Otvaranje VI Šekspir festivala : RIČARD III

VI Šekspir festival otvoriće 27. juna u 19:30 u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu predstava “Ričard III“, u izvođenju Gradskog dramskog kazališta Gavella i režiji Aleksandra Popovskog. 

Doajeni srpskog glumišta u premijeri tok šoua Moj Šekspir, zatim bajkovita Bura maestralne Irine Bruk, Bogojavljenska noć sa jednim od najpopularnijih britanskih glumaca i muzičara Džordž Megvajerom, Ričard III u režiji Aleksandra Popovskog i premijera filma Sve je istina kultnog reditelja Keneta Brane...

 

Ovo je samo deo uzbudljivog programa 6. Šekspir festivala koji će se, uz podršku UNIQA osiguranja, održati od 27. juna do 3. jula u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u Kulturnom centru Vojvodine i na centralnoj festivalskoj lokaciji – velelepnoj Vili Stanković u Čortanovcima.

„Ove godine nastavljamo sa neočekivanim formama, koje najvećeg dramskog pisca smeštaju u sadašnjicu i pomažu nam da ga još bolje upoznamo. U premijeri tok šoua Moj Šekspir glumci Voja Brajović, Svetlana Ceca Bojković, Svetozar Cvetković, Zijah Sokolović, Vojin Ćetković, Milena Zupančić i Ozren Grabarić sa nama dele do sada neotkrivene dogodovštine iza scene i iskustva koja su stekli glumeći u Šekspirovim dramama. Ugostićemo i ćerku legendarnog Pitera Bruka Irinu i njenu trupu Nacionalnog teatra iz Nice. Imaćemo jedinstvenu priliku da pogledamo kako je dobitnik prestižne Olivier nagrade Džordž Megvajer izneo Bogojavljensku noć, urnebesnu komediju o ljubavnim trouglovima, prerušavanju, zameni identiteta i polova“, objašnjava Nikita Milivojević, direktor i idejni tvorac Festivala.

Milivojević je dodao da će program otvoriti Ričard III proslavljenog makedonskog reditelja Aleksandra Popovskog, u kojem glavnu ulogu igra talentovani Ozren Grabarić. 

Zatvoriće ga premijera filma Sve je istina u kojem se maestralni Kenet Brana, kao reditelj i glumac, bavi Šekspirovim poznim godinama. Uz njega igraju i zvezde poput Džudi Denč i Ijana MekKelena, a ova projekcija je jedinstvena prilika da publika pogleda film koji nakon Festivala neće ići u dalju bioskopsku distribuciju.   

„U okviru pratećeg programa po prvi put organizujemo izložbu u vili Stanković i pričamo priču o Joci Saviću, nadarenom srpskom glumcu i reditelju koji je na nemačkoj pozorišnoj sceni praktično ustanovio novi princip igranja Šekspira. Savić je krajem XIX veka bio član i upravnik Dvorskog i Nacionalnog pozorišta u Minhenu i osnivač čuvene Šekspirove scenu, ali je do danas ostao nepoznat na našim prostorima“, naveo je Milivojević.

Šekspir festival, jedinstven u ovom delu Evrope i osmišljen kako bi negovao dela najvećeg svetskog dramskog stvaraoca, i ovu godinu održava se uz pomoć i podršku UNIQA osiguranja.

„Velika nam je čast i zadovoljstvo što smo doprineli da dramski događaj sezone nastavi da raste i ponovo pronađe put do svoje verne publike. O tome koliko je Šekspir festival jedinstven možda i najbolje govori prestižno evropsko priznanje kojim je nedavno nagrađen, kao i činjenica da će ove godine okupiti istinske doajene regionalnog glumišta. Ovaj svojevrsni praznik umetnosti i pozorišta ponovo nam donosi duh najpoznatijeg dramskog pisca svih vremena u neočekivanim formama. Jedna od njih je izložba o Joci Saviću, našem čoveku koga su u inostranstvu proslavile upravo Šekspirove drame“, izjavila je Sonja Marić, direktorka marketinga i korporativnih komunikacija UNIQA osiguranja i dodala da je za ovu kompaniju Šekspir festival prilika da podrži kulturu i pozorišnu scenu u Srbiji i ostane verna promociji pravih vrednosti.

Osnivanje Šekspir festivala u Srbiji inicirao je reditelj Nikita Milivojević nakon premijere njegove predstave „Henri VI” u čuvenom Glob teatru u Londonu u maju 2012. godine. Pored želje da nam otkrije Šekspira na nov način, Nikita Milivojević  je bio vođen idejom da se Vila Stanković - izuzetan prostor zatvoren za javnost u Srbiji, učini atraktivnim kulturno-turističkim mestom. Ovaj festival jedinstvena je prilika da domaća publika pogleda trenutno najpopularnije svetske predstave koje se igraju po Šekspirovim delima.

 
Prodaja ulaznica za predstavu “Ričard III” počeće 29. maja na blagajni Srpskog narodnog pozorišta i svim prodajnim mestima Tickets - a. Cena ulaznica u pretprodaji prvih 7 dana, do 5. juna, iznosi 500,00 dinara. Od 6. juna redovna cena ulaznice iznosiće 700,00 dinara.


PREVOZ

*Za sve predstave obezbeđen je ORGANIZOVAN PREVOZ iz Beograda i Novog Sada. Povratna karta za organizovan prevoz se može kupiti na svim prodajnim mestima Tickets a po ceni od 300 dinara. Broj mesta je ograničen!

