NAGRADA RANKO RADOVIĆ 2019

 

Svečana dodela Nagrade Ranko Radović održaće se u ponedeljak, 23. decembra 2019. godine u 13:00 sati u Maloj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca, Studentski trg 5, Beograd. 

Na dan dodele Nagrade u holu Zadužbine Ilije M. Kolarca biće otvorena izložba na kojoj će biti prezentovani svi učesnici konkursa. Izložba će trajati do 30. decembra 2019. godine. 

Tokom aprila (maja) 2020. godine izložba će biti održana na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. 

Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije - ULUPUDS kao osnivač, Arhitektonski fakultet u Beogradu, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu - Departman za arhitekturu i urbanizam, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije - IAUS, Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, kao suosnivači ustanovili su od 2006. godine Međunarodnu Nagradu Ranko Radović. 

Od 2008. godine u status suosnivača nagrade ušli su Urbanistički zavod Beograda i WIENERBERGER d.o.o. Kanjiža, od 2009. godine status suosnivača nagrade dobila je Inženjerska komora Srbije a od 2014. godine status suosnivača nagrade dobila je Radio televizija Srbije. 

Pokrovitelji Nagrade su Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Gradska uprava Grade Beograda - Sekretarijat za kulturu. 

Nagrada se dodeljuje za: 

1. kritičko-teorijske tekstove o arhitekturi objavljene u prethodnoj kalendarskoj godini kao i u tekućoj godini do datuma dodele nagrade, i to za kritike, eseje, knjige, predavanja i pisanu reč uopšte;

2. realizovano arhitektonsko delo dovršeno u istom periodu;

3. televizijske emisije, izložbe ili multimedijalne prezentacije realizovane u istom periodu.

Nagrada koja nosi ime arhitekte Ranka Radovića osnovana je sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše kritičko-teorijsku misao u oblasti arhitekture i arhitektonsko stvaralaštvo i samim tim ustanovljava kriterijume za njeno vrednovanje u Srbiji i na međunarodnom nivou, što podrazumeva uključivanje Republika bivše Jugoslavije i zemalja iz sveta sa kojima je Ranko Radović sarađivao ili u kojima je radio. 

Pravo učešća na konkursu imaju pojedinci, ustanove, udruženja, strukovnih organizacija, kao i sva zainteresovana lica koja su ostvarila rezultate u jednoj od tri kategorije, sa teritorije Srbije, kao i iz drugih zemalja.

Konkurs za dodelu Nagrade Ranko Radović je trajao od 02. septembra do 15. oktobra 2019. godine. 

Na konkurs za dodelu Nagrade Ranko Radović u kategoriji kritičko-teorijski tekstovi o arhitekturi prijavilo se 14 kandidata (konkursnih radova), u kategoriji realizovano arhitektonsko delo prijavilo se 16 kandidata, u kategoriji televizijske emisije, izložbe ili multimedijalne prezentacije prijavilo se 15 kandidata. 

• Žiri za dodelu Nagrade Ranko Radović, u kategoriji 1 (kritičko teorijski tekstovi o arhitekturi, urbanizmu i gradu), većinom glasova, doneo je Odluku da nagradu za kritičko teorijske tekstove o arhitekturi, urbanizmu i gradu dodeli: dr Miljani Zeković, d.i.a., dr Dragani Konstantinović, d.i.a. i dr Višnji Žugić, d.i.a. za udžbenik Koncepti, programi i funkcije arhitektonskih projekata paviljonskih struktura, izdavač: Univerzitet u Novom Sadu – Fakultet tehničkih nauka, 2018.
•  Žiri za dodelu Nagrade Ranko Radović u kategoriji 2 (realizovano arhitektonsko delo), većinom glasova, doneo je Odluku da nagradu za realizovano arhitektonsko delo dodeli: Uredu Dva Arhitekta,  Odgovorno lice: Tomislav Ćurković, d.i.a., Zoran Zidarić, d.i.a. za Vinariju Galić, Kutjevo, Hrvatska, 2018.
•  Žiri za dodelu Nagrade Ranko Radović u kategoriji 3 (televizijske emisije, izložbe, multimedijalne prezentacije), većinom glasova, doneo je Odluku da nagradu za televizijske emisije, izložbe ili multimedijalne prezentacije dodeli: Ani Džokić, PhD, Marcu Neelenu, MscArch i Emilu Jurcanu, MArch, za 53. zagrebački salon Desetljeće 2008-2018, u organizaciji Udruženja hrvatskih arhitekata, Pučko otvoreno učilište u Zagrebu, 04  - 25. oktobar 2018. 

