Film Easy land je porodična drama koja
prikazuje tegobe migranata u Kanadi kroz odnos majke i ćerke koje tumače
Mirjana Joković i Nina Kiri. Rediteljka Sanja Živković, kao i dve glavne
glumice, gošće su ovogodišnjeg FEST-a, i na današnjoj pres konferenciji
govorile su o filmu i sosptvenim iskustvima u emigraciji.
Premijera filma bila je
1. marta u 19.30 u Dvorani Kulturnog centra Beograda.
Sanja, koliko je ovaj film
autobiografski?
To je često pitanje, očigledno da priča deluje vrlo
lično, i jesam krenula iz lične pozicije. Moja porodica je ’94 došla u Kanadu,
došla sam sa majkom, ocem i dva brata. Priča nije copy paste iz mog života, ali
ostala su mi upečatirana osećanja tokom tih prvih godina. Iako sam imala samo 6
godina znala sam kroz šta moji roditelji i celo njihovo okruženje prolaze.
Zapravo sam prvo smislila taj naziv, Easy land, zato što sam pomislila kako
ljudi percipiraju Kanadu kao možda lakši život. Verujem da za neke ljude to i
jeste, ali definitivno tih prvih par godina nisu predstavljene realno, mislim
da taj period definitivno nije lak i želela sam da ga predstavim na jedan
realan način.
Mirjana, da li ste se vi suočavali sa
ovim o čemu Sanja govori?
Moja priča je malo drugačija, ja nikad nisam otišla
sa planom da živim van zemlje, to se prosto desilo, i nikad nisam raskinula
vezu sa Beogradom i Srbijom. Iako je moja lična priča drugačija, definitivno
ima spoja u tome koliko mi ponesemo svoj grad sa sobom. Imigracija nije samo da
se negde ode i nauči nešto novo, nego da ponudimo ono što imamo. Ono što je
meni bilo lepo u vezi filma je to što je Sanja bila tako hrabra da priča o
stvarima koje nisu samo pitanje migracije već i mentalnih bolesti, odrastanja
jedne mlade devojke koja postane roditelj svom roditelju, to su kompleksna
preplitanja problema o kojima ljudi ne pričaju. Postoji tabu o mentalnim
bolestima, to je bruka u nekim kulturama, velika tragedija. Ne boluju samo
ljudi koji imaju mentalne probleme, već i svi oko njih. Užasno je bitno da se o
tome priča, bilo mi je važno da se u filmu ispriča priča koja je prava, da se
iznesu istine koje su bitne za ljude koji bi mogli da se prepoznaju u tome.
Nina Kiri tumači lik ćerke Nine,
tinejdžerke koja odrasta u tom kratkom periodu. Koliko je zapravo u tom sukobu
unutar sebe suština lika Nine?
Ja sam odrasla u Kanadi ali sam rođena u Beogradu,
svake godine smo ovde dolazili tokom leta i moje iskustvo je bilo negde između.
To “između” je mnogo komplikovano jer postoji nostalgija za zemljom koju ne
poznaješ. To mi je bilo jako poznato i dopalo mi se kod filma, zato što je
stvarno pokazao kako odrastaš u jednom mestu ali kod kuće si totalno drugačiji
nego u školi. Razumem taj osećaj. Što se tiče relacije između njih, nisam tako
nešto doživela sama, tako da smo o tome pričali puno.
Mirjana, kada ste prvi put uzeli tekst,
šta je odredilo da baš tako igrate tu junakinju i ima li nekih dodirnih tačaka
između vas?
Mirjana Joković: Kad sam prvi put pročitala
scenario dopao mi se i bila sam iznenađena koliko je Sanja ozbiljna, što hoće
da pravi svoj prvi film sa tako ozbiljnom temom. Bilo mi je bitno da junakinja
koju igram bude opravdana i voljena. To je već postojalo u tekstu, ali pošto ti
likovi obično postanu naporni, teški, bilo mi je važno da bude jasno prihvaćena
sa ljubavlju i saosećanjem. Ne znam koliko ima dodirnih tačaka sa mnom, osim
toga da već 30 godina živim van zemlje, tako da u tom smislu znam šta je
emigracija. Ali isto tako mi je moja zemlja dala jako lepu istoriju pre nego
što sam otišla u svet, koja mi je dala drugačiju vrstu samopouzdanja i
sigurnosti. Sa druge strane bilo je mnogo ljudi koji su dolazili i još uvek
dolaze, mojih prijatelja, koji su imali slična iskustva, tako da mi je bilo
blisko da razumem šta se dešava. Ceo ovaj film ima toliko srpskih žena,
uključujući i Maju Banković koja je bila direktor fotografije, što je bilo
potresno i divno. Nas tri smo se veoma zavolele, tako da je bilo jasno da je
bitno da se ovo desi, da se da prostor i jedna nova optika našim filmovima i rediteljkama
i našim ljudima koji žive negde drugde.