Mesto i vreme polaska/povratka autobusa:

BEOGRAD

Polazak: Crkva Sv. Marka, ispred terminala AirSerbia (Bulevar Kralja Aleksandra 17) Samo za predstavu RIČARD III u 17.30 časova. Za ostale predstave u 18.00 časova.
Povratak: Parking ispred SNP a nakon završetka predstave Parking Vile Stanković 20 minuta nakon završetka predstave

Pokrovitelji 6. Šekspir festivala su AP Vojvodina – Pokrajinska vlada, Opština Inđija, Ministarstvo kulture i informisanja, Grad Novi Sad, Uniqa osiguranje i MTS.

Program festivala možete pogledati ovde.

 

 

 

VIŠE O PREDSTAVAMA:

 

 

 

Šekspirov Ričard III  u kontekstu svoga doba  - Andy Jelčić

Iako u stručnoj i istorijskoj literaturi postoje manja neslaganja oko pretpostavljene godine nastanka istorijske drame Ričard III, većina izvora smešta je u 1592., kada se Šekspir bližio 30. godini života. U današnje doba govorili bismo o mladom autoru, u ondašnje, kada se u proseku živelo kraće, a vrhunce stvaranja se dosezalo pre, to je već bilo doba njegove autorske zrelosti. Iako Ričarda danas nazivamo istorijskom dramom, postoje razlozi zašto je već u prvome izdanju iz 1597. nazvan tragedijom, poput Hamleta, Otela ili Makbeta.

Naime, bez obzira na istorijski predložak, mnogi elementi ove drame fikcionalne su naravi, posebno oni povezani s Ričardovim krvavim tragom do prestola. On nije ubio Edvarda, prvoga muža svoje supruge i nije odgovoran za smrt Henrija VI. Takođe nije ubio, odnosno dao ubiti, ni starijega brata Clarencea (onoga nesretnoga Georgea iz zloslutnoga proročanstva o "G"-u), nego je to učinio Edvard. Pravi Ričard nije ubio vlastitu suprugu, nego je ona umrla od tuberkuloze, a ne postoje ni čvrsti dokazi da je neposredno upleten u ubistvo ili nestanak mladih prinčeva iz Towera. Sve što se o tome zna može se svesti pod frazu često spominjanu u holivudskim kriminalističkim filmovima – circumstantial evidence. Ukratko, iako nipošto nije bio bezopasan ili lišen vladalačke ambicije, istorijski Ričard nije bio onako pravocrtno krvav kao Šekspirov.

Okupljanje i kretanje vojski u stvarnosti se nije odigralo onako kao u drami. Ričard i Richmond nisu se susreli na bojnome polju, pa stoga Richmond nije bio taj koji ga je ubio. Ni Ričardova nakaznost nije u stvarnosti bila ni izdaleka takva kao u drami. Svekoliko odstupanje od prirodnoga kanona kod njega se svodilo na malo, ponekad neprimetno, podignuto desno rame usled skolioze kičme.

Međutim, lik Ričarda kako ga prikazuje Šekspir, odnosno onakav kakvim on u drami opisuje samoga sebe u monolozima, potpuno odgovara piščevom vršnjaku i savremeniku Robertu Cecilu, uticajnom političaru i moćniku Šekspirovog doba. On je bio grbav i imao mnogo jače izraženu skoliozu od stvarnoga Ričarda, dok mu je ruka bila "osušena" upravo na način kako to ističe lik Ričarda u drami. Roberta Cecila istorija opisuje kao "kontroverznog", odnosno onako kako današnje dnevne novine označavaju političare i uspešne poslovne ljude čije pojedine, u pravilu ključne, stepenice uspona prekriva magla odnosno mrak, a i ono što je vidljivo često je moralno upitno. S obzirom da autor svoga Ričarda očito više shvata kao glosu, a manje kao istorijsku rekonstrukciju, ništa nas ne sprečava da u savremenome svetu potražimo vlastitoga Ričarda.

Nije zabeženo je li Ričard III  ikada izveden za Šekspirova života; možda nije upravo iz dnevnopolitičkih razloga. Prvo pouzdano utvrđeno izvođenje dogodilo se 1633., otprilike dvadeset godina nakon smrti Roberta Cecila, a i samoga Šekspira, koji ga je nadživeo za svega četiri godine. Upravo te godine Galileo Galilei osuđen je u Rimu zbog jeresi, u Evropi besni Tridesetogodišnji rat, a na Dalekome istoku lokalni sukob iz doba nastanka Ričarda III , onaj između Koreje i Japana, zamenjuju kolonijalni sukobi Holanđana sa Kinom. Postavljaju se temelji funkcionisanja savremenoga sveta.

