolikoh granica. Čak i sopstvenih, oličenih u sopstvenim ograničenjima. Putovanja su sama suština života. Putovanja su put iz poznatog u nepoznato. U današnjem svetu tajanstvenost putovanja nije okončana, jer je putovanje i putovanje do sopstvene sobe. I uvek je putovanje iskustvo, iskustvo koje uvek sebi treba priuštiti u bilo kom obliku. Književnost daje smisao životu, ali nekada i književnost iskorišćava život.“

Osvrćući se na aktuelnu i neveselu evropsku sadašnjost Magris konstatuje:

“Neko vidi granicu, kao barijeru, kao nešto što odvaja i sprečava komunikaciju među ljudima”. 

Morate verovati čoveku rođenom 1939. godine na samoj granici, tada dva sveta:

„Sa praga moje kuće, bukvalno sam mogao da vidim granicu na Krasu, „gvozdenu zavesu“, Staljinovu imperiju, prostor tako blizak, a opet tako dalek... Gledao sam tu granicu, dok sam šetao ili se igrao. Iza te granice, bio je jedan nepoznati svet, ogroman, zastrašujući, svet u koji se nije moglo ući.  U mojim knjigama, uvek je važna ta tema Istoka. Istok, koji je uvek odbačen, prezren. Svaka zemlja ima neki svoj Istok koji želi da odbaci.“

O svom rodnom gradu napisao je i knjigu „Trst, identitet jedne granice“. Grad koji je i nama bio paradigma pokaznog izloga Zapada prema svom siromašnijem istočnom rođaku.

Dunav se, tako, sasvim logično, nametnuo kao sledeća velika tema. Delo nastalo pre trideset godina, donosi nam priču o Evropi na obalama Dunava, od Crne šume do Crnog mora. Krajem osamdesetih  godina XX veka, kada su prvi povetarci nagoveštavali krvavu buru koja će se nadviti nad Balkanom, "Grafički zavod Hrvatske” objavio je njegov roman "Dunav".

Sjajna knjiga, u kojoj svaka reč teče poput istoimene moćne reke, reke koja spaja različite narode, kulture, reke metafore evropske ideje i njene bremenite istorije, jednom rečju, reke života, života koji veliča i slavi.

Poslednjih nekoliko stotina hiljada godina od pleistocena, velikog ledenog doba, u kojem se Dunav rodio, eho vekova iščitava istoriju zapisanu na njegovim obalama. Vode ove reke nose mir i spokoj. Reke sa mnogo imena, Dunav i Ištar. Reke koja prolazi kroz Gvozdena vrata (Đerdap) i kroz Kazan. Gde su prolazili i rimski putevi i vladali moćni vladari. 

Klaudio Magris u svom romanu “Dunav” s poštovanjem i sjajnim humorom plovi Dunavom od njegovog izvora, malog poput slavine, do delte, gde nestaje u vodama Crnog mora. Obnovljeno izdanje ovog kultnog, prostorno- duhovnog bedekera izdala je izdavačka kuća „Arhipelag“.

“Dunav je zaista bio granica između austrougarskog carstva i kraljevine Srbije. Godine 1903. stric baka Anke, vojnik u gardi kralja Aleksandra Obrenovića, nekoliko sati pre atentata na vladara, kojem je on, do kojeg su doprle glasine, nije usudio ni usprotiviti ni pristupiti, već je odbacio uniformu i bacio se u Dunav. Izvadili su ga, nizvodno, mađarski carinici te je ostatak života proživeo, kao srpski dezerter osuđen na smrt, u Beloj Crkvi, pod zaštitom austrougarskog dvoglavog orla”

(“Dunav”, Klaudio Magris)

„Dunav je ogledalo sveta, put u spoznaju. Jedno od najznačajnijih poglavlja u romanu je ono posvećeno Srbiji, o baki Anki, koju smatram svojim banatskim vodičem. Kroz njenu priču sam mogao da upoznam njen život, školske drugove iz Bele Crkve, Pančeva, a samim tim i ovaj mentalitet, otvorenost i zatvorenost. Kroz priču bake Anke upoznao sam Vaš mentalitet.“, dodaje germanista, profesor, putnik i pisac, dugogodišnji kolumnista najuticajnijeg italijanskog dnevnika "Corriere della Sera". Čovek koji je u središte svog interesovanja postavio jedan grad (Trst), jednu reku (Dunav) i jedno more (Mediteran), svojevrsne simbole amalgama kulture.

More, svako more, svaka civilizacija uz more nosi kosmopolitsku otvorenost, koje nastaju na njenim obalama, koje su sama esencija života. More je povezano sa mojim prvim sećanjima na detinjstvo. Moje more nije peščano more, već more hridi i beloga krša, odmah duboko i intenzivno plavo. More. koje krije svoju kontradiktornu dualnost: borbu, izazov, sučeljavanje sa životom ali i prepuštanje i jedinstvenost. Mikrokosmosi su, opet, različiti svetovi koji se ciklično prožimaju i ponavljaju.

„Na gradskoj skupštini jedan natpis podseća da je u Ulmu Kepler objavio Tabulae Rudolphinae i izumeo meru za težinu koju je grad prihvatio“  zapisao je Magris i dodaje da je ovaj naučnik zagledan u vasionu, pomno pratio i stanje u svom buretu sa vinom. U tom istom Ulmu, na Ribarskoj kući, oslikan je jedan grad Vajsenburg, grad u kojem smo se sinoć okupili da proputujemo i nađemo duhovno utočište, odličenu u nostalgičnom prostoru Mitteleurope. Pomenuta slika delo je „slikara iz esnafa Johana Mateusa Šajfela, koji je želeo je da ovekoveči vojne pohode koji su kretali iz Ulma i spuštali se niz Dunav da se bore protiv Turaka; Beograd, osvojen i izgubljen, bio je strateška tačka tog rata.“

 

Saznajemo i da je Hitler Linc odabrao da tamo živi u starosti. U njegovim maštanjima kiklopski Linc predstavljao bi njegovo mirno utočište nakom konačne pobede. Dalje, saznajemo, da u Bratislavi, u staroj apoteci „Kod crvenog raka“, u ulici Mihalska, jedna freska na plafonu prikazuje boga vremena, Hronosa. Vremena koji smo sadržano i udobno proveli sa velikim italijanskim knjuiževnikom.