Put za Damask- potraga za suštinom

„Čovek ne poznaje više od jednog života, i to svog vlastitog.“  (August Stridnberg)

Imao sam čast i izuzetno zadovoljstvo da posetim Damask. Kada je prorok Muhamed, po povratku iz Meke, došao do kapija Damaska, nije hteo da iđe u grad. 

Razlog je bio taj, što čovek samo jednom ulazi u raj, a on je čekao onaj nebeski. Od Svetog Pavla, čuvenog hrišćanskog misionara, koji je pre dolaska u Damask, pod imenom Savle od Tarsa, proganjao hrišćane, postoji verovanje da "put u Damask" označava prekretnicu u životu, metamorfozu. Okončanje jednog i započinjanje sasvim novog života.

Susret sa ovim gradom je susret sa samim sobom, sa svojom prirodom, sa neostvarenim željama, prikrivenim strahovima, sa zavodljivim, ali i podivljalim strastima, sa herojskim u nama, ali i sa podlim i  bednim aspektima ljudskog života na ovoj planeti, koja nam je samo data na privremeno korišćenje. 

Damask je jedano od najstarijih, neprekidno nastanjenih gradova na zemaljskoj kugli. Kapija istorije i kolevka alfabeta. I danas je Damask svojevrsni lakmus papir ljudskog karaktera. 

Predstava „Put za Damask“, po drami švedskog književnika  Augusta Stridnberga (1849.— 1912.), u adaptaciji i režiji  Nikite Milivojevića, povremeno se izvodi na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Ovde pojam scene treba uzmeti sa velikom dozom rezerve. Kada zaronite u ovu svojevrsnu, simboličku i ekspresionističku, višeslojnu i višeznačnu „dramu lutanja“ i sami ćete postati njen aktivni učesnik. Pri tome, svi bezrezervno računaju na vašu neprestalnu percepciju! Na trenutke, nećete moći da se orjentišete u prostoru i vremenu, pitaćete se gde je pravi put. Ima li ga uopšte? Duboko ćete saosećati sa multiplikovanim glavnim junakom (- cima), kretaćete se i zastajkivati, a sve vreme u potrazi za smislom života, za suštinom, tražićete veru, ali ne svedenu na puki religijski nivo, već suštinsku, nasušnu potrebu čoveka, oduvek i navek, da veruje u nešto. Da li je dovoljan samo oslonac na materijalne vrednosti? Na debeli bankovni konto? 

Mada je oko vas čitavo prostranstvo, koje niste ni u snu očekivali, društvo vam pravi strogo ograničen broj gledalaca od sto. Paradoksalno, osećate neku teskobu, neku dilemu...  Kao da ste i vi u koži glavnog junaka. Ali, u svoj toj mučnini, pronaći ćete i trunku lepote. Možda je to putokaz koji treba slediti? 

Zašto svi misle da je prosjak, onaj načitani čovek, pognut, kao da nešto večno traži, ispaljujući latinske citate? I šta, dođavola, neprekidno traži? Ništa nije onako kako, na prvi pogled, izgleda. Da li ima izlaza iz sveopšteg ponora iz društvene i moralne krize? I šta traži gostioničar na pogrebu, a čemu služi testera u rukama lekara? 

Da li je čovek samo lutka, a neko drugi vešto vuče konce? I vešto plete niz sudbina, pegla sitne nesporazume i stvara nove?  Na šta  možemo ili ne možemo da utičemo svojim  svesnim ili nesvesnim delanjem? Da li je pojam vreme ljudska izmišljotina?

Drama ima sedamnaest scena, a završava se tamo gde i započinje.  

„Put u Damask“ (1898), prvi je deo istoimene Stridnbergove trilogije, interspektralna autobiografija, intimna, autohtona priča o doživljenom, o dilemama i strahovima, snovima i košmarima, o putu i potrazi za suštinom. Da li je sve moguće, a šta je verovatno i gde postaviti granice, a gde potražiti i pronaći pravi put? Kako razlikovati stranputicu od puta i koliko ima ispravnih rešenja? Gluma je na trenutke sugestivno-hipnotička, nekad u vidu besomučnog stampeda po prostranoj sceni, nekad u vidu plesa, a na trenutke biblijski magična i zavodljiva (stilizovane scene raspeća i tajne večere). Predstava promišljene, kafkijanske atmosfere, suptilno-svedene estetike, crveno-crne simbolike, u formi stilizovane slikovnice ljudske duše. 