Dramaturška beleška uz Ričarda III - Dubravko Mihanović

Ričard III, nakon Hamleta, obimom je najveća drama u Shakespeareovom kanonu. Kad nam je stigao novi, za ovu priliku naručeni prevod Andyja Jelčića, tekst je imao 147 stranica, što je po grubim procenama materijal čije bi izvođenje trajalo oko pet sati, verovatno i duže, sa popisom od šezdesetak likova uključenih u radnju, ne računamo li bezimene stražare, vojnike, gospodu, lordove, građane... Razvedenost ove po nekim klasifikacijama istorijske drame (istorije), a po nekima tragedije, prati i gustoća odnosa. Kako piše Milan Bogdanović u pogovoru starijeg prevoda Ričarda: "Kako u Kralju Ričardu Trećem ima vrlo mnogo istorijskih aluzija i reminiscencija iz prošlih vremena, potrebno je, da čitalac poznaje barem glavne crte engleske istorije onoga doba, posebno tzv. borbu između crvene i bele ruže. " Ko-je-kome-šta u toj delom stvarnoj, a delom izmaštanoj spirali veza i odnosa zaista nije lako "pohvatati", pogotovo gledaocima koji nemaju sugerisano istorijsko predznanje i kontekst, kao ni mogućnost ponavljanja ili vraćanja unazad, nego plove zajedno sa strukturom predstave. 

Iz Shakespeareovog teksta stoga smo destilirali ono bez čega nismo hteli ispričati ovu priču i gotovo da nema scene u kojoj nije došlo do sažimanja, stvaranja elipsi, pretapanja, ali ne kako bismo dekonstruirali, komentirali ili "izneveravali", nego upravo suprotno, kako bismo obuhvatili, primakli se. 

U epicentru Ričarda III, naravno, naslovni je lik – vojvoda od Gloucestera, kasniji kralj, čovek "lišen lepoga sklada", "nezgotovljen", "sakat", "izobličen", koji je, "kad ne može ljubavnik biti" "čvrsto odlučio da zločinac bude" . Uvodni Ričardov monolog sigurno je jedan od najpoznatijih delova ne samo ove drame, a s njim smo već na samom otvaranju raskošnog narativa uhvaćeni u piščevu zamku: pozvani smo na putovanje s beskompromisnim manipulatorom i ubojicom. Možda bismo i odbili taj poziv, ali Ričardova (auto)refleksija proviruje iza površine zbivanja, dramska akcija gonjena je njegovim delovanjem, on planira i predviđa, usmerava i menja, pa smo poput likova drame nošeni tom silom, čiji je stvaralac nalik zlom demiurgu spremnom čak i uništiti svet samo da bi njime zavladao. A svet Ričarda III. taman je, makabričan, klaustrofobičan, zverinji, ali i pun, slojevit, angažovan, dinamičan. Čovek je čoveku tu ponajprije vuk, a tek potom brat i sin, prijatelj i ljubavnik, podanik i vladar. Rečima Jana Kotta: 

"Shakespeare nije imao iluzija."   

Dvorske zavere, politička trgovina, spletke i intrige, oblikuju zaplet kroz koji smo se pokušali kretati kao kroz triler, zaustavljajući mu se u dramskim vrhuncima. U toj noirovskoj mreži pored "nazubljenih" muških likova, što je s obzirom na ratne i poratne prilike očekivano, i četiri su izuzetne žene: lady Ana, kraljica Elizabeta, kraljica Margareta i vojvotkinja od Yorka. Neki od njihovih prizora čine emotivno središte Ričarda, a susret Ričarda i Elizabete u četvrtom činu jedna je od najpotresnijih scena u Shakespeareovom opusu, s unutrašnjim nabojem koji se na trenutke čini neizdrživim. 

"Što god je učinjeno ne može se vratit': / Ponekad su ljudski postupci nesmotreni" , lakonski će u toj slici reći Ričard nakon svega što je napravio bližnjima. No jasno je: putovanje na koje se otisnuo vodi u "srce tame", razaranju mora doći kraj. "Krvavo živiš i krvav će ti biti kraj." , reći će Vojvotkinja od Yorka, Rikardova, Edvardova i Georgeova majka, svome sinu na rastanku. Kao i u svojim Sonetima, Shakespeare i ovde "bolje govori o boli nego o užitku", "čini se da bolje razumije strast, nego ljubav".

 "Suočeni s provalijom koja fascinira, mi mislimo na rubu i tražimo čvrst oslonac, okvir kroz koji bismo sagledali sebe." 

Biti s ovom dramom – iako je na trenutke nalik Georgeovom snu utopljenika, prepunom "strašnih prizora" i "ljudi što glođu ih ribe" – obogaćujuće je iskustvo. Izroniti iz nje, oslobađajuće je. 

Aleksandar Popovski rođen je 1969. godine u Skopju, Makedonija. Na Univerzitetu "Sv. Kiril i Metodije" diplomirao je pozorišnu i filmsku režiju. 

U pozorištu prvi put režira 1992., tekst Dejana Dukovskog Div i sedam patuljaka. Slede režije Lorce, Popovskog i Mitrevskog, Harmsa, Koltèsa, Stefanovskog, Vencelja i Popovskog po Cervantesu, Stokera, Čehova, Büchnera, Shakespearea, Biljane Srbljanović, McDonagha, Molièrea, Ane Lasić, Slavka Gruma, Voltairea, Milene Marković, Strindberga, Hamptona, Bulgakova, Majakovskog, Vojnovića, Sternheima, Viana, Brechta, Švarca, Greiga, Gazvode, Dorsta... Popovski je do danas postavio predstave na scenama u Makedoniji, Danskoj, Srbiji, Sloveniji, Italiji, Švedskoj, Grčkoj, Austriji, Turskoj. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za svoj rad, od kojih izdvajamo tri Sterijine nagrade, nagradu "Ardalion", nagradu "Zlatni smeh", tursku nacionalnu nagradu „Afife Jale“, nagradu na slovenskim Danima komedije...

