„i pas se sluša kada je na vlasti“
HNK sa Mikijem Manojlovićem
na gostovanju u JDP—u. Danima
unapred rasprodato. Međunarodna saradnja koja je u zagrebački asambl ubacila
goste iz Poljske, Nemačke i Srbije. Kao inspiracija za ovaj komad poslužila je
istorijska ličnost kralja Lira, vladara Britanije pre njenog potpadanja pod rimsku
vlast.
Kralj Lir Hrvatskog narodnog
kazališta je savremen, pogubljen čovek sputan sopstvenom sujetom, koja mu
ne dopušta da razlikuje licemerje i poltroštinu od iskrenosti i prave ljubavi.
On je, poput političara, lak na laskanja, slatkorečivost i dodvoravanja i to mu
lako zamuti um. Za razliku od potonjih, on (i ne samo on) će cenu takve
lakomislenosti skupo platiti. A ono što Šekspira čini posve bajkovitim, to je hepiend
rasplet, koji donosi otežnjenje ali i pobedu dobrog. Čega u stvarnom životu ima
malo. Premalo.
Ovaj komad pokazuje koliko je bolno Šekspir danas aktuelan.
Možda se čitanje i pomalo razlikuje od praizvede u Londonu 1606. godine, ali
suština je ostala neokrnjena. Počev od izneverenih nada, protraćenih šansi, zverskih
načina da se prigrli moć, grabežljivosti i čovečnosti,međugeneracijskog
nerazumevanja, izdaje i poverenja, obmana i spletkarenja, zverstava i podmuklosti,
duboko narušenih porodičnih odnosa. Sve je to još među nama i vrlo je živo. Stoga, greše svi koji sanjanju o
sreći, pravednijem i boljem društvu, počev od humanističkih ideologija do opšteprihvaćenih
religija - jer falinka je fatalna i ime joj je- čovekova nesavršenost.
Reditelj Januš Kica je ogolio dramu do same esencije, svojski potpomognut dramaturškinjom
i prevoditeljkom Ladom Kaštelan, uz upečatljivu
glumu i glumačke bravure, uz minimalistički-svedenu scenografiju (Studio NUMEN i Ivana Jonke), prelepe i funkcionalne kostime u
tonovima zemlje (Nemica Eva Deseker),
koji citiraju epohu, sjajnu upotrebu svetla (Aleksandar Čavlek) i bazičnu muziku (Tamara Obrovac) i to u ukupnom skoru čini dobitnu kombinaciju. O svakom detalju pomno je vođeno računa,
navedimo samo bahaćenje s jajetom, simbolom života i poroda.
„proketstvo našeg vremena je da
ludaci vode slepce“
Zanimljivo je da s promenom
vladajuće paradigme, u novouspostavljenom haosu izazvanom tranzicijom vlasti
jedini koji zadržava zdravu pamet je upravo Luda (diskretni Krešimir Mikić).
Ova precizna vivisekcija društva,
geneze pojave zla u vidu dve starije sestre (Gonerila Ane Begić i Regana Ive
Mihalić) i na prvi pogled, besperktivnosti iskrenosti i dobrote (najmlađa
ćerka, Kordelija Jadranke Đokić). Da
bi se dodalo (ako je uopšte potrebno) na oholosti starijih ćerki u odnosu na
ocu i mlađu sestru tu je i umereni i razložni Gonerilijev suprug Vojvoda od
Olbanija (Ivan Glovacki). Njegova
sušta suprotnost je muž druge sestre, Vojvoda od Konvala (Luka Dragić) koji nasilje doživljava ka seksualni nadražaj.
Kralju koji sve više pada u
samosažaljenje, usamljenost i nemoć nesebično pomaže Grof od Kenta (sugestivni Goran Grgić), koji je i sam na svojoj koži osetio kraljevu oholost
i gnev.
Paralelno se odvija još jedna porodična
drama, između Grofa od Glostera (Milan
Pleština), njegovog sina Edgara (Mislav
Čavajda) i Glosterov nezakonitog sina Edmunda (sjajan Bojan Navojec). Nezakonit sin, koji smatra da je on plod strasti, a
ne bračne čamotinje, polubrata lažno optužuje za planiranje očevog ubojstva,
planirajući da se brzo obogati i prigrabi što veću moć. Na tom putu ne bira
sredstva. Takve su hulje.
Povremeno glumci sednu u prvi red
s publikom ili došetaju iz sale. Time smo direktno uključeni u radnju, nismo samo
puki posmatrači, već učesnici i saučesnici. Koji posmatraju kako se nevino
optuženi i bukvalno mora posuti pepelom, kako bi se onako unižen, izdigao i
porekao nametnutu mu krivicu.
Manojlović se kao svaki
razočarani starac, onemoćao i prevaren,
žrtva sopstvene taštine, kreće se poput ping-pong loptice između dve krajnje
tačke od ludila do potpune lucidnosti i nazad. Nesposoban da prihvati i shvati surovu
realnost, na teži način u sumrak svoga života, naučiće najvažniju životnu
lekciju- ljubav se meri delima, a ne pukim rečima.
U drugom činu Šekspir, reditelj i
dramaturškinja su efikasnijii u udruženom zločinastom činu, te se ekspresno
gomila količina leševa na sceni. Na kraju umire i istina. Klasika je opet u
modi. Ona ukazuje i dan danas šta su prave vrednosti a šta je to fejk.
Sve će to dragi moji pokriti
snegovi, ruzmarin i raznorazne šuše.
Predstava s pauzom traje 3 sata.
Izvor: Promo fotografije / Autor: HNK, Kulturnik
Нема коментара:
Постави коментар