Ares Športa: Živimo u vremenu u kojem dugoročna budućnost nije baš predvidiva

Bioskop “Lumbardi” 

 

 

 

 

 

Ares Športa, kulturni radnik koji živi i radi na Kosovu, već četiri godine nalazi se na poziciji direktora-suosnivača Fondacije Lumbardi koja za cilj ima da očuva i oživi jednu od dve ključne kulturne institucije u Prištini - bioskop Lumbardi. Sa takvom vrstom angažmana i iskustva iza sebe, on je održao javno predavanje u Beogradu 5. oktobra u Salonu Muzeja savremene umetnosti u okviru međunarodnog kustoskog kursa “Šta kustosiranje može/treba da bude” na temu “Šta bi institucije mogle/trebalo da rade”. Tim povodom, razgovaramo sa njim o značaju bioskopa Lumbardi, aktivnostima i ciljevima Fondacije, ali i o kursu koji drugu godinu zaredom okuplja značajna imena iz oblasti umetnosti. 

Kada ste se prvi put susreli sa bioskopom “Lumbardi” i kako se sećate tog trenutka?

Imam utisak da postoji nekoliko tih “prvih” susreta. Prvi kojeg se maglovito sećam bio je sa mojom generacijom iz osnovne škole kada smo išli da gledamo film nekoliko meseci pre nego što su projekcije prestale da se prikazuju. Tri godine kasnije, roditelji su me poveli na svečanu ceremoniju otvaranja prvog izdanja DokuFesta. Moj otac je tada prevodio na pozornici, a moja jednaestogodišnja duša je pokušavala da shvati šta predstavlja jedan filmski festival. Kasnije, u mojim tinejdžerskim danima, uspostavio sam dublju vezu sa ovim bioskopom kada sam dobrovoljno otišao na festival koji je, kao ilegalni bar, vodio moj prijatelj i uskoro je taj prostor postao slobodna zona u srcu grada. Poslednji od tih “prvih” susreta bio je kada sam kao dvadesettrogodišnjak dobio prvi posao. Sedeći u bašti bioskopa, pokušavao sam da smislim kako da se nosim sa svim tim – napuštena zgrada bez struje, velika očekivanja i mnogo nepoznanica. Drugi osećaj bilo je jedno strahopoštovanje: kako je država mogla biti tako nemarna da je ne završi ranije i tako je ispusti je iz ruku? Ovo predivno mesto sa svim mogućnostima koje nudi bili su ispred nas i to je bilo uzbudljivo!

Dugi niz godina postoje problemi sa bioskopom “Lumbardi”. U kom momentu ste odlučili da učestvujete u su-osnivanju Fondacije Lumbardi kako biste sačuvali istoimeni bioskop?

Borba za spas bioskopa “Lumbardi” verovatno je počela otvaranjem DokuFesta 2002. godine, kada su naši prijatelji pozivali ljude na očuvanje ovog mesta koje je oblikovalo toliko mnogo generacija. Nakon što se 2007. zaustavilo rušenje, ništa se u narednom periodu nije desilo, što je dovelo do toga da se 2014. godine pokrene priča o privatizaciji bioskopa. Proces privatizacije najpre su zaustavili građani, ali nije bilo šale sa Agencijom za privatizaciju. Prijatelji iz DokuFesta i EC Ma Ndryshe, koji su stajali iza građanske inicijative morali su da nastave sa tim, i tako su odlučili da osnuju još jedan entitet koji će preuzeti oporavak institucije. Pozvali su mene koji sam u tom trenutku završavao studije i iza sebe imao nekoliko povučenih poteza koji su ih naveli na preuzimanje rizika da sarađuju sa detetom koje je tek izašlo iz škole.

Na koji način Fondacija “Lumbardi” pokušava da oživi stari bioskop? Kojim se sve aktivnostima bavi Fondacija?

Na mnogo načina! Godinama pokušavamo da uradimo mnoge stvari: da otvorimo prostor, delimično ga oživimo i učinimo ga upotrebljivim, da isprobamo različite programe i mogućnosti, da podstaknemo da ono ponovo postane javno vlasništvo, da razmišljamo o budućoj viziji i institucionalnom modelu, obezbedimo podršku skupoj obnovi i slično. Takođe, trudimo se da uspostavimo, stvaramo i održimo timove i razvoj solidne organizacije.  Ono što smo uspeli je da stvorimo pristupačan prostor koji koriste mnogi građani i entiteti, postepeno struktuiramo muzički i filmski program, da radimo sa bioskopskom arhivom, i testiramo određene stvari za buduća razmatranja. Raditi u dve temporalnosti između pokretanja prostora i očuvanja programa kao dela borbe s jedne strane, i misliti na budućnost ove institucije s druge strane, bilo je izazovno za naš mali tim, ali ujedno i predivno iskustvo koje nam je donelo dosta znanja. Sada radimo na organizacionom modelu i programu koji će zadovoljiti obe potrebe i odvesti nas na početak obnove koja bi trebalo da počne u oktobru 2020.

Vi ste jedan od predavača u okviru kustoskog kursa “Šta kustosiranje može/treba da radi” u Srbiji. Tim povodom, održali ste predavanje na temu “Šta bi institucije mogle/trebalo da rade”. Koji je vaš odgovor na temu predavanja?