Ričard III četvrta je režija Aleksandra Popovskog u kazalištu "Gavella", nakon Shakespeareovog Sna letnje noći (2007.), kako je zapisano - "jedne od najigranijih i najnagrađivanijih predstava u istoriji ovoga pozorišta", Ibsenovog Peera Gynta (2010.) te Anouilhove Antigone (2012.). Osim Sna letnje noći (koji je nakon pozorišta "Gavella" postavljen i u Gradskom pozorištu Istanbul), od Shakespeareovih je naslova Popovski dosad postavio Buru (Turski teatar Skopje), Hamleta (Universität für Musik und Darstelendekunst, Graz te Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd) i Na Tri kralja (Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu). 

Sa svojim filmovima Popovski je učestvovao na festivalima u Stockholmu, Barceloni, Puerto Ricu, San Franciscu, Dresdenu, Zürichu, Calcutti, Beogradu, Palm Beachu, Palm Springsu, Cotbusu, Tromsu, Ljubljani, Sarajevu, Celju, Milanu, Stuttgartu ... nagrađen je na festivalima u Helsinkiju, New Yorku, Bruxellesu, Rimu ...

Srpsko narodno pozorište, Novi Sad  / Scena „Jovan Đorđević“

Četvrtak, 27. jun u 19:30

Gradsko dramsko kazalište GAVELLA (Zagreb, Hrvatska)

RIČARD III

Režija: Aleksandar Popovski

Prevodilac:                                                        Andy Jelčić

Dramaturg:                                                       Dubravko Mihanović

Scenograf:                                                         Aleksandar Popovski

Kostimografkinja:                                           Marita Ćopo

Autor muzike:                                  Marjan Nećak

Autori videa:                                                    Lana Cavar i Timi Šarec

Saradnica za scenski govor:                        Ivana Buljan Legati

Dizajn svetla:                                                Zdravko Stolnik

Asistentkinja scenografa:                           Nastja Miheljak

Asistentkinja kostimografkinje:               Mia Popovska

Predstava traje 2 sata i 40 minuta, s pauzom.

Igraju:

Ričard, vojvoda od Glostera, kasniji kralj Ričard III :         Ozren Grabarić

Džordž, vojvoda od Klarensa, njegov brat:                                    Andrej Dojkić

Lord Hastings:                                                                             Sven Šestak

Ledi Ana, udovica Edvarda, princa od Velsa:                       Martina Čvek

Kraljica Elizabeta, supruga kralja Edvarda IV :                     Dijana Vidušin

Lord Rivers, Elizabetin brat:                                                                       Sven Medvešek

Vojvoda od Bakingama:                                                                              Živko Anočić

Kraljica Margarita, udovica kralja Henrija VI :                     Bojana Gregorić Vejzović

Kralj Edvard IV:                                                                                               Hrvoje Klobučar

Vojvotkinja od Jorka, Ričardova, Edvardova i

Džordžova majka:                                                                Slavica Knežević

Ser Viljem Kejtsbi:                                                                                Nikola Baće

Dvojica ubica:                                                                                  Ivan Grčić i Đorđe Kukuljica

Čistač:                                                                                                 Filip Šovagović

Gospođa Šor:                                                                                             Anica Kovačević

Inspicijentkinja:               Ana Dulčić

Suflerka:                        Andrea Glad

Premijera:          15. decembra 2017.

Šekspir festival: MOJ ŠEKSPIR  

Petak, 28. jun u 20:00 / PREMIJERA

Ponedeljak, 1. jul u 20.00 / REPRIZA

Vila Stanković, Čortanovci

Koncept: Nikita Milivojević

Učestvuju: Svetlana Bojković, Voja Brajović, Svetozar Cvetković, Zijah Sokolović, Milena Zupančič, Vojin Ćetković ...

Trajanje predstave: 1h 20’ 

Najigraniji dramski pisac u istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu je Šekspir! Dakle, ne Nušić, Sterija ... ili bilo koji drugi domaći pisac. Tragom ovog zanimljivog podatka, Šekspir festival je odlučio da ove godine u glavnom programu izvede predstavu Moj Šekspir  koja bi u stvari bila susret publike sa  našim glumcima koji su igrali u nekom od Šekspirovih dela. 

Ideja je da glumci na neki svoj način predstave publici svog Šekspira. Kroz male  „ispovesti“ o ličnom iskustvu i doživljaju Šekspira na sceni, (promišljanju lika,  procesu rada na probama i sl. ) ... pokušali bi izmedju ostalog i da odgovorimo na pitanje zašto je Šekspir i dalje najigraniji dramski pisac svih vremena, i zašto se smatra najzahtevnijim glumačkim zadatkom. 

Glumci bi takodje „uživo“ govorili i svoj omiljeni monolog iz predstave u kojoj su igrali, (ili bilo kog drugog Šekspirovog dela). Ono što je posebno zanimljivo u ovom susretu jeste ideja da u njemu učestvuju i neki od glumaca sa prostora bivše Jugoslavije, tako da će to biti i ponovni zajednički susret bivših kolega na šekspirovoj sceni. Moj Šekspir  je trogodišnji projekat Šekspir festivala u kome će učestvovati oko 30 glumaca.

