Jedna se novinarka čudom čudila odakle toliko interesovanje za jedan film, uz to još biografski, te su karte rasprodate.
ČUDOVIŠТЕ
Mladen Đorđević je diplomirao filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa dugometražnim dokumentarnim filmom Made In Serbia (2005) koji je premijerno prikazan na FEST-u. Autor je više kratkih igranih i dokumentarnih filmova. Njegov prvi dugometražni igrani film je Život i smrt porno bande (2009). Režirao je priču Saša u omnibusu Jednaki (2014) premijerno prikazanom na festivalu u Sarajevu. Šest godina kasnije, na 48. FEST-u prikazan je njegov film Sumrak u bečkom haustoru (2020).
Režiju ovog filma, koji se prikazuje u programskoj selekciji Gala, potpisuje Nevio Marasović, scenario Norvežanin Gjermund Gisvold.
Pored Radka Poliča, brojnu glumačku ekipu čine: Tena Nemet Brankov, Lana Meniga, Leona Paraminski, Tonka Kovačić, Zlatko Burić-Kićo, Stjepan Perić, Dado Ćosić, Vinko Kraljević i mnogi drugi.
Film počinje kada stariji gospodin koji dolazi u restoran počinje da posmatra goste. U početku to deluje poput slučajnog bacanja pogleda dok čeka svoju večeru, ali postaje jasno da je taj život drugih njegov život koji posmatra u restoranu koji predstavlja čekaonicu za drugi svet .
Film je sniman tokom 2019. i 2020. godine, i prekidan zbog kovida, a reditelj Marasović je, kako je rekao, unapred znao da je najbolji glumac za ovaj film po napisanom scenariju upravo Radko Polič.
Kako se prepričava, ekipa filma posetila je Poliča u Ljubljani, a na razgovoru se nećkao. Ali kada je nakon nekoliko dana pročitao scenario odmah se, iako ga je već ozbiljno savladala bolest, predomislio i s oduševljenjem prihvatio ulogu.
Snimalo se samo nedeljama u zagrebačkom restoranu „Pri zvoncu“, pa je već oslabljeni Polič taj tempo snimanja mogao da prati.
Film je naslovljen po pesmi Arsena Dedića koju izvodi Gabi Novak, ali je zanimljivo da film otvara i završava Arsenova pesma „Ono sve što znaš o meni“.
Na premijeri u sklopu Pulskog filmskog festivala, reditelj Marasović je ispričao da je Polič, koji nije doživeo premijeru svog poslednjeg filma, pre smrti ipak video svoj poslednji film.
“Dok je gledao film, u očima mu se vidjelo da mu se sviđa. Bio mu je simbolički blizak. Znao je da će mu biti zadnji”, rekao je Marasović.
Kritika u Hrvatskoj je ocenila “da se Polič maksimalno poistovetio s likom i glumi sa suzom u oku, kao da se u svakoj sceni oprašta od života, svestan da je ovaj film njegova ‘čekaonica za drugi svet’ ”.
Polič je bio glumac koji je stvorio preko sto pedeset filmskih, više od stotinu pozorišnih i desetine radijskih uloga. Ostavio je neizbrisiv trag u pozorištu u Sloveniji, ali spisak je uloga, po kojima će ostati u sećanju publike širom eks-Yu prostora zaista dugačak i neprocenjiv.
Ostaće upamćen kao jedan od najcenjenijih filmskih glumaca bivše Jugoslavije. Poslednju ulogu pre „Ravne gore“ ostvario je u u filmu „Falsifikator“ Gorana Markovića, gde je igrao Tita. Pre toga se dugo godina nije pojavljivao u srpskoj kinematografiji, od poslednjeg filma Živojina Pavlovića „Država mrtvih“ 2002. godine.
Sve su ovo razlozi da se neizostavno pogleda poslednji film Radka Poliča koji je na programu 01.03, (DKC, 19:30), 02.03. (Cineplexx Galerija, Sala 5, 22:00) i 03.03. (Cineplexx Ušće, Sala 1, 14:30).
Na ovogodišnjem 52. Međunarodnom filmskom festivalu koji se održava od 23. februara do 3. marta, biće prikazani i brojni filmovi koje publika može videti samo na FEST-u.
Neke od ovih filmova poput ostvarenja “Samsara”, španskog reditelja Luisa Patinja ili filma “Sidoni u Japanu”, sa Izabel Iper u glavnoj ulozi, gledamo u selekciji Snoliki film, a drugi poput filma “Moja mala noćna tajna” deo su programske celine FEST Fokus.
Među filmovima koji se mogu videti samo na 52. FEST-u je pomenuta “Samsara” Loisa Patinjoa koji je već ovenčan specijalnIm priznanjem žirija u programu “Encounters” na festivalu u Berlinu, ali i “Zlatnim Aleksandrom” za najbolji film u Solunu. Prema oceni kritike “najnarativnije i najdinamičnije” Patinjoovo ostvarenje iz ovogodišnje Festove selekcije Snoliki film, doživljaj je koji ne treba propustiti.