Sanja Živković: Izuzetno mi je velika čast što je
Mirjana prihvatila ovu ulogu jer se zna da ona ne prihvata uloge tako lako. Ne
samo što je prihvatila ulogu nego je i pomogla da se ovaj film oblikuje, u
scenario je unela sebe i svoje mišljenje o liku. U scenario koji je nekad bio
malo ozbiljniji, dodala je neki duh i komediju kao olakšanje, i mislim da je to
bilo vrlo bitno za uspeh filma, tako da sam joj veoma zahvalna.
Koliko društveni kontekst odredi čoveka?
Mirjana Joković: To je pitanje slobode čoveka,
možeš da budeš u klopci i u svom rođenom gradu. Pitanje slobode je u glavi, do
koje mere čovek može da bude svoj, ko su mu gazde. Ja verujem da je vera u Boga
najbitnija stvar u životu, zato što si u kontaktu sa svojim tvorcem i imaš samo
jednog kome odgovaraš. Kada je to realnost života, onda zaista nije toliko
bitno gde si, jer funkcionišeš na isti način. Mislim da je jako bitna okolina
zato što naučiš kako da se socijalno ponašaš. Mi svi nosimo socijalne maske i
to je nešto s čime živimo, što nas prati, s čim moramo da se nosimo u životu.
Ali što ih više imaš, više naučiš da su ljudi isti bilo gde, i to često
zaboravljamo. To pitanje je bitno, kako da naučimo da se ponašamo jedni prema
drugima, da se ne vređamo, ponašamo pristojno. Ljudi su svugde usamljeni,
svugde imaju iste potrebe, i to je najlepša stvar umetnosti i filmova kojima se
bavimo, jer je to univerzalni jezik.
Kako lečite nostalgiju za Srbijom?
Sanja Živković: Nostalgija je definitivno najveći
problem kad se ode preko. Mislim da ne postoji način da se izleči u potpunosti,
prosto treba da živimo i osećamo potrebu za svojom domovinom i to je potpuno
normalno. Ja već godinama živim i u Srbiji i u Kanadi, profesionalno više radim
u Kanadi, u Srbiji sam završila fakultet, u Kanadi sam odrasla, u Srbiji sam
rođena. To je individualna stvar, ali svako treba da pronađe svoj način da mu
bude lepo. Ne postoji recept, ali to je sve normalno.
Nina Kiri: Meni je ovaj film rešenje na neki
način, zato što je spojio posao i moju zemlju. Sad smo ovde, i to je mnogo lepo
iskustvo i dosta mi znači što se tiče te nostalgije koja će uvek da postoji
Mirjana Joković: Ja dolazim često, i ima dosta
naših u svetu, tako da se spajamo i viđamo. Definitivno mi je osećaj svaki put
kad sletim u Beograd kao da nigde nisam ni bila, ne postoji distanca, i uvek
volim da dođem ovde.
Mirjana, kako vam se čini ovogodišnji
FEST?
Baš je bilo potresno koliko je bila lepa ceremonija
otvaranja, i divno je videti da se skupilo više od 3000 ljudi da gleda film
koji je božanstven. Divno je da Beograd živi, kultura živi, ljudi su isti kao
što su bili.
Šta se dešava u vašoj karijeri?
Ja predajem i pedagogija mi je postala druga ljubav
jednako važna kao i gluma. Tu sam otkrila jednu posvećenost koja me ispunjava.
Predajem na California Institute of the Arts, jednoj od najboljih progresivnih
škola u Americi, tu sam već 15 godina i mnogo volim svoje studente. Ne mogu
mnogo da sebi dam otpusta, ali kad se nešto desi što je stvarno bitno i lepo,
da mogu da pomognem, onda naravno nađem vremena.
Nina, kako je došlo do vaše uloge u
seriji Sluškinjina priča?
Ide se na audiciju, odradiš ono što možeš, i onda te
ili zovu ili ne. Mene su zvali i potrefilo se da je to postala veća serija nego
što sam mislila da će biti. Čula sam da je serija veoma popularna u Srbiji.
Нема коментара:
Постави коментар