Projekat je realizovan podrškom: Grad Novi Sad

Nacionalni teatar, Nica (Nica, Francuska)/Théâtre National de Nice – CDN Nice Côte d’Azur / Coproduction Passionnément TNN: BURA!

Mnogo toga rečeno je o „Buri“, Šekspirovom poslednjem delu...

Zašto se onda ne bi pričalo i o malom vetrovitom ostrvu, stopalima u pesku, pici iz peći? 

Za Irinu Bruk je u svakom slučaju bilo očigledno da je želela da ovaj komad, koji je toliko postavljala, a često i u najmračnijim aspektima, bude vedar, ćudljiv, lagan. Tri prideva koja ukazuju na godine nonšalantnosti Italije. Smejemo se, plešemo, pevamo, žongliramo, vođeni Prosperom. Smešno, dirljivo, iznenađujuće, iznova sveže: šekspirovski!

„Poslednji Šekspirov komad čuva tajne kojima razumemo suštinu naše ljudskosti...“

Neuporedivo Šekspirovo pero i lagani i svečani dodir Irine Bruk, oblikuju predstavu dostupnu svima, predstavu koja prelazi od duševnih oluja do pomirenja. Glumci kreću na radosno putovanje ka otvorenom moru.

Dirljivo!

Sa svojom umešnošću i zaraznom vedrinom, Irina Bruk obnavlja Šekspirovu „Buru“ u novoj, podmlađenoj glumačkoj podeli.

Od početka predstave, klima pobune vlada na pustom ostrvu, mestu dvatesetogodišnjeg izgnanstva čarobnjaka Prospera.

Stanovnici ovog malog kraljevstva su na ivici revolucije, uprkos veselim italijanskim muzičarima i magičnim trikovima. Mlada Miranda se smrtno dosađuje sanjajući o ljubavi. Kaliban, divlji i nakazni rob, ne podnosi više svakodnevna mučenja zlih duhova koje šalje njihov gospodar. Arijel, vazdušni duh i odani sluga, sa nestrpljnjem čeka kraj ugovora.

Svi sanjaju o slobodi. Prospero sanja o osveti. Ali, oprost će izmeniti čitav taj mali svet. Uz melodiju mandoline i u atmosferi italijnskog filma, svi napokon tonu u duboku emociju.

Subota, 29. jun u 20:00

Vila Stanković, Čortanovci

Adaptacija i režija: Irina Brook (Irina Bruk) i Les Éclaireurs

Igraju:

Les Éclaireurs

Kevin Ferdjani  (Kavin Ferdžani)

Marjory Gesbert (Mardžori Gesbert)

Issam Kadichi  (Isam Kadiči)

Irène Reva  (Irene Reva)

 Renato Giuliani  (Renato Đulijani)

 Svetlo: Alexandre Toscani (Aleksandar Toskani)

Zvuk: Guillaume Pomares  (Gijom Pomar)

Kostimi: Aurore Lane, Magali Castellan (Aurora Lane i Magali Kastelan)

Asistent režije: Tess Tracy (Tes Trejsi)

Produkcija: Théâtre National de Nice - cdn Nice Côte d’Azur / Nacionalni teatar, Nica

Koproducent: Passionnément tnn

Trajanje predstave: 1h 10’  

Šekspirova Bura u režiji Irine Bruk izvođena je prethodnih godina na velikom broju pozorišnih festivala u Evropi – Avinjon, Salcburg, Nica ...

 

Intervju sa Irinom Bruk

- Zašto ste odabrali italijanski kontekst i estetiku?

Kada sam 2010. godine prvi put postavljala delo, glumac Renato Đulijani, zaljubljenik u magične napitke i kuvanje, nametnuo se kao Prospero. Tragala sam za sličnostima sa našim vremenom kako bih jasnije predstavila priču. Prosperovo kraljevstvo postalo je veliki napuljski restoran. Zamišljala sam kuhinju na obali mora, sa dvojicom italijanskih konobara koji puše na plaži i Mirandu sa crnim naočarama poput filmske zvezde. Tada sam se susrela sa uzvišenom muzikom mandoline italijanskih salona pedesetih godina...

Kroz glavu su mi prolazile felinijevske slike što je i bilo očigledno budući da je kod Šekspira Italija dosta prisutna. Radnja „Romea i Julije“ odvija se u Veroni, „Bura“ nas vodi u Napulj i Milano...

- Ovo delo ste od 2010. poslavljali nekoliko puta. Šta želite danas da poručite postavljajući „Buru“ ponovo?

Kada sam „Buru“ prvi put postavljala posebno me je osvojio odnos otac-ćerka. Sedam godina kasnije, uočavam neravnotežu odnosa koju je moć poljuljala i koja mi bode oči. Prospero je tiranin koji uz pomoć svojih magičnih moći želi sve da kontroliše. Njegova ćerka, njegove sluge, pa čak i priroda u njegovoj su milosti. Životnu snagu crpi iz neispunjene želje za osvetom protiv brata koji ga je izdao ukravši mu kraljevstvo. Kada neprijateljev sin pristigne na ostrvo, Prospero mora da bira između osvete i izmirenja. To je ključni trenutak kada delo prodire u dubine svake duše. Ne samo da mora da oprosti, nego i da se odrekne potrebe da sve kontroliše: napokon mora da prizna svoju krhkost i prihvati da je ipak ljudsko biće.

- Ovo je jedno od poslednjih Šekspirovih dela...