Deo iste programske celine je film Godfrija Ređoa “Bilo jednom u vremenu”. Proslavljeni reditelj Godfri Ređo vraća se posle deset godina sa novim eksperimentalnim filmom koji nije sličan nijednom iz njegove smele karijere. Ova bajka o kraju sveta i početku novog, u trajanju od 51 minut, “film je prepun vedrine i ritma” vele kritičari.
Drama Lisandra Alonsoa “Eureka” sa Vigo Mortensenom i Kiarom Mastrojani u glavnim ulogama takođe je deo selcije Snoliki film. Prema oceni kritike argentinski reditelj Lisandro Alonso, koji se već dokazao pred kanskom publikom, vratio se da nas povede na još jedno “čudno putovanje u nepoznato” gradeći priču o policajki iz rezervata Pajn Ridž.
Pionir tibetanskog novog talasa Pema Ceden reditelj, scenarista i pisac koji je na festivalima osvojio više od 40 nagrada na FEST dolazi sa dramom “Snežni leopard”. Film koji je već ima Gran pri Tokio International film festival, uz potpunu univerzalnost, donosi još jednu tipičnu priču o tibetanskoj kulturi, koja počinje kada zver iz naslova filma, jedne noći upadne u tor za ovce lokalnog stočara i ubije devet ovnova.
Duboko dirljiva drama belgijskog reditelja Basa Devosa “Ovde” može se pogledati samo na 52. FEST-u. Četvrti igrani film reditelja, već nagrađivanog na Berlinalu 2014, nekonvencionalna je ljubavna priča o rumunskom građevinskom radniku Stefanu koji živi u Briselu, a nosi se mišlju da vrati kući, ocenjena je kao “bolno nežna i poetična” filmska priča.
Francuska rediteljka Elis Žira, poznata kao doživotni bioskopski entuzijasta ostvarenjem “Sidoni u Japanu”, sa Izabel Iper u glavnoj ulozi, predstavlja se filmom o etabliranoj francuskoj književnici na proputovanju po Japanu. Kritika je već ohrabrila Žira, ocenom da je sve što je potrebno za snimanje filma pametna i promišljena Izabel Iper, a beogradska publika ovaj film gleda u programskoj celini Snoliki film.
Francuska rediteljka i scenaristkinja Katrin Breja poznata je po provokativnim flmovima koji istražuju seksualnost, odnose i porodične sukobe na 52. FEST-u predstavlja se dramom “Prošlo leto” koja je osvojila specijalo priznanje u Hihonu. Film koji prema oceni kritike „prkosi moralnim granicama i narativnim konvencijama”, - gledamo u programskoj celini FEST fokus.
Film “Moja mala noćna tajna” ruske rediteljke Natalije Meščaninove iz programa FEST Fokus, već je osvajao publiku na festivalima u Roterdamu, Ljubljani i Šangaju, te se može dopasti i Beograđanima koji dođu na 52. FEST. Drama “Moja mala noćna tajna” o životu tinejdžerke Mire, prema mišljenju filmskih znalaca, vrlo tešku temu obrađuje na napet i uzbudljiv način.
Danska drama “Tihi trag” rediteljke Malene Čoi poreklom iz Južne Koreje, o usvojenom mladiću, već je dobila FIPRESCI priznanje u Berlinu i takođe deo je programske celine FEST Fokus. I sama usvojena i odrasla u Danskoj, Čoi, kako kaže kritika o ovom ostvarenju, uspeva da kaže mnogo sa vrlo malo reči i pruža “suptilan film, skromnog pristupa, sa intrigantnom pričom o punoletstvu”.
“Moje leto sa ajkulom” celovečernji je igrani debi italijanskog reditelja Davida Đentilea i govori trinaestogodišnjem Valteru, koji je upravo ostao bez oca, po završetku još jedne školske godine. Dok naizgled, besciljno, luta duž rimske obale, za Valtera počinje nezaboravno putovanje. Ovaj zanimljiv film nudi nam se u selekciji FEST fokus.
Za ljubitelje filma i publiku vernu FEST-u, umetnički
direktor ove manifestacije daje sopstveni svojevrstan mali vodič za ovogodišnji
- 52. FEST.
Stiče se utisak da ni posle više od pola veka trajanja, a pod Vašom dirigentskom palicom, Fest ne posustaje. Šta su biseri ovogodišnjeg 52. festivala?
Ako govorimo o “biserima”, to verovatno podrazumeva naslove
koji nisu Oskar kandidati i nisu osvajali nagrade na velikim festivalima, poput
Kana, Venecije, Berlina, i koje ćemo sada ostaviti po strani, pretpostavljajući
da su publici već poznati i da ih dugo iščekuje. Iako je teško isticati
pojedinačne filmove, jer se suočite sa potrebom da pomenete sve naslove koji
vam se dopadaju ili za koje mislite da je važno da ih publika vidi, izdvojio
bih naslove poput “Svi mi stranci” Endrua Haja ili “Sećanje” Mišela Franka,
kao film ”Imperija” Bruna Dimona, koji
se prikazuje i na ovogodišnjem festivalu u Berlinu. Teško je zaobići i majstora
animacije Mijazakija i njegov film “Dečak i čaplja”, kao i žanrovski nešto
specifičnije naslove poput, recimo, “Tigrovih pruga”.
