Странице

уторак, 3. март 2020.

Proleće na poslednjem jezeru na ovogodisnjem 48. Festu


Radnja filma, po scenariju Vuleta Žurića, smeštena je u godine Drugog svetskog rata, kada su diplomate i diplomatsko osoblje iz jugoslovenskih misija iz zemalja koje je okupirao Treći rajh, deportovani u hotel na Bodenskom jezeru. Palić glumi nemačko jezero, a delovi su snimani na Starom dvoru i jednom novom dorćolskom hotelu
 

Među diplomatama našao se i sam Andrić (1892. – 1975.), u to vreme veleposlanik jugoslovenskog diplomatskog predstavništva u Berlinu. 


Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine bila je na vrhuncu kada je 1.aprila te godine postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. 

Andrić  19. aprila predaje akreditive kancelaru rajha Adolfu Hitleru. Kada ujesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da oni budu spaseni iz zarobljeništva.

 Zbog neslaganja sa politikom vlade, u rano proleće 1941.godine, Andrić je vlastima u Beogradu podneo ostavku na mesto ambasadora, ali oana nije usvojena nego mu je poručeno da se nacrta u Beču 25. marta kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvovao potpisivanju Trojnog pakta.

Dan posle bombardovanja Beograda, 7.aprila, Andrić sa osobljem ambasade napušta Berlin i naredna dva meseca provodi na Bodenskom jezeru. Odbio je da se sam skloni u Švajcarsku i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd

Paralelno sa iščekivanjem razrešenja sudbine jugoslovenskih diplomata koji borave u hotelu, film razvija i priča o ljubavnom trouglu između Andrića, kostimografkinje Milice Babić i njenog muža Nenada Jovanovića.



Istorijska drama Proleće na poslednjem jezeru snimljena je u produkciji Radio televizije Srbije, a nakon premijere na FEST-u, 2. marta u 18.30h u Kombank dvorani, biće prikazana i na RTS-u 14. marta.


Filip Čolović je diplomirani reditelj, rođen 1978. u Beogradu. Iako je uglavnom poznat po svojim dokumentarnim filmovima za koje je nagrađivan u Srbiji i u inostranstvu, režirao je brojne igrane serijale za Školski program RTS-a. Predstavljao je Beograd na dokumentarnim EBU (Evropska radiodifuzna unija) projektima. Reditelj je TV filmova Albatros (TV drama, 2011) i Ono malo časti (2016). Piše poeziju i prozu.
 




Na pres konferenciji gostovao je deo autorske i glumačke ekipe filma - reditelj Filip Čolović, producentkinja Marija Bereta, glumci Tihomir Stanić, Katarina Marković i Aleksandar Ristoski.Prenosimo vam deo razgovora sa rediteljem i Tihomirom Stanićem.

Veliki je izazov snimati epohu, baviti se ovakvom temom i govoriti o čoveku koji je ovo podneblje obeležio.

Filip Čolović: Naravno da je bio jako veliki izazov praviti ovako nešto, s tim što ovaj film pogrešno nazivaju filmom o Andriću, mada je nama dobro za reklamu što ga tako zovu (smeh). Ovo je film koji se bavi jednim specifičnim trenutkom, neposredno nakon bombardovanja Beograda i Jugoslavije 1941. godine, kada su sve naše diplomate bile smeštene u jedan hotel na bodenskom jezeru, a od kojih je najviđeniji bio Ivo Andrić. Priča je, dakle, ukorenjena u istini; oni su u tom hotelu bili smešteni skoro dva meseca. Vule Žurić, scenarista, je to malo dramatizovao, tako da nismo sigurni jesu li sve te okolnosti zaista tako izgledale, ali postoji velika mogućnost da i jesu. S jedne strane, imamo tu dramatičnu situaciju, političku, ali i ličnu - Andrić se u tom trenutku nalazi u svojevrsnom ljubavnom trouglu sa Milicom Babić, ženom koju će kasnije i oženiti. To su sve stvari poznate javnosti, ali mi u filmu nudimo i neke koje nisu, a nadamo se da smo ih sve upakovali u jednu zanimljivu priču i siguran sam da je ona vredna filma.

Gospodine Staniću, ovo nije prvi put da igrate lik Ive Andrića; to je slučaj i sa filmom Lajanje na zvezde. Ponovo se srećete sa našim nobelovcem.

Ja sam se pojavio u filmu Lajanje na zvezde u liku Ive Andrića, ali sam ga igrao i u televizijskom filmu Znakovi, kao i u filmu Žućko; ali za Andrića sam se, sticajem okolnosti, zakačio pre dvadeset godina. Radio sam pet meseci po pet sati i na kraju savladao jednu celinu iz romana Na drini ćuprija, koju sam zajedno sa dr Ljiljom Mrkić Popović priredio kao jedno veče pripovedanja. To izvodim već dvadeset godina i sada sam te rečenice Andrićeve usvojio, radim ih s lakoćom i često u kafani govorim to ljudima bez ikakvog povoda (smeh). Pokušavaju da me zaustave, ali ne mogu.

Pronašao sam u Andrićevom telu neiscrpnu inspiraciju za svoj profesionalni život, trening, egzistenciju i od kada sam savladao Na drini ćuprija, 17. aprila 2001. godine, ja više nikada nisam morao da brinem i trpim teror bilo kog pozorišnog reditelja, dikatora, pogrešnog upravnika i slično. Obezbedio sam sebi egzistenciju znajući da uvek mogu u školama to da govorim. Iz velike zahvalnosti prema piscu i delu koje sam čitao još u ranoj mladosti - rodio sam se u školi, jedan hodnik je moju sobu delio od biblioteke, tako da sam kao dete još mnogo čitao - ja sam zavoleo tog čoveka i taj lik mi je jako intrigantan, u raznim fazama. Dobar deo svog profesionalnog i privatnog razmišljanja sam usmerio ka njemu i verujem da me to čini sretnijim, bogatijim i možda jednog dana i pametnijim. Radeći na ovom TV filmu sa Filipom Čolovićem, odmah smo se sporazumeli i ja bih ponekad došao sa nekim predlogom na snimanje, a Filip je to već imao zabeleženo u scenariju. To je bila velika radost.

Produkcija filma nije prošla bez problema.

Tihomir Stanić: Mene je jako obradovalo to što se desilo prvog dana snimanja - na hotelu u kom smo snimali, scenografi su okačili nacističke zastave. Neko ih je u toku noći zapalio. To je s jedne strane bio problem za produkciju, trebalo je praviti nove, ali je mene ipak obradovalo - drago mi je što na te fašističke simbole ljudi reaguju spontano i nadam se da u ovoj zemlji ima još uvek snage koja će se boriti protiv fašizma.


Нема коментара:

Постави коментар