 

NAGRADA ZA ARHITEKTURU PONELA JE  IME
DR PROFESORA ARHITEKTURE - ARHITEKTE, GRAFIČARA, URBANISTE 

RANKA RADOVIĆA (1935-2005)

Ime ove nagrade za arhitekturu, kao i predlagač koji je ustanovio nagradu Udruzenje Likovnih i Primenjenih Umetnika i Dizajnera Srbije, nije slučajno i sasvim je u skladu sa sveobuhvatnim domenima izražavanja stvaralačke ličnosti Ranka Radovića u okviru arhitekture kao discipline, ali, takodje i osnivača, samog ULUPUDS-a, koji svojim aktivnostima obuhvata široki dijapazon likovnog stvaralaštva.

Uobičajeni osvrt na biografske podatke iz života arhitekte Ranka Radovića, pretstavljaju ga kao Beogradjanina odraslog na Dorćolu i Starom gradu, gde je završio osnovnu školu “Janko Veselinović” u Dušanovaoj ulici, kao i Prvu beogradsku gimnaziju takodje u Dušanovoj ulici. Sticajem porodičnih okolnosti niže razrede gimnazije i malu maturu je završio u Parizu na francuskom jeziku. Aktivno se bavio košarkom i bio kapiten juniorskog tima “Crvene zvezde”, a biciklizam je trenirao u klubu “Avala”.

Završio je nižu muzičku skolu svirajući harmoniku i gitaru.

Još u gimnazijskim danima je saradjivao u “Listu  mladih”, gde su objavljivani njegovi eseji, crteži i pesme. Kao izuzetan učenik Prve beogradske gimanazije bio je poznat po svojim sastavima iz književnosti i recitovanju poezije, kao i crtanju, pa je sa 15 godina u svečanoj sali “Kolarca” čitao svoj prvo - nagradjeni rad na beogradskom takmičenju iz književnosti. Tada nije mogao ni slutiti da će u toj istoj velikoj Koncertnoj  sali “Kolarca”  održati, kao  profesor arhitekture, 150 predavanja, i više ciklusa, sa prosečno 1000 posetilaca svih generacija i različitih profesija.

Posle rane smrti majke, napustio je porodični dom i svoje studije arhitekture na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, nastavio izdržavajući se sopstvenim radom kao novinar lista “Borba” i za rubriku iz kulture “Politike” i “Večernjih novosti”, gde su uz tekstove često objavljivane njegove autorske fotografije i crteži grada. Crtao je, takodje, likovne priloge automobila, za automobilisticki list “Moto-reviju”. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu je magistrirao sa temom Urbana morfologija, kod mentora prof. dr Olivera Minića, a dobivši  stipendiju  Francuske vlade, doktorirao je na Sorboni, kod mentora, profesora i znamenitog teoretičara umetnosti Bernarda  Dorivala (čija  je  knjiga Savremeno  francusko  slikarstvo, prevedena i na naš jezik, ”Svijetlost”, Sarajevo 1957.) Tema njegovog doktorata na francuskom (docnije  kao knjiga izdata je na srpskom jeziku) jeste: Savremena arhitektura izmedju stalnosti i promena, ideja i oblika .

Njegov doktorat na Sorboni je ocenjen najvišom ocenom, a  prilikom odbrane u svojoj  reči  mentor  prof. Dorival je, izmedju ostalog,  posebno istako i vrednost njegovog stila, načina izražavanja u pisanju  na veoma dobrom francuskom jeziku.

Osim izuzetnog poznavanja francuskog jezika, on je veoma dobro znao i engleski jezik na kojem je napisao 2 knjige, dok je bio profesor u Helsinkiju. Na engleskom jeziku je predavao na mnogim stranim Univerzitetima, a znao je i ruski i italijanski jezik, dok se nemačkim i španskim služio u čitanju knjiga u originalu. Njegova  lična biblioteka broji 3000 knjiga.

