Странице

петак, 26. октобар 2018.

Kralj Lir HNK u JDP-u




„i pas se sluša kada je na vlasti“

HNK sa Mikijem Manojlovićem na gostovanju u JDP—u. Danima unapred rasprodato. Međunarodna saradnja koja je u zagrebački asambl ubacila goste iz Poljske, Nemačke i Srbije. Kao inspiracija za ovaj komad poslužila je istorijska ličnost kralja Lira, vladara Britanije pre njenog potpadanja pod rimsku vlast. 


Kralj Lir Hrvatskog narodnog kazališta je savremen, pogubljen čovek sputan sopstvenom sujetom, koja mu ne dopušta da razlikuje licemerje i poltroštinu od iskrenosti i prave ljubavi. On je, poput političara, lak na laskanja, slatkorečivost i dodvoravanja i to mu lako zamuti um. Za razliku od potonjih, on (i ne samo on) će cenu takve lakomislenosti skupo platiti. A ono što Šekspira čini posve bajkovitim, to je hepiend rasplet, koji donosi otežnjenje ali i pobedu dobrog. Čega u stvarnom životu ima malo. Premalo.


Ovaj komad pokazuje koliko je bolno Šekspir danas aktuelan. Možda se čitanje i pomalo razlikuje od praizvede u Londonu 1606. godine, ali suština je ostala neokrnjena. Počev od izneverenih nada, protraćenih šansi, zverskih načina da se prigrli moć, grabežljivosti i čovečnosti,međugeneracijskog nerazumevanja, izdaje i poverenja, obmana i spletkarenja, zverstava i podmuklosti, duboko narušenih porodičnih odnosa. Sve je to još među nama i  vrlo je živo. Stoga, greše svi koji sanjanju o sreći, pravednijem i boljem društvu, počev od humanističkih ideologija do opšteprihvaćenih religija - jer falinka je fatalna i ime joj je- čovekova nesavršenost.


Reditelj Januš Kica je ogolio dramu do same esencije, svojski potpomognut dramaturškinjom i prevoditeljkom Ladom Kaštelan, uz upečatljivu glumu i glumačke bravure, uz minimalistički-svedenu  scenografiju (Studio NUMEN i Ivana Jonke), prelepe i funkcionalne kostime u tonovima zemlje (Nemica Eva Deseker), koji citiraju epohu, sjajnu upotrebu svetla (Aleksandar Čavlek) i bazičnu muziku (Tamara Obrovac) i to u ukupnom skoru čini dobitnu kombinaciju. O  svakom detalju pomno je vođeno računa, navedimo samo bahaćenje s jajetom, simbolom života i poroda.  

„proketstvo našeg vremena je da ludaci vode slepce“


Zanimljivo je da s promenom vladajuće paradigme, u novouspostavljenom haosu izazvanom tranzicijom vlasti jedini koji zadržava zdravu pamet je upravo Luda (diskretni Krešimir Mikić). 


Ova precizna vivisekcija društva, geneze pojave zla u vidu dve starije sestre (Gonerila Ane Begić i Regana Ive Mihalić) i na prvi pogled, besperktivnosti iskrenosti i dobrote (najmlađa ćerka, Kordelija Jadranke Đokić). Da bi se dodalo (ako je uopšte potrebno) na oholosti starijih ćerki u odnosu na ocu i mlađu sestru tu je i umereni i razložni Gonerilijev suprug Vojvoda od Olbanija (Ivan Glovacki). Njegova sušta suprotnost je muž druge sestre, Vojvoda od Konvala (Luka Dragić) koji nasilje doživljava ka seksualni nadražaj.



Kralju koji sve više pada u samosažaljenje, usamljenost i nemoć nesebično pomaže Grof od Kenta (sugestivni Goran Grgić), koji je i sam na svojoj koži osetio kraljevu oholost i gnev.



Paralelno se odvija još jedna porodična drama, između Grofa od Glostera (Milan Pleština), njegovog sina Edgara (Mislav Čavajda) i Glosterov nezakonitog sina Edmunda (sjajan Bojan Navojec). Nezakonit sin, koji smatra da je on plod strasti, a ne bračne čamotinje, polubrata lažno optužuje za planiranje očevog ubojstva, planirajući da se brzo obogati i prigrabi što veću moć. Na tom putu ne bira sredstva. Takve su hulje. 


Povremeno glumci sednu u prvi red s publikom ili došetaju iz sale. Time smo direktno uključeni u radnju, nismo samo puki posmatrači, već učesnici i saučesnici. Koji posmatraju kako se nevino optuženi i bukvalno mora posuti pepelom, kako bi se onako unižen, izdigao i porekao nametnutu mu krivicu. 

Manojlović se kao svaki razočarani starac, onemoćao  i prevaren, žrtva sopstvene taštine, kreće se poput ping-pong loptice između dve krajnje tačke od ludila do potpune lucidnosti i nazad. Nesposoban da prihvati i shvati surovu realnost, na teži način u sumrak svoga života, naučiće najvažniju životnu lekciju- ljubav se meri delima, a ne pukim rečima.


U drugom činu Šekspir, reditelj i dramaturškinja su efikasnijii u udruženom zločinastom činu, te se ekspresno gomila količina leševa na sceni. Na kraju umire i istina. Klasika je opet u modi. Ona ukazuje i dan danas šta su prave vrednosti a šta je to fejk.



Sve će to dragi moji pokriti snegovi, ruzmarin i raznorazne šuše. 



Predstava s pauzom traje 3 sata.

Izvor: Promo fotografije / Autor: HNK, Kulturnik

Нема коментара:

Постави коментар