Mnogo je pisano o završetku. Prosperov tekst mogao bi se smatratii Šekspirovim oproštajem od scene. Te poslednje reči prepune su misterije. Govore o smrtnosti, o natprirodnom. Osećamo da čuvaju tajne razumevanja suštine naše ljudskosti: „Od iste smo mi građe stvoreni, kao snovi...“^[1]  Reči koje iznenada stvaraju unutrašnju tišinu i neobjašnjivu emociju koja uzburkava atmosferu. Šekspirova genijalnost!

Ovo delo me povezuje s ocem u umetničkoj intimnosti. Godinama smo vodili beskonačne razgovore o suštini dela. „Bura“ može da se doživi u nekoliko nivoa, od čiste zabave do najdublje duhovnosti. Tu su vile, čudovišta, čarobnjaci, ljubavnici, prognanici na pusto ostrvo, nalazimo se u carstvu bajki. Ali kada delo drugim uhom oslušnemo, drugim srcem kada se približimo, otkrivamo neuporedivu duhovnost i dubinu. Poput morske dubine, nikada nismo uspeli da dosegnemo ni dubinu ovoga dela.

- Koji prevod koristite?

Delo smo u potpunosti prevodili sa glumcima. Po mom mišljenju, najsigurniji način da ostanemo verni Šekspiru jeste da ga prevodimo zajedno: njegov je glas pregolem za samo jednog autora. Tako jedan glumac „prisvoji“ jednu rečenicu, drugi je izmeni, treći predloži reč... Potom nastupam ja u pomoći oko izbora reči u odnosu na engleski jezik. To je način na koji smo, posle teškog rada, došli do prevoda.

- Kao i 2010. godine, odabrali ste seoski predeo da predstavlja laboratoriju u kojoj bi se postavilo delo. Zašto?

Kada smo u srcu prirode, okruženi smo nečim živim i suštinskim. Bez nametanja ičega pozorišnog. I umetnički i tehnički tim nalaze se u nekom drugom ambijentu, nešto između letnjeg kampa i manastira, gde se za vrlo kratko vreme može uraditi veoma mnogo posla! Štaviše, u „Buri“ često pada kiša i zaista odjekuju zvuci grmljavine, što je ogledalo Šekspirovog vremena budući da u Tetaru Gloub nije bilo krova, i da se igralo doslovno pod zvezdama. Njegova su dela puna aluzija na nebo, zvezde, vetar...

Kada tokom probe podižemo pogled ka nebu, odnos između reči i tih elemenata poprima sasvim drugi odjek.

[Intervju priredila Karolin Odiber]

IRINA BRUK je glumica i rediteljka, ćerka glumice Nataše Pari i reditelja Pitera Bruka.

Irina studira dramsku umetnost u Njujorku, 80-ih godina, kod Stele Adler i pojavljuje se u nekoliko pozorišnih i televizijskih produkcija.

Tokom 90-ih godina posvećuje se režiji potpisujući Zver na mesecu Ričarda Kalinoskog, najpre na engleskom a potom i na francuskom jeziku (2001). Nagrađena je nagradom „Molijer“ za najbolju režiju. 

Godine 2000. postavlja predstavu Résonances Katrin Burger, potom Marivoa (Ostvro robova), T. Vilijamsa (Staklena menažerija), Šekspira (Romeo i Julija), Brehta... U saradnji sa Olivijeom Pejronodom i Domom kulture iz Nevera osniva svoju trupu 2008. godine. Trupa Irine Bruk stvara potom delo Negde... La Manča zasnovano na priči o Don Kihotu, a koje je izvođeno na festivalu Villeneuve-lès-Avignon 2008. godine, na turneji po Francuskoj i po Evropi. Budući da je veliki zaljubljenik u muziku, režirala je i nekoliko opera: Čarbna frula u Reisoperi, Rosinijeva Pepeljuga u Teatru Šanzelize, Travijata u Bolonji. 

Godine 2009. dobija poziv iz Milanske skale da režira San letnje noći Bendžamina Britna, a adaptira i režira i Šeksirovu Buru!. Dve godine kasnije, 2011, adaptira i režira Petra Pana Džejmsa Metjua Berija. Od januara 2014. Irina Bruk je umetnički direktor Nacionalng teatra / Dramskog nacionalnog centra u Nici, gde u junu iste godine obnavlja Odiseju izvodeći je u raznim baštama i muzejima u Nici, a u septembru delo Per Gint Henrika Ibzena. Tokom sezone 2015/16. režirala je Hov Show, Crnu zemlju Stefana Masinija, Lampedusa Beach Line Prose sa Romanom Boringerom, i osniva festival Reveillons-nous! („Probudimo se!“). 

U novembru 2016. dnevni maraton „Moje telo, moja planeta“, posvećen predstavljanju lokalnih glumaca koji rade na održivom razvoju, organskoj i lokalnoj ishrani, alternativnim rešenjima za blagostanje i zdravlje čoveka, privukao je više od 3000  posetilaca.

1998 – 5 Nagrada „Molijer“ (uključujuću nagradu za najbolju režiju i nagradu za najbolji komad privatnog pozorišta) za delo Zver na Mesecu

1999 – Nagrada „Mitrani“ na festivalu FIPA

2000 – Nagrada „Molijer“ za najbolju mladu glumicu i nagradu „SACD“ za talenat u usponu

2002 – Ministarstvo kulture imenuje je Vitezom umetnosti i književnosti

2013 – Nagrada „Air France“ za inovaciju i promociju francuske kulture u inostranstvu

2016 – Imenovana je za oficira Reda umetnosti i književnosti

---

[1]             Prevod: Svetislav Stefanović, Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd, str. 68.

