Странице

четвртак, 27. фебруар 2020.

48. FEST- (BELLE ÉPOQUE) OTAC




Otac je belle époque priča o tranzicionom čoveku kome oduzimaju decu zbog njegovog siromaštva. Nekadašnji radnik propale firme koja mu je ostala dužna po zakonu, sada taj zakon dolazi na naplatu sa svojim represivnim, licemeno-korumpiranim aparatom (traži sve ne nudi ništa, otima) i okolinom koja ogrubela i neemaptiska okreće glavu, osim ako treba nešto maznuti i nekog nasamariti. 


Živimo u vremena kada čovek prodaje bubreg da namiri izvršitelje, dete identifikuje roditelje u stanju podmaklog raspadanja koji su  preminuli od gladi, a mi u svakom pogledu svakog dana sve više napredujemo. Kada neke paramilitarne a „patriotske“ Narodne patrole legitimišu migrante, a ne pomažu beskućnicima da dočekaju sledeće jutro. Tako dolazimo i do istinite priče priču o Đorđu Joksimoviću, kojem je oduzeto sve što je imao. A to nije bilo baš mnoga, a bilo je mnogo i bilo je vredno borbe. 




To je dirljiva priča ispričana u dokumentarističkom maniru o gubitniku, dostojanstvenom i uniženom čoveku prepunom dobrote i očaja, koji kroz svoje putovanje peške od sela na jugu Srbije do prestonice, iz protesta, iz želje za nekom tamo imaginarnom i zagubljenom pravdom, iz potrebe da zadrži svoju suštinu. U teška vremena, koji mnogi koriste kao opravdanje za zlodela i podlaštva, najteže je ostati čovek i ne pokleknuti i prikloniti se.  A ni uzeti pravdu u svoje ruke u anglosaksonskom fazonu. Po tematici #ustajtesvisužnjikojemoriglad moguće je napraviti paralele sa filmovima „Parazi“, „99 domova“, „Levijatan“ „Jadnici“...




Film je koprodukcija šest zemalja: Srbije, Francuske, Nemačke, Slovenije, Hrvatske i BIH, dok režiju potpisuje Srđan Golubović. Oca maestralno tumači Goran Bogdan. Prvobitno je uloga  bila namenjena Nebojši Glogovcu. Odlične epizodne uloge ostvarili su i Boris Isaković i Milanu Marić. Film je upravo prikazan na Berlinskom festivalu i evo sada na FEST-u. Pametno bi bilo da bude i srpski kandidat za Oskara.  Još važnije je da ga ljudi pogledaju i da se, ako su u mogućnosti, zamisle. 



"Čovek, kako to gordo zvuči!" rekao je nekad davno ruski klasik Maksim Gorki. Gde smo izgubili dušu? Tako će možda crveni tepih na otvaranju 48. FEST-a dobiti svoju svrhu kada njime prođe Đorđe Joksimović, jedan od moštva bezimanih a pravih junaka našega doba. Koji još čeka hepiend.


 Razgovor sa ekipom filma Otac




Danas je u Kombank dvorani održana prva press konferencija 48. FEST-a, na kojoj je ekipa filma Otac predstavila ovo ostvarenje pred sutrašnju domaću premijeru. Na konferenciji su govorili reditelj i ko-scenarista Srdan Golubović, glumci Goran Bogdan, Nada Šargin, Milica Janevski, Vahid Džanković, kao i direktor fotografije Aleksandar Ilić. Prenosimo vam deo razgovora o filmu.
 
Srdane, ovo je treći film koji prikazujete na FEST-u. Šta za vas znači FEST?

Hvala Jugoslavu Panteliću što nam je učinio veliku čast da film bude prikazan na otvaranju festivala. Za sve nas koji smo iz Beograda i bavimo se filmom, FEST je nešto uz šta smo odrastali i zavoleli film, FEST je duh Beograda, mesto gde sam upoznao većinu reditelja koji su na mene najviše uticali. 

Zaista mi je velika čast da ponovo imamo film ovde, privilegija je pred 3600 ljudi imati domaću premijeru. U Berlinu je veliko uzbuđenje jer je to svetska premijera i važna je za život filma, ali to uzbuđenje koje svi mi imamo pred sutrašnju premijeru i puni Sava centar je zaista poseban doživljaj za nekoga ko se bavi filmom. 