Svoj puni radni vek je proveo kao profesor arhitekture, i to od asistenstskog mesta do redovnog  profesora. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, (punih 25 i više  godina) vodio  je i predavao predmet Savremena arhitektura i forma grada

Deset godina je predavao Estetiku savremene arhitekture na Fakultetu primenjenih umetnosti, a držao je predavanja i na Beogradskoj otvorenoj školi, BOŠ, kao i na Fakultetu umetnosti u Beogradu.

Po pozivu je od 1990. godine, bio gostujući profesor na postdiplomskim studijama arhitekture i dizajna u Cukubi, u Japanu, 3  godine, a potom, takodje po pozivu  je vodio  4  godine , Katedru Elijel  Sarinen , za  medjunarodne postdiplomske  studije  arhitekture , u  Helsinkiju,  nazvane po značajnom finskom arhitekti.

Predavao je, isto tako, na postdiplomskim  studijama u Rimu, Palermu, Stokholmu, Cirihu, Lisabonu, Melburnu, Montrealu u Kanadi, i na  letnjim  školama  arhitekture u  Otanijemiju , Porvou  i  Ivaskili u  Finskoj, koju je vodio čitavih 10  godina, zatim u Irskoj i  Sabaudiji u  Italiji. Držao je predavanja i u svim glavnim  gradovima takozvane  ex-Jugoslavije, na postdiplomskim  studijama u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani i Skopju,  kao i brojna javna prdavanja.

Smatrajući da su predavanja jednovremeno likovni i retoraski doživljaj, a ne samo dokumentarno saopštavanje činjenica, on nikada  nije  čitao već je govorio, (i na  stranim jezicima u inostranstvu) prikazujući najčešće na 2, a  ponekad i na 3 dijaprojektora, da bi postigao  komparacije,  dijapozitive  gradova i arhitekture,  koje je  sam  snimao u hodočasnom pešačkom hodu po gradovima  sveta,  tako  da njegova lična, autorska  zbirka  ovakvih  dijapozitiva  broji 25.000  primeraka.

Bio je predsednik Medjunarodnog žirija IFHP (Medjunarodne Federacije  za Urbanizam i Stanovanje) sa sedištem u Hagu, više godina,  za Studentski  konkurs za arhitekturu i Film/Video   konkurs  o  gradovima i arhitekturi, pa je  za  ovakav  svoj  rad nagradjen  sa Medal of Honour, Medjunarodne organizacije za urbanizam i stanovanje, 1992. godine.

Pretsedavao je i bio uvodničar na mnogim medjunarodnim  simpozijumima o arhitekturi, gradu i  životnoj  sredini, u Japanu, Ciba, u Roterdamu, Berlinu, Luksenburgu, Sankt  Peterburgu i  dr.

Bio  je  član  mnogih  strukovnih  organizacija  i udruženja  u  zemlji i višegodišnji  član  Medjunarodne  Unije Arhitekata  UIA, (sa  sedištem u Parizu), a takodje i  član upravnog  biroa IFHP (sa  sedištem  u Hagu), Medjunarodne   Federacije  za Urbanizam  i Stanovanje, (koju je osnovao poznati  engleski urbanista iz pošlog  veka Ebenezer  Hauard,  zagovornik  “vrtnog  grada”  u  Engleskoj),  čiji je  bio  birani Predsednik u 4 mandata od  1984-1992. i  za  taj  svoj  rad nagradjen  je  posebnom plaketom i poveljom.

Kako je u našoj sredini , Ranko  Radović, najverovatnije  bio jedini arhitekta -profesor koji je sopstvenom stvaralačkom  energijom i širokim obrazovanjem  osmislio i praktično  utemeljio jednu Arhitektonsku školu, tačnije  Odsek  za  arhitekturu pri FTN u Novom  Sadu, ne samo  idejom o celini,  programom nastave, dogradnjom namenskog prostora za studije, formiranjem  značajne seminarske biblioteke iz  arhitekture, izložbama  svake  godine radova studenata u Muzeju Vojvodine i slično, on je dobio Tabkovićevu nagradu (2001.), arhitekte koji je bio i izvanredan crtač i slikar.

Dobitnik je takodje Vukove nagrade (1997.), nagrade  ULUPUDS za životno delo i Beogradskog salona  za  grafiku (1987.).