ЗВЕЗДАРА ТЕАТАР: ОТВОРЕНА СЕЗОНА У ЈУБИЛАРНОЈ 35. ГОДИНИ

Нова сезона Звездара театра традиционално је отворена 8. октобра, на дан када је премијерно изведена прва представа овог позоришта „Мрешћење шарана” по тексту Александра Поповића у режији Дејана Мијача. Представа је одиграна 1984. године, пре тачно 35 година, па је тако ово позориште синоћ обележило 35. рођендан. Тим поводом припремљена је и изложба „Преко сцене до звезда” коју чине портрети великана који су обележили историју Звездара театра, а који нажалост више нису са нама. Изложбу је отворио директор Душан Ковачевић.

„Глумци које видите на портретима су темељ ове куће. Без ових звезда не би било Звездара театра. Позоришту желим да дочека и 50. и 100. рођендан и да се заврше сви планови који су везани за градњу. Потрудићемо се да, док радимо у овом позоришту, створимо неке боље услове за све оне људе који ће тек доћи“, каже Душан Ковачевић.

Отварању изложбе присуствовале су бројне значајне личности из јавног живота,  чланови породица великана Звездара театра и бројни запослени који су радили или данас раде у овом позоришту. Неки од посетилаца били су Рада Ђуричин, Љиљана Драгутиновић, Бранка Петрић, Иван Карл, Милица Краљ, Милан Цаци Михаиловић, Снежана Савић, Милутин Мима Караџић, Лена Ковачевић, Владимир Кецмановић, Даријан Михајловић, Владимир Ђурђевић, Мирјана Бобић Мојсиловић Невена Вукес, Мина Совтић, Лена Богдановић, Јоаким Тасић...

„Стојим пред овим фантастичним портретима огромних глумаца и срећан сам што сам имао ту могућност да са сваким од њих играм на сцени, са већином баш на сцени Звездара театра”, каже Милан Цаци Михаиловић.

У Звездара театру одигране су бројне незаборавне представе. У једној од њих, представи „Лари Томпсон, трагедија једне младости“ играла је глумица Љиљана Драгутиновић. 

„Још од млађих дана сам везана за ово позориште, овде сам играла више култних представа. Овде није важила реклама него мунд реклама, од уста до уста. Са свим овим глумцима сам играла и сви су ми били пријатељи. Представу „Лари Томпсон“ пре свега пратим по Милени Дравић, дивној дами чији портрет имамо прилику да видимо у оквиру ове изложбе”, рекла је Љиљана Драгутиновић

Звездара театар од самог почетка негује текстове домаћих писаца и труди се да кроз представе прикаже специфичан дух и менталитет нашег народа. То потврђује и писац Владимир Ђурђевић, чији комади „Бајка о позоришту” и „Савршен крој” су извођени на сцени овог позоришта. 

„За мене је Звездара театар пре свега кућа за домаће писце, ја се као писац у овом позоришту осећам као код куће. Ово је позориште које на најбољи могући начин негује домаћи текст, негује све специфичности наше драматуршке школе и сву традицију коју имамо од Стерије па до данас”, поручује Ђурђевић. 

На простору где се данас налази Звездара театар, некада је постојало аматерско позориште, посебно значајно за глумицу Снежану Савић која и данас игра у Звездара театру. 

„На овом простору некада је постојао театар Симонида, ја сам ту почела своје прве аматерске кораке”, присећа се Снежана Савић. 

Прву професионалну позоришну улогу овде је остварила глумица Мина Совтић у представи „Љубав у Савамали”.

„За мене је Звездара театар моја прва позоришна кућа где сам направила прве позоришне кораке, кућа која срдачно прихвата и глумце и посетиоце који дођу да гледају представу. С обзиром колико је значајних људи овде играло верујем да је било тешко изабрати оне који ће бити на портретима”, изјавила је  глумица Мина Совтић. 

У представи „Љубав у Савамали” игра и глумица Лена Богдановић. 

„Само име је знак, Звездара је место где су звезде. Они који више нису са нама сада су ту на овај начин, и увек ћемо их се сећати”, закључила је глумица Лена Богдановић. 

Сезону је отворила представа „Корешподенција” која је настала по делу романа „Златно руно“ Борислава Пекића у драматизацији Борислава Михајловића Михиза, на сцену Звездара театра постављена 2018. године у режији и сценографији Горчина Стојановића. Најмлађи члан екипе ове представе је глумац Јоаким Тасић. 

„За мене као младог аутора Звездара театар значи простор за игру, а то је најбитније у позоришту. Ми смо „Корешподенцију“ одиграли преко 50 пута, мислим да сам доста напредовао баш кроз ову улогу”, каже Тасић.

 Autor fotografija je Jakov Simović i autor fotografije na kojoj su portreti Martin Candir.