Rastko Ćirić - Svetlosti senke - Prateća izložba 50. Zlatnog pera ULUPUDS

GDE ? Galerija SINGIDUNUM, Kneza Mihaila 40

KADA?  30.10.- 12.11.2019.

            Svetlosti i senke, novi film Rastka Ćirića, trijumf je  animacijske imaginacije. U svojstvu scenariste, crtača, animatora i reditelja, Rastko Ćirić se u retkoj bravuri nadovezuje svojim ogromnim asocijativnim animacijskim poljem na motive Geteovog Fausta. Svetlosti i senke je film pun otvorenih , metaforičnih i simboličkih značenja, ali je ova priča o zavodljivosti i moći, takođe lekcija o kompleksnosti animiranog filma. Odnosno, šta on može da bude.

 Koloritan, koherentan, retko pogođenog ritma, funkcionalan u svim svojim aspektima, počev od izvanrednog crteža kojeg Ćirić virtuozno animacijski uobličava ,  do izuzetne muzike Nebojše Ignjatovića koji na divan način  ne samo doprinosi ritmu no je i u funkciji  kreiranja atmosfere, kao  i u svojevrsnim akcentuacijama zlokobnog i dramatičnog , Svetlosti i senke je ogled iz režije animiranog filma. U tom suludom ritmu, u kojem brojni oblici proističu jedan iz drugog, i gde ništa nije stalno i podleže permanentnoj transformaciji, gde boje maltene preuzimaju narativnu funkciju i veličanstveni su markeri za ono halucinantno i dezintegrišuće, ali i ono kontrastirajuće  i nespojivo, obitavaju prostori Ćirićeve metafizike. Svetlosti i senke su de fakto antitetični pojmovi ali se oni u ovom slučaju mešaju, umiksavaju, ne odeljuju tako striktno i Đavo, inkarnacija  mraka,  isto tako rado prolazi prostorima svetlosti, kojima odlazi u pohode ubeđen u neodoljivost svojih čari.

Uprkos svega, Svetlosti i senke nije krik pesimizma no gotovo vedra parabola o izazovima, koja se po svim parametrima svoje animacijske leksike može posmatrati kao svetski standard.   

            MIroljub Stojanović

SVETLOSTI & SENKE

Predstava pozorišta senki o čoveku koji je prodao svoju senku đavolu.

                 

                                                                                              Lelujava obličja, opet ste tu...

                                                                                              (Gete: Faust)

Glavni junaci su dve ruke jednog čoveka (izvodača-gledaoca). Desna (right) je čovek, glumac (Faust), a leva (wrong) đavo (Mefisto). Njihove senke, izazvane svetlošću film­skog projektora, oličavaju njihove personalnosti; ruka bez senke nije više čovek nego samo ruka, a senka bez ruke nije više od opsene.

                Đavo nudi Faustu tri večne čovekove težnje: STRAST, VLAST i ZNANJE.

                Iskušenje i sila nasuprot đavolu je udaljena, za­­gonetna svetlost koja se javlja tokom svake od ponuda i koja izgleda nudi nešto zanimljivije i bitnije od šarenih i zasićujućih obmana.

                Dobivši novu senku na kraju, Faust kreće ka toj nedostižnoj svetlosti.

                Ovo je verovatno jedina verzija Fausta koja se srećno završava.

AUTOR O FILMU

Uvek aktuelna tema prodaje duše đavolu.

                Film je zasnovan na igri vizuelnih i zvučnih simbola, metafora i asocijacija. 

                U ovom crtanom filmu spojene su dve klasične priče: ona o Faustu i prodaji duše đavolu i ona u kojoj čovek prodaji senku đavolu.