Bridge House Theatre SE20 (London, Velika Britanija): BOGOJAVLJENSKA NOĆ

Nedelja, 30. jun u 20.00

Vila Stanković, Čortanovci

Režija: Guy Retallack (Gaj Retalak)

Igraju:

Ben Woods (Ben Vuds)  ...... Feste / Vitez Endrju Jezoliki

George Maguire (Džordž Magvajer)  ..... Orsino / Malvolio

Eve Niker (Iv Najker)  .... Viola / Marija

Miriam Grace Edwards (Mirijam Grejs Edvards) .... Olivia / Antonio

Fayez Bakhsh  (Faje Bakš) ..... Vitez Tobi Štucalo / Sebastijan

Sve ostale uloge izvodi trupa

***

Producent: Rob Harris (Rob Haris)

Menadžer trupe: Katy Gerard (Kejti Džerard)

Scena, kostim, dizajn: Natalie Johnson (Natali Džonson)

Tehnika: Richard Williamson (Ričard Vilijamson)

Trajanje predstave: 2h 30’ (sa pauzom)

Dobitnik čuvene britanske OLIVIJE nagrade (Laurence Olivier Awards) Džordž Magvajer u  novoj produkciji londonskog Bridge House Theatre SE20, jednoj od najčuvenijih Šekspirovih komedija – Bogojavljenska noć.

Reditelj predstave je umetnički direktor Bridge House Theatre SE20 – Gaj Retalak.

George Maguire (Džordž Magvajer) je britanski glumac i muzičar, dobitnik prestižne Olivije nagrade 2015. godine za najbolju sporednu mušku ulogu (Laurence Olivier Awards - Best Supporting Actor) u mjuziklu Sunny Afternooon.

Tokom karijere ostvario veliki broj uloga u pozorištima Londona i Velike Britanije.

Značajnije uloge: 

Thrill Me  (Charing Cross Theatre West End/Tristan Bates Theatre London)

20th Century Boy (New Wolsey Theatre Ipswich)

Hair (Piccadilly Theatre London / Deutsches Theater Munich)

Lift  (Soho Theatre West End)

Sunny Afternoon (Harold Pinter Theatre West End / Hampstead Theatre London)

Guy Retallack (Gaj Retalak) je kao mlad reditelj iskustvo sticao tokom višegodišnje saradnje sa nekim od najuspešnijih britanskih reditelja - Howard Davies (Hauard Dejvis) / National Theatre; Jeremy Sams (Džeremi Sans) / National Theatre and PW/Old Vic); Stephen Daldry (Stiven Doldri) /PW/National Theatre, kao i sa Maksom Staford Klarkom na čuvenoj postavci "Shopping and F***ing"  Marka Ravenhill a (Marka Rejvenhila).

Tokom svoje karijere radio i režirao u brojnim čuvenim londonskim pozorištima (Shakespeare s Globe, West End, Royal Shakespeare Company, Old Vic Theatre …).

Najznačajnije predstave:

The Last Session (Tristan Bates Theatre)

Thrill Me: The Leopold & Loeb Story (Tristan Bates & West End Charing Cross Theatres / Edinburgh

Fringe Festival 2014). Predstava je nominovana za  'Best Off West End Production' , kao i za 7 „Off West End  

Awards“

Future Me (Theatre503 & ACE tour 2007/09)

Liberty (Shakespeare’s Globe & ACE Tour 2008) i The Gambler (BBC R3 & R4), obe od Glyn  Maxwella.

Tommy od Pete Townshend a (Pita Taunsend a) / Bill Kenwright Ltd. - 2005. godine predstava je  nominovana za  “Best Musical MEN Awards”

The Lifeblood  od Glyn Maxwell a. Predstava je nominovana za “Best Ensemble Empty Space”

Umetnički je direktor  Bridge House Theatre SE20 i jedan od Top 10 Acting Coaches a u Londonu.

www.guyretallack

PRATEĆI PROGRAM VI ŠEKSPIR FESTIVALA 

Izložba: ŠEKSPIROVA POZORNICA JOCE SAVIĆA

28. jun / 1. jul

Vila Stanković, Čortanovci

Šekspir festival / Pozorišni muzej Vojvodine

Autor izložbe: Biljana Niškanović, viši kustos u Pozorišnom muzeju Vojvodine

Izložba posvećena životu i stvaralaštvu Joce Savića, čuvenog glumca, reditelja i pozorišnog pedagoga realizovana je u saradnji Šekspir festivala i Pozorišnog muzeja Vojvodine.

“Evropa još od elizabetanskog vremena nije poznavala takvog Šekspira kakav je bio prikazivan na Savićevoj Šekspirovoj pozornici u Minhenu. Njegova pozornica je svakako otkriće i predstavlja početak novog shvatanja i umetničkog oblikovanja pozorišnog prostora koje će nastaviti Eduard Gordon Krejg i Adolf Apija i koje će trajati sve do najnovijeg poimanja praznog prostora Pitera Bruka i siromašnog pozorišta Ježija Grotovskog.”

