Izložba "Privatno i/ili Javno" Bojane Fužinato Stamenković

 

Izložba "Privatno i/ili Javno" Bojane Fužinato Stamenković biće otvorena od sutra 8. juna u Likovnoj galeriji Kolarčeve zadužbine.

 

Zvaničnog otvaranja neće biti zbog zdravstvene situacije, ali će umetnica biti prisutna u Galeriji sutra, 8. juna, od 18 do 20 časova. Bojana će biti dostupna za intervjue tokom ove nedelje pošto nam dolazi iz inostranstva i neće biti u Beogradu sve vreme trajanja izložbe.

 

 

Privatno i/ili Javno

 

 

 

Možemo li osvestiti granicu između privatnog i javnog delovanja u našim životima? Je li ona tim teža ako je subjekt onaj koji stvara? Da li je moja baka tokom tkanja u svojoj sobi ikada pomislila da stvaranjem tog komada materijala na razboju njen život iz privatne sfere prelazi u javnu, (njoj tada nedosupnu)?

 

Transponovanjem komada tekstila, koji ručno tkam, u objekat naslovljen instalacijom u prostoru probijam tanku granicu između privatnog i javnog. Mekanu strukturu tkanine zaustavljam, ledim, kamenim, kako bi spoljni pogled mogao da oseti kako ona ispod mojih prstiju, zaobljena i nežna, klizi. Produkovanje materijala na razboju je veoma prisan telesni momenat u kojem se energija harmonično kroz naše telo kreće i ponavljanjem istih postupaka produkuje ritmički zvuk sa kojim se misli opuštaju. Postupak se može posmatrati i meditativnim, katarzičnim ali veoma privatnim i intimnim. Posmatrano kroz istoriju tkanje je bilo produkt onih koji većinu svog vremena provode u kući, koji brinu o porodici i pretežno ženski posao. Dugo je imao karakteristiku dekorativne umetnosti, one koja je manje vredna u odnosu na zabeležena imena istorije umetnosti, pretežno muškog pola. Kao zanat ili dekorativna umetnost ostala je u intimnoj zoni. Svojom mekoćom, bojama, zavodljivim šarmom čitamo je kao energiju žene. Kada takvu energiju pretočenu u objekat javno predstavim, ona postaje politički čin. Sugeriše na nejasnu liniju njenih privatnih i javnih delovanja, život pun sadržaja i obaveza, odnos fleksibilnosti, i kao takav kontekstualizovan kroz umetnički čin.

 