 

I sama biografija pisca ove drame deluje prilično zanimljivo. Radi se o čoveku širokih interesovanja: piscu, fotografu i slikaru, čija se pažnja skocentrisala na nešto, a kada bi tu postigao vrhunac, hitao je ka nečemu drugome. Da li je traganje neodlučnog, kolebljivog čoveka ili samo igra čoveka širokog uma?  Trijumf nauke u savremenom životu toliko je inspirisao Stridnberga da je počeo da studira medicinu! No, to ga nije omelo da napiše čak 60 drama. I to za nekih desetak godina!  Zalagao se za novo pozorište koje će ostvariti direktniju interakciju sa publikom. Mada, po meni, to predstavlja povratak antičkim korenima, doduše obogaćeno saznanjima koje je čovek u međuvremenu stekao. A da se radi o sasvim izuzetnom čoveku, govori  i podatak da je čačkao po alhemičarskim tajnama, što ga je koštalo zdravlja, te se obreo u psihijatrijskoj ustanovi.  Neki tvrde da se radi o klasičnom pomračenju uma, a drugi, odvažniji, bez dvoumljenja kažu da se Stridnberg i ovde zaigrao, da je eksperimentisao sa sopstvenom svešću.  

Često se čovek u potrazi za ostvarenjem svojih snova i želja, u traženju svog mesta u svetu, toliko zaigra da zaboravi na samu suštinu. Na sam život. Prestane da ga živi, da u njemu uživa. Do takvog saznanja, najčešće, nažalost, dolazi prekasno.

No, i pre početka predstave, čini mi se da sam prisustvovao predstavi. Ljubazno osoblje Narodnog pozorišta u Beogradu uputilo mi je na desno, iako je moja karta jasno ukazivalo na levu stranu pozornice. Neki čudno obučeni likovi delovali su da su se izgubili i unezvereno su tražili put za ložu. A onda, pred početak predstave uputiše nas nekim uskim, meni nepoznatim hodnicima. Otkad nisam bio u nacionalnom  teatru, pitao sam se sa izraženom grižom savesti. Sve je delovalo čudno, nepozato, strano.  Zastrašujuće...

I dok, zamišljen, koračam hladnim, novembarskim, beogradskim ulicama, razmišljam kako se pozorište i život čudnovato prepliću, ali i ponekad žestoko sukobljavaju, svađaju. Konstatovli smo da je „put za Damask“, put vlastite samospoznaje.

A šta je sa samim Damaskom? Sa njihovim stanovnicima? Zašto ljudi iz jednog od najlepših gradova koje sam pohodio, glavom bez obzira beže, rizikujući  svoje i živote svojih najmilijih? Da li zato što su spoznali samu suštinu ovog sveta i otkud im, onda, bezumna nada da postoji neko bolje mesto, neki bolji svet?  Na ovom ili onom svetu. Nakon svega, otkud nada? Ima li života pre smrti?

Ne znam zbog čega, ali nameće mi se potreba da ovaj kraći traktat završim kratkom pričom „Oklevanje“ portugalskog književnika Gonçala Manuela de Albuquerque Tavaresa:

„Nasred stepenica, čovek je danima oklevao: da li da se popne ili da siđe.

Prolazile su godine, a čovek se i dalje kolebao: da se popnem ili da siđem.

Sve dok se jednog dana stepenište nije srušilo.“

Glumačku ekipu sačinjavaju:  Tanasije Uzunović, Nenad Hadži Maričić, Branko Jerinić, Sena Đorović, Aleksandra Nikolić , Jelena Đulvezan, Boris Pingović, Pavle Jerinić, Bojan Krivokapić, Nebojša Kundačina.  Scenski pokret i idejno rešenje scenografije: Amalia Benet. Dramaturg: Slavko Milanović. Kostimograf i autor lutaka: Marina Vukasović Medenica.

Fotografije: Narodno pozorište u Beogradu