Roman o Londonu u Beogradskom dramskom pozorištu

Povodom 125. godišnjice rođenja Crnjanskog njegov čuveni “Roman o Londonu” u dramatizaciji i režiji Ane Đorđević oživeće 27. oktobra na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Probe su otpočele početkom juna, a predstava se realizuje u koprodukciji sa “Beoartom” i Opštinom Krupanj.

Zasnovan na ličnom iskustvu pisca, “Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog je priča o tegobnom životu emigranata u tuđini. Prati život dvoje izbeglih Rusa, bračnog para, koji u Londonu u godinama posle II svetskog rata, jedva sastavlja kraj sa krajem u nepoznatom, negostoljubivom, stranom gradu...

Ima li mesta sreći u posleratnom svetu u kome nema prijatelja, već samo poznanika i prolaznika, u kome je, čak i u gomili, svako sam... Trošni i memljivi londonski stančići i sobičci slika su puste duše emigranata, bračnih parova poput Rjepnina i Nađe, u kojima u tišini i nemaštini, životare uz bolna sećanja, osećaje nepripadanja, izgnanosti, neuklopljenosti i strepnje. Kakva je to egzistencija u kojoj vam, osim golog života, nedostaje sve: otadžbina, prijatelji, porodica, pa čak i oni koji su neposredno pored vas?

Ideja predstave je po rečima rediteljke da  “ma koliko uslovi života bili surovi, razarajući po golu egzistenciju i po duševno zdravlje, čovek može i mora da zadrži dostojanstvo i pravičnost spram sveta u kome živi i ljubav prema ljudima.”

Milan Marić, koji igra glavnu ulogu Rjepnina uz konstataciju da nije od svog lika hteo da pravi Betmena kaže: 

„Pokušao sam da izađem iz okvira romana, da u sebi pronađem Rjepnina, da njegovim borbamai dam lični pečat. ... Pozorište ne sme da bude samo uživanje, beg od haosa u kojem živimo, ono mora da postavlja prava pitanja, a to je - zbog čega živimo u haosu. Ne želim da dopustim da pozorište bude zabava iako je to sada užasno jak trend.“

Boris Mišković iz BeoArt-a a priznavši da je poštovalac  dela i pozorišni zaljubljenik oduvek sanjao da neko njegovo delo postavi na scenu.

“ Kapitalno delo iznenađuje, opija, potresa, inspiriše, ali i odaje snažan utisak duboke vere autora da koliko god život bio surov i razarajući, glavni junak zadržava dostojanstvo, pravičnost i ljubav.

Poklopilo se sada da je tema izbeglištva u centru pažnje javnosti, ali ova predstava se bavi time sa druge strane, pokazuje kako se ljudi osećaju u tuđini. Uz to, jedan od osnovnih motiva za rad na predstavi je nešto što je čini mi se na samom izdisaju ili je već prestalo da postoji, a to je dostojanstvo.

Ana je dramatizacijom  napravila triler. Kroz njega  će sve stvari izaći na površinu - i ta nostalgija i priča o izbeglištvu i o ljubavi prema ženi i prema zemlji.“

Aleksandar Vučković  (Sorokin)  izrazio je zadovoljstvo zbog svoje prve uloge u BDP-u.

Jasmina Holbus nastojala je da scenografijom, u saradnji sa rediteljkom, dočara i praznine koje su u literaturi Crnjanskog veoma bitne.

“Crnjanski je uvek više od napisanog, više od izgovorenog, on traži neke prostore praznine u posmatraču, čitaocu. Treba mu prostora. Treba ta rečenica da se čuje, da diše, da ima eha.“

Predsednik Opštine Krupanj Ivan Isailović  istakao je da mu je zadovostvo da mogu da pomognu u nastanaku ovakve predstave, a na osnovu Ugovora o saradnji sa BDP-om, po kojem će se predstave igrati najmanje jednom mesečno i u Krupnju.

“Želimo da oživimo kulturni život u jednoj maloj sredini. Krupanj ima 17.500 stanovnika, ali i vrlo lepu scenu.“

U predstavi igraju: Milan Marić, Milica Zarić, Ljubinka Klarić, Milan Čučilović, Ivana Nikolić, Srđan Dedić, Branko Cvejić i Aleksandar Vučković.  

Rediteljka je bila zadužena i za muziku, a Adrijana Pajić za kostime.

REDITELJKA O PREDSTAVI

Iako ne može da se kaže da stvaralaštvo M. Crnjanskog nije bilo prisutno na srpskim scenama u proteklih petnaest godina, sigurno je da, obzirom na značaj i obim njegovog opusa, niko ne može da tvrdi da ga je bilo previše, pa čak ni dovoljno. Od pozorišnih institucija i umetnika koji se, u estetskom pristupu, prvenstveno oslanjaju na literarna ostvarenja kao polazišnu tačku u radu na predstavama, očekuje se da svoj izbor baziraju na najvišim dometima te literature, a posebno se to odnosi na ona literarna stvarenja koja dolaze od domaćih autora svetskog nivoa. Među njih, bez sumnje, spada Miloš Crnjanski, za kog je Ivo Andrić izjavio da je „jedni rođeni pisac među nama“.

