Арзамас у Звездара театру

Конференција за медије поводом премијере представе „Арзамас" одржана је  у петак у Звездара театру. Представа настала по роману Иване Димић, који је награђен НИН-овом наградом за роман 2016. године, биће премијерно изведена 24. децембра у 20 часова на Новој сцени Звездара театра. Ивана Димић је и аутор драматизације, редитељка је Љиљана Тодоровић, а глумачку екипу чине Бранка Петрић, Нела Михаиловић и Милан Лане Гутовић.

„Арзамас" тематизује однос између мајке и ћерке. Ауторка Ивана Димић у роман је уткала своје лично искуство, јер је годинама чувала дементну мајку и паралелно са тим писала. 

Арзамаски узас, кроз који мајка и ћерка у овој ситуацији пролазе, ауторка је описала користећи речи Виктора Шкловског "Срећа и смрт, ето то је арзамаски ужас".

 

Какав је наш однос према смтри?

Да ли је се плашимо?

Да ли покушавамо да је игноришемо?

Шта бива кад останемо без ослонца у виду драгих људи и може ли се смрт некад прихватити као олакшање?

Необичан наслов романа дугује граду у Русији који је Стаљин одредио за научнике који су се бавили атомским бомбама (пандан америчком Лос Аламосу).

Гроф Толстој боравио је у Арзамасу како би купио неко имање и како се доцкам споразумео са продавцем, ноћ га је тамо затекла, те је одлучио да ту и заноћи. У сред глуве ноћи пробуди се с осећањем ужаса. Смрт ми је на ухо нежно дошапнула:

„Ти се мене плашиш“

 

И ако неке доминантне религије тврде да долазак Смрти значи одлазак на неко Боље место што су сви теко тужни и тако неповерљиви?

Конференцију је отворила редитељка Љиљана Тодоровић. Она је рад на тексту описала као изградњу, тумачење и отеловљење односа према смрти у једној смешно-тужној причи са ауром надреализма:

„Ситуација је архетипска, однос родитеља и детета, у овом случају мајке и ћерке, у данима када се неумитно ближи крај живота родитеља и када треба да уследи растанак. 

 Смрт је загонетна и блиска. Некада је и пожељна.

На први поглед, ни лакше и једноставније теме у смислу да је свакоме познато, у исто време ни захтевнијег задатка. Један од инспиративних цитата био нам је и Волтеров: 

„Када је све изгубљено, када више нема наде, живот је тада срамота, а смрт једина дужност". 

Однос према смрти је поливалентан, јер на први поглед то је ужас и страх, али кад се загребе има ту свачега.

Како су забавне пробе биле, могла сам улазнице да продајем! Сви у публици биће меродавне судије!“

Глумица Бранка Петрић после неколико година поново игра Звездара театру. Свима је добро позната њена улога у чувеној представи „Лари Томпсон-трагедија једне младости", а у представи „Арзамас" Бранка Петрић ће тумачити улогу мајке:

„Свако је имао или има мајку.  Кад уопште правимо улоге онда извлачимо нешто из нашег искуства, прошлост, а за ово сада, ја сам морала да посегнем за будућношћу. У овој фази, у којој се налази јунакиња коју играм, део мозга, његов компјутер почиње да се распада и онда почиње јурњава за тим делићима, напор да се то поново доведе у неки ред. 

Призивање таквог искуства је са једне стране, као глумачки поступак, врло инспиративно, али с друге стране сам с времена на време када сам се враћала са проба имала осећај да сам врло разорена. У сваком случају веома ми је драго што сам имала ту срећу да добијем ову улогу.

Са проба сам се враћала потпуно разорена!“

Глумица Нела Михаиловић игра ћерку. Изразила је велико задовољство што први пут сарађује са Бранком Петрић и Љиљаном Тодоровић и нашалила се да је после дужег времена коначно најмлађа у екипи.  Други разлог за задовољство проналази у раду са Љиљом и  Бранком и то по први пут, и Ланетом, који је бескрајно заводљив што је логично – јер игра Смрт: 

„Та заводљивост смрти и живота, мрежа која се плете у искуству сваког од нас и покушај разумевања и расплитања тог нераздвојивог односа живота и смрти је оно чиме смо се ми бавили. Улога мајке је била моја инспирација. Мајка је шармантна, духовита, сва саткана од живота. Приближавајући се смрти она постаје тешка, себична и захтевна, али наставља да даје тај сплет емоција- од љубави до мржње, а заправо од живот до смрти.

Судите и будите благи!“

Глумац Милан Лане Гутовић има веома специфичну улогу. У представи „Арзамас“  имаће задатак да персонификује смрт. Тако се налази између актера и публике, смрти и публике, изван представе, а ипак је њен интегрални и најважнији део.:

„Ја играм заводљиву смрт. Задатак ове улоге је да направим везу између публике и онога што ћете видети на сцени, и да објасним једну везу између смрти саме и вас као гледалаца. Сва та објашњења су наравно непотпуна и употпуне се тек онда када умеремо, али ова површна сазнања која имамо ми, обични људи или позоришни ствараоци, то смо уписали у ових неколико страна текста које ја играм.

Смрт је женског рода, па сам некако биполаран!“

Прве репризе представе "Арзамас" заказане су за 25. и 27. децембар, а следећег месеца представа ће бити на репертоару 15, 21. и 22. јануара.

Представа траје сат и 20 минута. 

Аутори фотографија са конференције: Зоран Илић и  КултурниК, а са представе Никола Вукелић

Reč pisca Ivane Dimić

 

„Arzamas je roman o sreći i smrti koje se sudaraju kroz svakodnevni život majke koja odlazi i ćerke koja ostaje. Za potrebe dramske radnje u adaptaciju romana uveden je lik Smrti kao svemoćnog impresarija koji direktno utiče na događaje. Smrt će odneti majku igrajući tango sa ćerkom, ali ljubav će prevladati, jer je ljubav jača od smrti. 