                RUKA je simbol ljudske kreativnosti, a SENKA je duboko poetičan, magičan i metafizički fenomen. U psihologiji senka predstavlja skriven, podsvestan ili negativan deo čovekove ličnosti. Ranko Munitić je rekao da postoje tri metafizička odraza čovekovog bića, a to su SENKA, MASKA i LUTKA Sve tri, po njegovim rečima, mogu biti odvojene od svog ljudskog originala. Ovakvo pretvaranje ruke u ljudsku glavu na neki način objedinjuje sve te tri čovekove predstave. U klasičnom teatru senki, ruke i objekti koji bacaju senke na platno obično su skriveni, tako da gledaoci vide samo bačene senke i njihov imaginarni svet koji teže da dočaraju. U ovom crtanom filmu ruke, kao izazivači oblika senki (koji su u stanju da se transformišu) tokom čitavog filma ostaju zajedno sa svojim senkama pred očima gledalaca, omogućavajući im da ih porede i da prisustvuju njihovoj interakciji. 

U prvom planu su ruke kao fizički objekti (leva i desna ruka svakog pojedinačnog gledaoca), u drugom planu su senke kao njihovi reprezenti, koje glume razne likove predstavljajući ljude, životinje i biljke, dakle sav živi svet. U trećem planu je zavesa–platno–ekran (tea­tar–pozorište senki–film), površina koja u relaciji sa zvukom projektora (u zamišlje­nom planu ispred vidljivog prvog plana) gradi medij­ski prostor koji omogućava odvijanje drame. Iza svega, u još jednom nevidljivom prostoru iza beline medij­ske pregrade, postoji još jedan „projektor“, udaljena zvezda koja „spasava dušu“ glavnog junaka, a koja, zavisno od filozofskih i religijskih ubeđenja gledaoca, može da predstavlja „nešto što stoji iza svega“, „Deus-ex-machina“ ili „silu koja se pojavi na kraju i razreši stvar“.

                Stvaranje senki pomoću filmskog projektora na platnu i pojava zvezde simetrične u odnosu na filmsko platno (bek-projekcija), postavljaju aktere (ruke i njihove senke), gledaoca (vlasnika ruku) i saradnike na filmu (tokom odjavne špice), unutar sveta filmskog medija. 

                Na jednoj staroj graviri prikazana je ruka sa dva ispružena prsta koja predstavlja blagoslov (benediction) a njena senka koja podseća na đavola sa rogovima postaje kletva (malediction). Dakle, taj kontrast u značenju bio je predmet davnašnjih simboličnih predstava.

                S likovne strane, ruke su predstavljene jedno­stavnim realističnim crtežom, kolorisanim u okviru svojih kontura i delimično osenčenim, a obojeni rukav bi dodatno definisao prirodu aktera. Đavo se pojavljuje u obliku senke i naknadno otelotvoruje svoju materijalnu pojavu u obliku ruke čija je koža neprirodne zelene boje i sugeriše osobu koja nije čovek. Senka Fausta je siva, a đavolova uvek crna, što se u određenim prilikama izjednačuje sa RUPOM. Đavolov rep, sa klasičnom strelicom na kraju, ponekad ima funkciju aktivnog ekstremiteta, tako da i ruka ponekad dobije svoju „ruku“. Ostali likovi i objekti, u scenama koje predstavljaju STRAST, VLAST i ZNA­NJE, izvedeni su kao bojene siluete, a njihove boje će se tokom kretanja preklapati i stvarati nove likovne senzacije.

                Zvuk i muzika su važni, počevši od zvuka filmskog projektora koji na početku filma definiše medijski okvir filmske predstave. Glas đavola je snimljen kao čitanje delova iz Geteovog Fausta na nemačkom, okrenutih naopako. Melodija sa smehom đavola je stilizovani omaž operi Faust Šarla Gunoa. Muzika Nebojše Ignjatovića je u neraskidivoj vezi sa animiranim crtežima, a žanrovski različite numere povezane su strukturalno istim harmonij­skim motivom. 

                Prva verzija ovog scenarija izrađena je još 1990. godine, a film je bio planiran da se medijski poveže sa izložbom tada održanom u Domu kulture Đuro Salaj, knjižicom Svojeručni zoo koju je izdao Balkan publik i sa serijom od 10 strip-tabli za decu Pozorište senki koje su objavljene u dečjim časopisima.