Takođe, tu su i filmovi iz takmičarskog programa, kojim sam
veoma zadovoljan u celosti. Pošto se ti filmovi takmiče, malo je nezahvalno
isticati nekog posebno, a ovom prilikom bih samo želeo da skrenem pažnju na tri
nova filma srpskih reditelja koji su nas svojim prethodnim ostvarenjima uverili
da se radi o autorima koji i te kako imaju šta da kažu. Treba naglasiti i
činjenicu da imamo veoma dobar izbor filmova iz takozvanog regiona, poput
hrvatskih filmova “Pamtim samo sretne dane" Nevia Marasovića i “Sveta
porodica” Vlatke Vorkapić, ali i drugih. Za ljubitelje filmske klasike, imamo
film “Godar o Godaru”, dokumentarac o ovom čuvenom reditelju francuskog novog
talasa. Naša publika imaće prilike da pogleda i Bertolučijeve “Sanjare” u
restaurisanom 4K izdanju, kao i jedan raritet, nemački film iz 1937, “U Vrtlogu
greha”, u kome glavnu ulogu tumači naš Svetislav Ivan Petrović.
Koliko je filmova, koje su programske celine i šta je ove
godine bila Vaša umetnička ideja vodilja?
Ovogodišnji FEST ima oko 100 filmova. Podeljeni su u
selekcije GALA i GALA+, u kojima se nalaze filmovi koji su prethodne godine
privukli najveću pažnju, osvajali su nagrade, zahtevni su u produkcionom smislu
ili su filmovi etabliranih reditelja; na sličnom tragu je i selekcija FEST
Masters koja okuplja sam vrh autorskih imena, to su oni reditelji za koje bismo
mogli reći da su već moderni klasici, poput Romana Polanskog, Vudija Alena i
drugih. Tu je i Glavni takmičarski program, o kome sam već govorio, kao i dve
specifične programske celine. Jedna je FEST Fokus, koja ove godine okuplja
filmove sa istom/sličnom tematikom, a to su ostvarenja u kojima se tretiraju
problemi odrastanja, konkretno izloženosti dece i mladih nekoj vrsti nasilja.
Ova selekcija mi je posebno važna, jer, pored umetničke, ima i angažovanu,
edukativnu ulogu, usmerenu ka podizanju svesti o ovom problemu, koji se na taj
način može bolje prepoznati, pa samim tim, nadamo se, i sprečiti. Ove godine tu
je i jedna nova selekcija, pod nazivom Snoliki film, koja obuhvata filmove
manje konvencionalnog izraza, filmove koji možda nemaju komercijalni
potencijal, ali koji imaju svoju publiku, pretežno sastavljenu od poznavalaca
ili onih gledalaca koji traže i nešto malo drugačije od klasičnog pričanja
priče. Naziv selekcije inspirisan je istoimenom knjigom našeg profesora i
teoretičara Marka Bapca, koji je u njoj analizirao određena dela istorije filma
poredeći ih sa prirodom ljudskih snova, koji najčešče nisu logični i jasni, ali
koji nam mogu, svojim jezikom, govoriti mnogo.
Tu su i dve selekcije u kojima se ne nalaze igrani filmovi,
već animirani i dokumentarni, kao i Fest Klasik, kojeg smo se već dotakli.
Imate li Vi svog favorita među ovogodišnjim filmovima Festa
i sme li umetnički direktor da bude pristrasan ili ostavlja žiriju “štafetu”
objektivnosti?
Potpuna objektivnost u ocenjivanju umetnosti ne postoji, već
se samo možemo u većoj ili manjoj meri složiti oko određenih kriterijuma.
Umetnički direktor filmskog festivala naravno da sme da bude pristrasan, kao i
svaki drugi čovek, ali se mora služiti i pomenutim estetskim i drugim
kriterijumima i prepoznati kvalitet filma koji možda i nije u skladu sa
njegovim ukusom. Što se tiče favorita, donekle sam na to već dao odgovor u
prvom pitanju, ali bih istakao da svi pomenuti filmovi nisu isključivo moji favoriti,
već uzimam upravo u obzir i jednu širu sliku koju formira ukus publike, barem u
onoj meri u kojoj taj ukus mogu da pretpostavim. Tako da je bolje reći da su to
preporuke, nego favoriti.
Koga sa ponosom dovodite na 52. Fest?
Sa ponosom ugošćujemo sve autore i ekipe koji će doći da
predstave svoje filmove, kao i članove žirija i stvaraoce koji će primiti
nagradu “Beogradski pobednik”, a zadovoljstvo mi je da su ove godine to naš
Želimir Žilnik, koji od šezdesetih godina dvadesetog veka do danas predstavlja
jednu od ključnih figura srpskog i jugoslovenskog filma i sinonim je za
angažovani film i neko je ko je neprestano pomerao granice filmskog izraza; kao
i Ašgara Farhadija, istaknutog reditelja ne samo iranske, već i svetske kinematografije,
ovenčanog najprestižnijim nagradama.