U drugom delu istraživanja analiziram pojam "Virdžina" koji je upoznavanje sa istoimenim filmom reditelja Srđana Karanovića, snimljenog 1991. u Jugoslaviji. Uz feminističko čitanje pomenutog filma, u doktorskoj disertaciji Suzane Milevske ulazim u istraživanje fenomena rodne zamene koja je patrijarhalno podstaknuta i izgrađena. Priča opisuje Stevana, mladog naslednika porodice koja je ukleta zbog toga što ima previše ženske dece. Stevana sopstvena porodica osuđuje da živi kao dečak, iako je rođen(a) kao devojčica. Njegova porodica zapravo prati običaj "zakletih devica" ("virgina" ili "tobelija") kako bi izbegla osudu društva zbog toga što ima isključivo žensko potomstvo. Različiti su razlozi postajanja Virdžinom, a slučaj Stevana iz pomenutog filma je samo jedan od njih. Ona može biti i iz čisto ličnih pobuda, u slučaju kada mlade devojke ne poseduju identitet pola i roda sa kojim su rođene. Takođe, ima primera da iz žalosti za izgubljenim partnerom žene ostaju zavetovane virdžine, dok može biti i bekstvo od ugovorenog i neželjenog braka. One se tim činom zavetuju na večno devičanstvo, što ih odvaja od kategorije žene, ne dovodi u kategoriju muškarca, ali zasigurno stvara mogućnost za trajno isključivanje iz obaveze biti ženom. Statusom "virdžine" žene zasigurno dobijaju slobodu kretanja u javnoj oblasti, a ne privatoj, skrivenoj oblasti ženskog života. U svim ovim primerima analiziram patrijarhalnu situaciju u brdskim ruralnim predelima Balkana: severne Albanije, Kosova i Crne Gore, za koje se fenomenologija "virdžina" vezuje. Pisani dokumenti svedoče da je postojanje fenomena zabeleženo od 1860. godine, a u dokumentarcu nedavno snimljenom u produkciji Vice, uočavamo da ih ima i dalje, naravno u znatno manjem broju nego pre, ali da su zasigurno najstariji treći rod Evrope. Vizuelni rečnik kojim transponujem ovaj fenomen u likovni govor se služi elementima koji simbolično prikazuju privatnu i javnu oblast u životu jedne žene/muškarca/virdžine. Zasnovan je na motivima kršovitih predela Balkana, kao simbol javnog, te slobodnog kretanja jedne osobe. Kao promišljanje o načinu života  u zabačenim mestima i patrijarhatu koji je u njima i dalje prisutan. Izabrani motiv izvodim medijima koji su tradicionalno vezani za ženske ručne radove i privatnu sferu njenog života: vez, tkanje, šivenje, batik farbanje tekstila, dekorativno oslikavanje tkanina, igle i kuhinjske krpe. Time se ove dve oblasti prepliću,  zamućuju i postavljaju upitnim pozicije roda i pola, koje je u primeru Virdžine društveno iskonstruisan. (U ovom tekstu se služim informacijama pronađenim u naučnim radovima Suzane Milevski, Predraga Šarčevića i Marka Kokoteca; filmovima "Virdžina" Srđana Karanovića i "Poslednje balkanske Virdžine" Vice Srbija ).

 

Bojana Fužinato

 

Izložba će biti otvorena do 26. juna 2021. godine.

 

Bojana Fužinato Stamenković rođena je 1986. u Čačku, trenutno živi i radi u Hamburgu, dok je u periodu od 2014. do 2018. godine studirala i radila u Beču. Vizuelna umetnica, kustoskinja, kulturna radnica i aktivistkinja u oblasti ženskih prava. 2020. godine završava Digitalnu feminističku školu, Centra za ženske studije Beograd. Nakon dužeg boravka u nevladinom sektoru srpske nezavisne kulturne scene, studirala je i radila kao kulturna menadžerka, u timu post-diplomskog Master programa „Ecm – educating/curating/managing“ na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Njenu umetičku praksu već pet godine zastupa i prezentuje galerija „Schleifmühlgasse 12-14“ u Beču. Kao kustoskinja 2018. godine dobija stipendiju „Graduates“ umetničke organizacije „das weisse haus“ iz Beču za poziciju organizatorke i kustoskinje u navedenom udruženju.

 

Rad ove  organizacije finansira „Phileas – A Fund for Contemporary Art“. 2012. godine započinje umetničke doktorske studije na Univerziteta umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milete Prodanović, sa užim interesovanjem za feminističke participativne projekte u oblasti vizuelnih umetnosti. Veliko iskustvo stiče na Letnjoj akademiji u Salzburgu 2009. godine, sa predavanjima iz oblasti performansa i video-arta, u okviru radionice instalacije-mediji-performansi u klasi prof. Gulsun Karamustafe, stipendirane od strane KulturKontakt-a iz Austrije. Dve godine kasnije učestvuje u fotografskoj radionici umetnice Eve Šlegel u okviru Letnje akademije u Traunkirhenu, takođe kao stipendistkinja programa.

 

Godine 2011. diplomirala je na Fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo.

 

Iste godine, zajedno sa koleginicom Jelenom Fužinato (BiH, Berlin) osniva umetničku grupu „Rouge“ u kojoj ispituju probleme pola, status žena, identiteta i temu migracije rada. 2005. godine završila je Srednju školu za dizajn u Beogradu, na odseku dizajn tekstila. U svojoj umetničkoj praksi učestvovala je na preko 70 izložbi na teritoriji Evrope i imala 13 samostalnih izložbi u Srbiji.