Predstava Zvezdara teatra je stvaralački čin koji se rađa iz darova nezavisnih od pisca. Tako meni preostaje da predstavu dočekam sa poverenjem, strepnjom i ljubavlju i da joj poželim kvalitetan susret sa publikom i dug scenski vek.“

Reč reditelja Ljiljane Todorović

 

„Smešnotužna i tužnosmešna priča o tri samoće: o samoći ostarelog roditelja, o osami odraslog deteta koje se o tom svom roditelju brine i o njihovom sudaru sa usamljenošću smrti, da, smrti od koje svi okreću glavu i u panici od nje beže… O ljubavi jedne Majke, jedne Ćerke i, jedne jedine – Smrti. Je li moguće i, ako jeste, kako prihvatiti spoj Erosa i Tanatosa? Suživot života i smrti? Može li se zamisliti ljubavna kohabitacija između njih? Na kraju krajeva, može li Smrt, kojoj poslovično pripadaju uglavnom najgrozomorniji epiteti, može li ona, kroz svoju potrebu za ljubavlju, dakle – može li Smrt biti (i) SMEŠNA? Kad priču osvetlimo iz drugog ugla, vidimo: sudaraju se život, savršeno poznat i smrt, apsolutno nepoznata. Naime, životna situacija u koju nas priča uvlači skoro da je prozaična, svima nama je savršeno poznata… Svakoga je neka majka rodila, svako je nečije dete. Isto tako, mnoga od te dece već imaju, ili će imati, vlastitu decu.

Svako ima majku, a mnoge od njihovih ćerki takođe su i same postale majke, ili će postati. Ipak! Iako satkana od poznatog, bliskog i prepoznatljivog životnog materijala – opet je svakome od nas životna situacija GUBITKA roditelja nova, nepoznata, užasavajuća; za nju nikada niko nije spreman. Toliko novog i nepoznatog – u poznatom! 

A nasuprot tome – beskrajno mnogo nepoznatog, neznanog i nedokučivog u kraljici tajni, kakva je smrt. Jer smrt je tajna, a ne zagonetka. Pa dobro, može li ljubav pobediti smrt? I uz to obe spasti od samoće? Ima li smrt dostojnijeg protivnika od ljubavi? „Sreća i smrt – eto to je arzamaski užas“, podseća Ivana Dimić… 

Umemo li mi, smemo li, možemo li ikako – i kako – da prihvatimo smrt kao sastavni deo života? Ima li među nama i onih zaljubljenih u smrt? E, u našoj priči ima jedna… irukandži. Ne vredi. Izdaju me reči. Morate pogledati predstavu.“

REČ UREDNIKA KULTURNIKA

Bekap je kad imaš nekog ko misli i bdi nad tobom.

Odnos roditelja i deteta se kroz život menja. Roditelj podiže dete, onda se dete osamostali a roditelj ga prati i pomaže dalje na njegovom putu. Na kraju dete brine o roditelju i time se priča vraća na početak, ali sa izmenjenim ulogama. Ali i početak i kraj karakteriše superiornost jednoga i potreba za zaštitom onog nemoćnog, na scenu stupa pasirana hrana, nepredvidivo, nelogično ponašanje, portikle i pelene. Početak je radost, kraj je tuga. No, i na početku i na kraju beše plač.

Ovo bi mogao da bude siže, uspešne pretpremijere na Novoj sceni Zvezdara teatra, na kojem je triling glumačkih veličina briljirao u jednoj od boljih, ali tematski neveselijih komada ove ugledne pozorišne kuće. 

Hvatajući se u koštac s ovom teškom ali prirodnom i svakom suđenom temom, bacio je dodatno svetlo na nju koja se u zadnje vreme (koje veliča večnu mladost) zataškava i krije po staračkim domovima i privatnim zamračenim domovima -  na starenje i naš odnos prema starijima i prema smrti. Govorimo o sveopštem neprihvatanju i ignorisanju. Dok neumorni kosač u crnom na zakuca i na vaša vrata.

Ako bogovi postoje ne treba ih tražiti na nebesima. Oni su na zemlji i to samo na neko ograničeno vreme. Ime im je Roditelji. 

Mozak odbija da prihvati nova saznanja i nove činjenice koje su u suprotnosti sa stereotipima koje imamo (Semelvajsov refleks).

A šta biva kada oni poču da na vaše oči kopne, da se oko njih širi slatkasto-truli zadah smrti? Kako se rastati i opet biti dete, ali ovaj put bez oslonca,  i to zauvek? Kad se jedan život zauvek gasi, i deluje da dosta stvari gubi svoj nekadašnji smisao. Uporedo, kako to samo Život odgovara na izazov Smrti vreme teče, rađaju se deca, smenjuje se leto i zima, sneg pada i cveće raste, dozreva grožđe...

Branka Petrić simpatično luckasta u bolnoj transformaciji od živahne starice, do dementne osobe u terminalnoj fazi. Jasno poetira uobičane situacije; želju za više ljubavi i pažnje. Nela Mihailović briljira u ulozi ćerke usedelice, brižne, koja sve više gubi živce i niti kontrole nad životom koji provodi sa zahtevnom majkom.

Nad njima bdije on- Milan Lane Gutović, otelovljene Smrti same. Kaže najviše ga raduje kad neko počne da piše memoare. Pa, da se ja ne raspisujem previše... Otidite do Zvezdare. Ima tamo zvezda koje treba neizostavno pogledati.