Joca Savić je nedovoljno poznato ime u našoj pozorišnoj javnosti. O njegovom značaju za evropsko pozorište XIX veka  takodje se malo zna.

Rođen u Novom Bečeju 1847. godine, Joca Savić je svoju karijeru gradio u najznačajnijim nemačkim pozorištima krajem 19. veka, a ono što je svakako najzanimljivije u njegovom životu i radu jeste činjenica da je upravo delo Šekspira predstavio u potpuno novom i orginalnom svetlu na nemačkim scenama, čime je praktično ustanovio novi princip igranja Šekspira.

Joca Savić je sa 20. godina bio prvak Geteovog pozorišta u Vajmaru, a glumio je i na pozornicama Burgteatra u Beču, Manhajma … Kao reditelj Kraljevskog dvorskog i nacionalnog pozorišta u Minhenu osnovao je čuvenu novu Šekspirovu pozornicu na kojoj je u periodu od 1889. do 1906. godine režirao27 dela, od kojih je 17 Šekspirovih.

dr Dušan Rnjak

Master class Nikite Milivojevića: ŠEKSPIR ZA POČETNIKE

Ponedeljak, 1. jul u 17:00

Vila Stanković, Čortanovci

 

U okviru pratećeg programa 6. Šekspir festivala direktor Šekspir festivala reditelj Nikita Milivojević održaće Master class “Šekspir za početnike” koji je namenjen mladim glumcima Inđije.

Program “Šekspir za početnike” realizovan je u saradnji Šekspir festivala i Udruženja “ArtFrakcija” iz Inđije.

ArtFrakcija / INĐIJA

Umetničko udruženje „Artfrakcija“ osnovano je u oktobru 2015. godine, sa idejom da samostalnom produkcijom i projektima podrži mlade umetnike i nezavisnu scenu. Najznačajniji projekti su pozorišne predstave „Terorizam“, „Bračna igra“, Pozorišna radionica Kulturnog centra u Inđiji, kao i  edukativna serija za decu „Sveznalkov rečnik“ i istoimena društvena igra koju će od juna 2019. izdavati izdavačka kuća LAGUNA. Udruženje je osnovano u Inđiji, ali je u protekle tri i po godine „udomilo“ mnoge nezavisne produkcije – „Razgovori u četiri oka“, „Ana“, „Ukalupljivanje-tragedija loptanja u Srba“ i druge.

Tribina: ŠEKSPIROVA POZORNICA JOCE SAVIĆA

Utorak, 2. jul u 19.00

Srpsko narodno pozorište, foaje

Šekspir festival / Pozorišni muzej Vojvodine

Učestvuju:

dr Zoran Maksimović, kustos teatrolog u Pozorišnom muzeju Vojvodine

Nikita Milivojević, direktor i osnivač Šekspir festivala

 

Premijera filma: SVE JE ISTINA (All is True, 2018)

Sreda, 3. jul u 20.00/Kulturni centar Novog Sada

Režija: Kenet Brana (Kenneth Branagh)

Uloge: Kenet Brana, Džudi Denč, Ijan MekKelen …

Trajanje: 1h 40’

Ljudi me često pitaju zašto i dalje volim da radim Šekspirove komade. Nemam nekakva konvencionalna religijska uverenja, ali je Šekspir za mene izvor inspiracije, zato što ne postoji situacija sa kojom sam se susreo u svom života, koja nije na bilo koji način opisana u delu ovog pisca

Kenet Brana

Najnoviji filmski poduhvat Keneta Brane  Sve je istina  fokusira se na pozne godine života Vilijama Šekspira.

Sve je istina svoju svetsku premijeru imao je 21. decembra 2018.

Radnja filma smeštena u 1613. godinu kada je Šekspir već priznat kao najznačajniji pisac svoga vremena. Nakon požara u kome njegov Glob teatar izgori do temelja, Šekspir je primoran da se vrati u Stratford, gde se suočava sa problematičnom prošlošću i zapostavljenom porodicom.

Šekspir festival obezbedio je premijerno prikazavanje filma “Sve je istina” u Srbiji. Nakon prikazivanja na Šekspir festivalu film neće ići u dalju bioskopsku distribuciju.

Ser Kenet Čarls Brana (Kenneth Branagh) je  britanski glumac i režiser rodjen u Belfastu 1960. godine.

Najpoznatiji je po svojim filmskim adaptacijama Šekspirovih drama, zbog kojih je i počeo da se bavi glumom. 

Sa 16 godina je prvi put u pozorištu pogledao „Hamleta“ sa Derekom Džejkobijem u glavnoj ulozi. „Na trenutak sam poželeo da igram tu ulogu. Bio sam zadivljen kakav je to triler. Imao je sve – ubistvo, nasilje, strast, duha… Bilo je neverovatno“, ispričao je jednom prilikom Brana.  

Posle samo nekoliko godina postao je stalni član Kraljevske Šekspirove kompanije. Imao je 23 godine kada je igrao glavne uloge u „Henriju V“ i „Romeo i Julija“, ali i kada je dobio pozorišnu nagradu „Lorens Olivije“ za najboljeg mladog glumca.

Kenet Brana u narednom periodu snima „Henrija V“, „Hamleta“, „Mnogo buke ni oko čega“, „Kako vam drago“, „Nenagrađeni ljubavni trud“, „Zimska bajka“… dok u pozorištu igra i režira gotovo sva Šekspirova dela.