Странице

четвртак, 29. октобар 2015.

Italo Kalvino, pisac ukrštenih sudbina

"Tamnica se nalazila na maloj kuli na morskoj obali. Pored nje pružala se borova šumica. Stojeći na jednom boru, Kozimo je gotovo mogao da dohvati prozor ćelije iza čijih je rešetaka video lice Đana sa Pustare.

Razbojnik je sačuvao hladnokrvnost i na saslušanjima i na suđenju. Znao je da će ga u svakom slučaju obesiti. Ubijala ga je dokolica, jer u tamnici nije mogao čitati i bilo mu je žao što ovaj roman nije dočitao. Kozimu pođe za rukom da mu nabavi drugi primerak »Klarise« i ponese ga na bor.


Italo Kalvino, italijanski književnik rođen je 15. oktobra 1923. godine u mestu Santjagu de Las Vegas, u blizini Havane, na Kubi. Njegovi roditelji, Mario i Evelin Kalvino radili su kao botaničari u labaratoriji, a majka mu je bila i profesor univerziteta, pacifistkinja, iz sekularne porodice koja je verovala u „religiju građanske dužnosti i nauke“. Svog oca Italo Kalvino opisije kao „sledbenika Kropotkina, socijalnog reformistu, u mladosti anarhistu“.
 
U gradu rođenja na Kubi, proveo je samo prve dve godine života jer porodica se 1925. godine vratila u Italiju, u San Remo, grad u kome je rođen njegov otac i gde će Italo Kalvino mirno i bezbrižno provoditi detinjstvo i školovati se. Posle završene gimnazije, upisuje u gradu koji je opisao kao „ozbiljan i tužan“,Torinu, studije agronomije. Istovremeno počinje i Drugi svetski rat, i Italo koji je još u gimnaziji bio naklonjen levoj orijentaciji odbija da se odazove pozivu za mobilizaciju. Krije se, postaje član Komunističke partije, a zatim će nekoliko meseci provesti, zajedno sa mlađim bratom, uz odobrenje majke, u partizanskoj brigadi „Garibaldi“. Nakon završetka rata nije nastavio studije agronomije, već je upisao Filolološki fakultet, i 1947. godine završio je studije istorije književnosti diplomirao je na temu dela Džozefa Konrada. Posle rata Italo Kalvino se angažovao na strani intelektualaca okupljenih oko izdavačke kuće „Einaudi“. Družio se sa Eli Vitorinijem, Čezarom Pavezeom koji ga je na neki način i otkrio. Počeo je prvo kao novinar, pišući za komunistički list„L’ Unita“ , radio kao akviziter, reklamni agent i na kraju zajedno sa Pavezeem i Vitorinijem postao je saradnik , a potom i urednik, pisac u „Eunidi“.  U toj izdavačkoj kući je ostao sve do 1981. godine. U književnost je ušao ratnim romanom Staze do paukovih gnezda (1947). Roman je prodat u 5000 kopija što je bio veliki, iznenadni književni uspeh u posleratnoj Italiji. Posle tog uspeha u svoju novinarsku biografiju Italo Kalvino upisuje još jedan važan događaj, intervju sa jednim od svojih velikih uzora, Ernestom Hemingvejem koga je posetio 1948. godine, zajedno sa Natalijom Ginzberg. Objavio je zatim dve zbirke novela: Poslednji dolazi gavran (1949), Marcovaldo ili godišnja doba u gradu (1949) .U početku je njegova proza, pre svega roman Staze do paukovog gnezda imala neke odlike realističkog pripovedanja, kao i prve dve zbirke novela, ali isto tako se mogla primetiti sklonost ka probijanju čvrstih poetika i škola koje su karakterisale tada italijansku književnost u poslednjih nekoliko decenija . Od 1950. godine pored toga što je prikupio i objavio Italijanske bajke (1956) počinje da piše bajkovito- alegorijski nadahnitu triologiju Naši preci ( 1950- 1960) koju čine: Prepolovljeni vikont, Baron na drvetu, Nepostojeći vitez. Italo Kalvino je bio privržen svemu što je nekonvencionalno, jednostavno, a to se primećuje i u njegovom načinu pripovedanja ; nikada ne insistira na moralističkom kontekstu, niti je didaktičan, deklerativan, već čistim jezikom priče zahvaljujući sačuvanoj dečijoj imaginaciji, slobodnom, neobuzdanom maštom iskazuje simbolički svaku filozofsku i moralnu misao. 

Zanimljivo, Italo Kalvino za junake svojih priča bira decu, i u Stazama do paukovih gnezda, to je dečak Pin, a u Baronu na drvetu je Kozimo. Tom činjenicom da su junaci pripovesti deca prostor realnog i irealnog je pomešan, čak i kada su u pitanju i istorijski podaci koje Kalvino proširuje i oni u njegovoj pripovesti, u njegovom svetu priče, postaju san koji se ne može do kraja istražiti, ni iskazati. Utoliko priča koju pričaju Pin ili Kozimo deluju realno, pa čak i kada je to nemoguće, jer samo deca ne vide svet kao fenomen koji bi valjalo racionalno istražiti, dokazati. Samo deca veruju više u priču, više nego u izlaganje o njenoj stvarnoj potkrepljenosti činjenicama. Za decu je život senzacija, neistražena pustolovina i njihov odnos prema svemu , a naročito prema prirodi je direktan, jednostavan, jasan.

