Umberto Eko, intelektualac koji se samo dobro zabavlja

„Svaki put kada sam objavio novi roman, prodaja „Imena ruže“ je rasla. Što je reakcija? Ah, nova knjiga Eka. Ali ja nikada nisam pročitao Ime ruže. Koja, usput, košta i manje", kaže smejući se, što  čini često Eko. Čovek čija je velika vrlina  što je intelektualac, koji sam sebe ne uzima previše ozbiljno:

„Život je, kao i fikcija, prekrasna igra.“

Italijanski romanopisac Umberto Eko, autor klasika savremene literature "Ime ruže" i "Fukoovo klatno", objavio je novi roman pod nazivom "Nulti broj" (Numero Zero) u kojemu se bavi „Musolinijem, medijskim obmanama, ogovaranjima i ubistvom". Reč je o sedmom romanu ovog pisca, esejiste, filozofa i lingviste, a čim se pojavio uzburkao je javnost i postao apsolutni hit u Italiji, popevši se na vrhove bestseler lista.

Glavni lik je propali pisac Kolona, izuzetno načitani gubitnik koji prihvati dobro plaćen iako neobičan posao, zbog kojeg mu se život okrene naglavačke. U aprilu 1992. godine Kolona u Milanu prihvata ponudu da kao pisac u senci napiše knjigu o godini dana rada u fiktivnom dnevnom listu "Domani".

Redakcija lista ima zadatak da tokom godine proizvodi na desetke simulacija njegovih "nultih izdanja", kojima, međutim, nije suđeno da ikada izađu iz štampe. Šest novinara i urednika sede i samo izmišljaju senzacionalističke tekstove, u kojima predviđaju političke i socijalne nemire,  razotkrivaju šokantne istine koje bi mogle da unište reputacije bogatih i moćnih. Čitav projekat sponzoriše ekscentrični tajkun koji sebi krči put u klub bogatih. Zvuči tako poznato, zar ne?

Paralelno, sa ovom, odvija se i priča o smaknuću Musolinija i njegove ljubavnice 1945. na jezeru Komo, i to kroz paranoidne teorije jednog od urednika u listu, uverenog da je Musolinijevo smaknuće lažirano u sklopu šire zavere fašista. Na listovima ovog romana mesto su našli i ubistvo pape Jovana Pavla I, kao i delovanju terorističke organizacije „Crvene brigade“.

Eko je "Nulto izdanje" započeo da piše još 1994. godine, posle izlaska iz štampe romana "Ostrvo prethodnog dana". Međutim, neki likovi su ga previše podsećali na one iz ranijeg romana "Fukoovo klatno" (1988), zbog čega je odlučio da ga privremeno odloži. U međuvremenu, napisao je "Baudolino" (2000.) "Tajanstveni plamen kraljice Loane" (2004.), "Praško groblje" (2010.). Objavio je i luksuzne knjige- enciklopedije: „Istorija lepote“, „Istorija ružnoće“, „Istorija mitskih zemalja“, „Beskonačni spiskovi“.

"U našoj mašti žive zemlje i mesta koja nikada nisu postojala, od kolibe sedam patuljaka do ostrva koja je Guliver posetio na svojim putovanjima, od Fejginove jazbine iz Olivera Tvista do stana Šerloka Holmsa u ulici Bejker. Iako znamo da su samo plod imaginacije pripovedača ili pesnika, još od drevnih vremena sanjarimo o mestima koja su možda postojala, kao što su Atlantida, Mu, Lemurija, Eldorado, Dembelija, tajno skrovište Svetog grala ili tajanstveno podzemno kraljevstvo Agarta. Neka od ovih mesta podstakla su očaravajuće legende i inspirisala veličanstvena umetnička dela, druga su opsedala maštu lovaca na misterije ili čak podstakla putovanja i istraživanja toliko da su, sledeći svoju iluziju, ti strastveni putnici pronašli nove, stvarne zemlje i promenili tok istorije.

Od Homerovih epova do naučne fantastike, od drevnih mitova do savremenih stripova, čovek je neprestano izmišljao čudesne zemlje, projektujući u njih želje, snove, utopije, strahove – previše smele ili previše teške za naš svet stvarnosti pun ograničenja." 

(Umberto Eko, Istorija mitskih zemalja")