Kako je protekla premijera u Berlinu?

Izuzetno dobro. Bila je puna sala, film je odlično primljen. Sve projekcije su rasprodate, očigledno je krenula neka pozitivna priča oko filma. Sve kritike koje su do sada objavljene su izrazito pozitivne. Mislim da je film započeo svoj život na vrlo lep način. 



Goran Bogdan tumači glavnu ulogu, lik Nikole. Gospodine Bogdan, vi ste centar filma. Kako je izgledalo putovanje sa Srdanom i sa celom ekipom?

Srđan i ja smo puno radili na pripremama, tri meseca smo svaki dan analizirali scenario, i smatram da je to način kako treba da se radi. Naše siromašne kinematografije ne mogu da prate svetske tokove, mi samo možemo da imamo ljubav prema filmu i jedni druge. Mislim da bi trebalo da se vraćamo tome, put koji smo nas dvojica načeli je put kojim bi naše kinematografije trebalo da idu dalje.

Moj lik nije centar filma, poenta je baš u decentralizaciji. On je rasut, nema svoj centar. Pogrešno je gledati da li je on heroj, ne treba biti heroj, treba samo biti. Ubi nas krivica, očekivanje da moramo biti heroji, veliki narod, a vrhunac slobode je u tome da ne moramo da se pravimo, da možemo da budemo slabi, mali.  
 
Nada Šargin u filmu tumači majku. Da li vaš lik na kraju filma pokazuje da ipak ima nade?

 To će biti na vama, kako ga doživite. Mislim da će publika doživeti film na pozitivan način. Odgovore ne možemo da damo, možemo samo da se pitamo, ali meni je značilo da ima nekog svetla, vere, nade, da nije bezizlazna situacija.






Aleksandar Ilić zaslužan je za fotografiju. FIlm je sniman 16mm trakom, fotografija je veoma važna komponenta ovog filma. Kako ste došli do tog rešenja? Šta ste želeli da postignete time?

Drago mi je da se to vidi. Tokom priprema za film smo dugo pričali i nalazili rešenja, i došli smo do zaključka da je 16mm traka idealan medij za stvaranje sveta u kome naš glavni akter obitava. Ona svojom strukturom, sa tim kontrastom i dubinom na najbolji način oslikava društvo u kom taj junak obitava.



 
Srđane, da li ste scenario pisali iz svog iskustva, prema istinitoj priči? Kako ste došli do ove priče?

 Ja srećom nemam takvog iskustva. Na nekom portalu sam pročitao o Đorđu Joksimoviću, bilo mi je jako zanimljivo što je on iz protesta krenuo peške iz okoline Kragujevca za Beograd i odmah mi je u glavi bila slika - balkanski Paris Texas. On je tad već bio ispred ministarstva, i ja sam danima razgovarao s njim. Film je inspirisan njegovim životom, to je bio početak. Tu ima dosta dokumentaristike iz razgovora sa njim ali i iz razgovora sa ljudima koji rade u centrima za socijalni rad, sa ljudima koji su imali iskustva sa centrom za socijalni rad, smatrao sam da u tom segmentu stvar mora da bude apsolutno istinita. Inače mislim da film mora da bude istinit u svakom segmentu i stalno ponavljam rečenicu Abasa Kjarostamija, kad su ga pitali šta je za njega dobar film, a on rekao “onaj kome verujem”. Mi smo se trudili da napravimo film kome se veruje i smatram da je to prvo slovo filmske umetnosti. 

Hteo sam da ovo bude univerzalan film, ali nije svuda ovako, nije svuda kombinacija korupcije, birokratije, bezizlaza. Ali ipak smo hteli da na kraju odškrinemo vrata nekoj nadi, da postoji svetlo koje daje nadu da čovek ima pravo i snagu i razlog da se bori.

Trudili smo se da ne budemo pametniji od junaka, da nam luksuz života u gradovima i u jednom potpuno drugačijem socijalnom okruženju od junaka ne da ideju da smemo i imamo pravo da budemo pametniji od njega. Pokušali smo da uđemo u njegove cipele iako nemamo tog iskustva. Sa druge strane, ja nisam hteo da pravim stvarnost gorom nego što ona jeste, nije bila namera da ovaj film šokira. Hteli smo da budemo dokumentaristički, da slikamo život kakav zaista jeste.

Нема коментара:

Постави коментар