„Акција „Да чујемо позориште" у Звездара театру

Акција „Да чујемо позориште“ трајала је две године у Звездара театру. Једном месечно су чланови заједнице глувих долазили да гледају представе са чујућом публиком. Тумачи су им симултано преводили представе на српски знаковни језик. 

Током тог периода више од хиљаду глувих особа присуствовало је представама.

Изузетно смо поносни на акцију и сарадњу са Градском организацијом глувих Београда, Асоцијацијом тумача српског знаковног језика и компанијом Јапан Тобако Интернешнл.

Чланови заједнице глувих су синоћ поново били наши гости, гледали су представу Арзамас након које су традиционално у позоришном клубу размењивали утиске и дружили се са глумцима. 

Искористили смо прилику да запишемо и неке од утисака.

Извршна директорка Звездара театра Јасна Новаков истакла је: 

„Акција „Да чујемо позориште" је и у нама, запосленима у Звездара театру, оставила дубоког трага, иако је завршена пре две године. Радост због открића и доживљаја позоришта као приступачног медија кулуре и уметности међу глувом публиком и нама је потврдила оно у шта смо од почетка веровали: да је позориште место окупљања добрих енергија, емоција и разумевања међу људима. Мисија нас запослених у позориштима је да дамо све од себе да позориште приближимо што већем броју људи па тако и да створимо услове да и глува публика може несметано да прати позоришне представе. Радујемо се поновном сусрету са нашим глувим пријатељима и сигурни смо да ће таквих сусрета у будућности бити још.“

Слађана Гордић председница Градске организације глувих Београда нам је рeкла: 

„Кроз сарадњу са Звездара театром упознали смо позориште. Представе које су биле превођене на знаковни језик, захваљујући иницијативи и вољи Звездара театра, навеле су нас да се тамо осећамо пријатно и лепо угошћено. За заједницу глувих ово је веома значајно, посебно што на нас нису заборавили и након акције „Да чујемо позориште” и што су нам омогућили да поново будемо ту.“

 

Представа „Арзамас“ је настала по истоименом роману Иване Димић, који говори о последњим годинама заједничког живота дементне мајке и ћерке која је чува. 

Глумачку екипу чине Бранка Петрић, Нела Михаиловић и Милан Лане Гутовић, а редитељка представе је Љиљана Тодоровић. Маја Никшић, члан организације глувих, поделила је са нама утиске након представе.

„Допала ми се сценографија и амбијент. Представа ме јако погодила, сузе су ми потекле у делу када се ћерка обраћа свом оцу. Нико од нас није бесмртан, али живот тече даље. “ 

О представи смо причали и са Стојаном Симићем из исте организације. 

„Много ми се допала представа због теме о којој говори, схватам да су то све теме из мог и свачијег живота. И та прича о смрти је за размишљање. Сваког то чека, и ја могу бити део тога. Дивни су глумци и хвала Бранки што је болесна ипак дошла да испоштује нас и одигра представу. Препознао сам њену мимику и понашање у једној мојој блиској особи. “ рекао је Стојан Симић.

Позориште и уметност најчешће нису приступачни глувим особама, па су због тога овакве акције за њих драгоцене. То је истакла и Хелена Грујоски, такође члан организације глувих. 

„Раније никада нисам била заинтерсована за позориште иако ме уметност привлачила. То је зато што ми није било приступачно. Са тумачима у Звездара театру нисам пропустила ниједну представу. Ова представа ми је и комична и тужна у исто време и изазива јака осећања. “