Zbog poznatih događaja u Mađarskoj 1956. godine Italo Kalvino napušta KP, no ne prestaje da pratiti politički život. Tako će objaviti Dan jednog posmatrača (1963), a pod uticajem novih teorijskih saznanja njegovo pripovedanje je sve više usmereno prema eksperimentalnom, pa će uslediti žanrovski hibridna dela: Kozmokomike (1965), T s nulom, Sećanje sveta, Nevidljivi gradovi (1972), Zamak ukrštenih sudbina (1973) .

Na Kubi je Italo Kalvino boravio 1962. godine i tu upoznao argentinsku prevoditeljicu Ester Judit Singer s kojom će se venčati u Havani dve godine kasnije. Sledeće godine će se u tom braku roditi njihova kćerka Đovana. U toku drugog boravka i venčanja u Havani upoznao je i Ernesta Če Gevaru.

Pisac sa ženom njihovom kćerkom iz Torina prelazi da živi u Rim, a 1967. godine sele se u Pariz gde Italo Kalvino ostvaruje bliži kontakt sa francuskom literaturom, upoznaje Rolana Barta, Džordža Pereka, Levi – Strosa . Postaje član grupe Oulipo koja je okupljala pisce sklone eksperimentu. Svoje poimanje književnosti , njene prosvetiteljske, etičke i civilizacijske uloge u tim fazama svog pisanja pokušava pomiriti sa „semiotičkim i strukturalnim promenama“, spoznajama o problematici čitanja i pisanja. 

Ako jedne zimske noći neki putnik (1979) Kalvinov svetski bestseler je uspešna kombinacija naratološke problematike pisanja i čitanja romana napisana  obrascima popularne žanrovske proze. Italo Kalvino je najprevođeniji italijanski pisac XX veka , bio je potencijalni dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Pored prve nagrade „ L’ Unite“ za priču „Minsko polje“ koju je dobio 1946. godine, već sledeće godine i njegov roman Staza do paukovih gnezda je nagrađen. Nagrađivane su i njegove knjige Baron na drvetu, pa po okončanju triologije 1960. godine i Naši preci, kao i Nevidljivi gradovi 1972. godine…Pored uglednih italijanskih nagrada za književnost Italo Kalvino je dobio 1976. godine Državnu nagradu Austrije za doprinos evropskoj literaturi, kao i nagradu za životno delo „World fantasy“ 1982. godine…


U Rim će se vratiti 1981. godine, nakon što je posle smrti majke 1978. godine prodao porodično imanje u San Remu, a iste godine je primio i francuski Orden časti, bio predsednik žirija 29. filmskog festivala u Veneciji. Putovao je po svetu i na tim putovanjima vodio dnevnik, zapažajući istančano razlike u kulturama i poimanju života pisca u Kaliforniji, kome ništa drugo ne ostaje nego da se „opija“ uz napomenu „da on tamo ne bi bio ni mrtav“, pa do zapažanja o jednostavnom životu Indijanaca u Novom Meksiku. Držao je predavanja na mnogim prestižnim univerzitetima, pisao eseje, libreta za opere, bio scenarista i koscenarista u filmovima, a i po njegovim pričama i romanima urađene su brojne filmske i televizijske adaptacije poput omnibus filma Bokačo’ 70 -Renco i Lučana reditelja Maria Maričelija koji je nastao prema noveli Itala Kalvina Avanture dvoje mladenaca.
 U leto 1985. godine pripremao se da održi predavanje na univerzitetu Harvard, ali mu je u septembru pozlilo. U bolnici u Sieni umire od moždanog udara u noći između 18. i 19. septembra 1985. godine.


Veliki italijanski književnik Italo Kalvino u Nevidljivim gradovima je napisao:“ Postoji dva načina da se ne pati. Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostor“.

On je u književnosti prepoznao „ono što nije pakao“ i to prepoznavanje utkao u neke svoje neobične književne likove, poput barona Kozime Piovasko di Rondoa, u pripovesti Baron na drvetu, ali njegovog prijatelja razbojnika Đana od Pustare koji je osuđen na smrt i pogubljen. Pre nego što je pogubljen Đani od Pustare iz pakla progonjenog razbojnika, uspeo je da se prepozna ono „što nije pakao“, čitanje.  

U sjajnom traktatu „O književnosti“ Umberto Eko kaže da mu se knjiga „Ako jedne noći neki putnik…“ i kaže da mu se knjiga ipak nije dopala za razliku od drugih Kalvinovih dela.Izvini, Eko, ali ni meni svaka tvoja...

Нема коментара:

Постави коментар