Naravno, koliko je pojedino literarno delo značajno u direktnoj je vezi sa tim koliko situaciono i tematski ima dodirnih tačaka sa najvažnijim društvenim problemima.. „Roman o Londonu“ nedvosmisleno govori o poziciji emigranta u stranoj sredini, o razlozima za emigraciju, i emotivnoj, duhovnoj i egzistencijalnoj borbi koju vodi sa sobom i sa drugima, osoba naterana na život van svoje zemlje. Dileme i krize koje preživljavaju mnogobrojni naši sunarodnici u emigraciji ne razlikuju se od sudbine Rjepnina i njegove pruge Nađe, glavih likova u romanu Crnjanskog. Kako je i sam Crnjanski bio emigrant, a „Roman o Londonu“ ima delimično autobiografski osnov, snaga i peciznost s kojim su u njemu izražena stanja su fascinantni. Teško da postoji literarno delo koje nadahnutije govori o životu u stranoj zemlji, o čežnji za sopstvenom, i očajanju usled saznanja da je život u njoj ultimativno nemoguć. Kada se razmišlja o najizraženijim društvenim problemima koji su potresali i potresaju ovu sredinu dve decenije unazad, „Roman o Londonu“ se nameće kao jedno od onih dela koji ih definišu na mnogo različitih načina i nivoa.

Ideja za koju želimo da bude u osnovi svakog elementa predstave, od dramatizacije do njenog vizuelnog dela, i koja će objedinjavati sve njih, i preko njih dejstvovati na publiku je ta da, ma koliko uslovi života bili surovi, razarajući po golu egzistenciju i po duševno zdravlje, čovek može i mora da zadrži dostojanstvo i pravičnost spram sveta u kome živi, i ljubav prema ljudima uopšte, najdaljem koliko i najbližem. To se posebno odnosi na ljubav prema sopstvenoj zemlji, koja ne zavisi od njenog političkog uređenja, a ne znači ni mržnju prema drugim zemljama. Ostati nepokolebljivo objektivan, odmeren, protivan svakom revanšizmu, mržnji i nasilju, u odnosu na svoj narod, ali i druge narode, ostati nepotkupljiv i kada si gladan, ne izdajući ni za jotu uverenja svog srca i logičnog uma, neophodno je da bi život, koji je u svojoj pojavnosti nemilosrdno promenljiv, imao trajni, neuništivi smisao, svoju kičmu, koja je nesalomiva.

Miloš Crnjanski (1893-1977) jedan je od najznačajnijih i najplodnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu.

Crnjanskog je početak Velikog rata zatekao u Beču, gde je mobilisan. Borio se na frontu u Galiciji, gde je ranjen, a iskustva iz Velikog rata uzrokovala su začetak novog pravca avangardne književnosti, poznatog kao sumatraizam, a zasnovanog na zamisli o kosmičkoj harmoniji. Manifest sumatraizma predstavlja njegova pesma “Sumatra”.

U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista “Ideje”. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova “Politika” i “Vreme”, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja.

Početkom Drugog svetskog rata bio je službom u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označan kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd.

Književno delo Miloša Crnjanskog je obimno i raznovrsno: afirmisao se kao pesnik, pripovedač, romansijer, dramski pisac, putopisac, esejista, publicist, pisac memoarske proze. Najpoznatija dela: “Lirika Itake”, “Lament nad Beogradom”, “Ljubav u Toskani”, “Knjiga o Nemačkoj”, “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Seobe”, “Roman o Londonu”, drame “Maska”, “Tesla”….

Ana Đorđević (1977.) je završila pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirala je predstave u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Podgorici, Subotici, Somboru, Banja Luci, Kruševcu, Vranju, Nišu. Autor je ili ko-autor većeg broja dramatizacija i autorskih tekstova koje je režirala. Dobitnik je više domaćih i regionalnih priznanja.

Značajnije režije: Kiš/Baletić/Đorđević “Red vožnje Andreasa Sama” (JDP 2005), Ž.B.P. Molijer “Don Žuan” (BITEF teatar 2005), Đ. Bokačo “Dekameron” (Večernja scena Pozorišta „Boško Buha“ 2006), L. Lazarević “Švabica” (JDP 2009), F.M. Dostojevski “Zapisi iz podzemlja” (JDP 2010), N.V. Gogolj “Ženidba” (NP Sombor 2010), Petar Mihajlović “Radnička hronika” (NP Republike Srpske, Banja Luka 2010), Ana Đorđević “Đakon” (SNP, Novi Sad 2013), Ana Đorđević “Četrnaesta” (NP Republike Srpske, Banja Luka 2013), V. Šekspir “Mnogo vike ni oko čega” (NP Sombor 2015), Stojan Srdić “Moje Dete” (BDP 2016), M. Krleža “U agoniji” (BeoArt i JDP 2016), N. V. Gogolj “Mrtve duše” (NP Niš 2017), Ana Đorđević “Anika i njena vremena” (BeoArt i SNP 2017), Ana Đorđević “Crne kraljice” (Drama na mađarskom jeziku, NP Subotica, 2017.