U sklopu predavanja pokušaću da dam odgovor kroz naš slučaj i iskustvo prolaženja kroz taj proces u mestima kakva su Prizren i Kosovo. Nadam se da ću uspeti da podelim način na koji mi definišemo naš kontekst i objasnimo okruženje u kojem se nalazi institucija. Takođe, i da objasnimo kako artikulišemo naše odgovore kroz dnevne poslove i programe. Živimo u vremenu u kojem dugoročna budućnost nije baš predvidiva, ali još uvek postoji veliki broj nužnosti, potreba i želja kojima se zasad možemo baviti. U međuvremenu možemo testirati forme i stavove koji, nadam se, mogu nadživeti turbulencije.

U jednom intervjuu su vas predstavili kao biznismena umetničke duše.

Iskreno, pročitao sam tu izjavu sa velikim gnušanjem. Bilo bi sjajno pitati novinara zašto me je tako opisao. Ako se to ne odnosi na moje smešne poslovne poduhvate u mojim ranim tinejdžerkim danima, onda sigurno ima veze sa mojom diplomom iz oblasti biznisa koju sam jedva stekao. Kada se osvrnem unazad, voleo bih da sam više pažnje posvećivao kursevima računovodstva, i onima iz oblasti menadžmenta i marketinga, i da se manje osećam posramljeno što sam studirao biznis. Poslednjih nekoliko godina verujem da je razumevanje logike i jezika finansija veoma bitno, i da poziva na mnogo promišljanja i testiranja ako neko namerava da gradi nešto na ovom geografskom području, ali i svuda u svetu. Sa druge strane, mimo moje strasti prema literaturi i filmu, moja veza sa umetnošću došla je preko mojih prijatelja umetnika, muzičara i filmadžija. Nadahnjujućeg sveta koji nam je pokazao DokuFest, ali i kroz godine procvata Istanbula u vreme kada sam kao radoznali student proždirao sva znanja. Svakako, bilo je i posebnih momenata koji su jasno oblikovali moja interesovanja i angažmane, čineći tok stvari prirodnim.

Kakvo je vaše mišljenje o kustoskom kursu kakav je “Šta kustosiranje može/treba da bude”?

Mislim da je ovaj kurs uspeo da dovede veoma interesantnu i raznoliku grupu istraživača i stručnjaka. Bilo je zaista divno sresti ih u Prizrenu ovog meseca! Kurs im pruža dovoljno vremena da se međusobno upoznaju, ali i sa gradom i regionom. Daje im mogućnost angažovanja u predavanjima i razgovorima sa vrlo inspirativnim i iskusnim gostima, kao i mogućnost da se razviju ideje u jednom uzbudljivom okruženju. Kao takav, kurs obećava da će igrati kritičnku ulogu u narednih nekoliko godina. Tako je divno videti talase školskih programa u Beogradu, Prištini, Ljubljani i Zagrebu koji angažuju čitavu novu generaciju umetnika, kustosa i mislilaca, inicirajući nova prijateljstva i saradnje. Mi smo takođe zainteresovani za začeće alternativnih formi učenja, pa se radujem što ću bliže sagledati kurs i način na koji on funkcioniše.

Jedno od vaših prvih iskustava u organizovanju kulturnih događaja bilo je u Istanbulu gde ste završili studije. Bila je to izložba deset umetnika uključujući i muzičare sa Kosova. Kako ste došli na tu ideju i kako je to izgledalo?

Jako je lepo od vas što ste kopali toliko duboko da pronađete i ovaj podatak o kojem me niko nije pitao 7 godina, otkako se završilo. Imao sam 20 godina i bio sam na zalasku cvetajućeg tinejdžerskog doba. Uz neke male neuspehe koji su se u to vreme činili alarmantnim, tragao sam za nečim što će me motivisati da nastavim da idem ka onom što sam želeo da bude radikalna promena u mom životu. Nakon što sam postavio solo izložbu mog dragog prijatelja Astrita Ismailija u maloj galeriji u Istanbulu, i radio za jedan umetnički festival u Prištini takođe sa izložbama, predavanjima i muzičkim programom, došao sam na ideju da nađem povod i format kako bih svoje prijatelje sa Kosova doveo ovde dok sam još u gradu. Nakon mnogo priče, moja ideja se pretvorila u zahtevan trodnevni program sa 40 gostiju raspoređenih u tri velika muzeja, klub, koncertnu dvoranu, i rezidenciju u vreme praznika od 27. do 29. decembra. To je bio moj prvi pravi susret sa institucijama, ministarstvima, opštinama, ambasadama, kompanijama, umetnicima, programiranjem, proizvodnjom, finansijama, dugovima, i šta sve ne. Bili smo veoma mali tim sa malo iskustva u velikom gradu sa kojim radimo, tako da je bilo komplikovano i nadrealno iskustvo. Danas bih koristio drugi pristup i raspored, ali sam s vremenom počeo da uviđam mnogo dobrih trenutaka i saradnji za moje učenje i razvijanje.

Kako ocenjujete umetnost i kustoski rad u Srbiji, i postoje li umetnici koje biste izdvojili?

Rekao bih da imam ograničeno znanje i iskustvo sa umetničkom scenom u Srbiji. Dosad smo bili sa Vladimirom Miladinovićem koji je izložio svoje nove radove izvedene iz arhive Lumbardija, i sa Želimirom Žilnikom koga smo ugostili sa njegovom retrospektivom. U Beogradu i Novom Sadu, imam dosta prijatelja preko Kooperative i Doku Festa, ali još uvek ne znam mnogo o umetnicima i toj sceni, što se nadam da će se promeniti tokom moje posete Srbiji ove jeseni.