Кинотека: Главна железничка станица и филм

У оквиру традиционалног програма „Документарни четвртак“ Југословенска кинотека 25.  октобра 2018. у сали у Косовској улици представља циклус филмова „Главна железничка станица и филм“. 

У светлу затварања једног од најважнијих саобраћајних чворишта и промене визуре главног града на месту где је у протекле 134 године у Београд долазило свакодневно и до сто хиљада људи, стручни сарадници Архива кинотеке су изабраним материјалима желели да укажу на значај станице и њену заступљеност у филмских садржајима и архивираним хроникама. Циљ педесетак изабраних, и за ову прилику измонтираних инсерата документарних и играних материјала, је да се представи свечарски амбијент места где су до Другог светског рата, користећи железницу, долазили значајни државници света, али и српски војници, представници југословенских република, учесници соколских слетова. Њен значај огледа се у чињеници да је била прва државна кулиса званичницима из целог света, прво место сусрета домаћина и гостију, место где су Београд и Србија показивали образ. Један од најстаријих архивских материјала Југословенске кинотеке је репортажа Светозара Боторића ДЕСЕТИ СЛОВЕНСКИ НОВИНАРСКИ КОНГРЕС У БЕОГРАДУ 27. ЈУНА / 10. ЈУЛА 1911. ГОДИНЕ, а први играни филм посвећен железничарима и снимљен на овом месту је ПОСЛЕДЊИ КОЛОСЕК (1956). 

Готово је непознато да је зграда Главне железничке станице била предмет само једног средњеметражног филма, наменски рађеног поводом 90. годишњице постојања објекта - 90 ПРКОСНИХ ГОДИНА. Иза сценарија и режије Ђурђа Мрђеновића, а испред камере Зорана Синђелића стала је права мала хроника шест пута рушеног објекта.

Као и у животу, и на филму је Главна железничка станица била кулиса за  скривене трагове родитељских, суза девојака које су пратиле и дочекивале војнике, осмехе акцијаша који су вирили из препуних купеа, туге повратника из ратом захваћених подручја, инсомније грађана који су несаницу лечили ноћним вожњама. Било је свачега између 70 перона, сјаја и беде народа, препуних шверцерских кофера и оних повезаних канапом у потрази за бољим животом, ауто укрцавања, чекања, надања, тишине скитница и емиграната којима је станица била други дом. 

Као у сваком стратешки важном објекту, и за снимања на Железничкој, увек су биле потребне дозволе чак и данас када више не постоји! Ипак, камере и блицеви радо су се овде палили баш због најразноврснијих мотива и оног чувеног „железница иде само напред познатим гвозденим путевима и сматра се симболом пута са којег не може да се скрене“.

Из Београда су возови кренули годину пре него што је најважнији филмски воз ушао у париску станицу. Железница и филм се једноставно не могу замислити одвојено. Креирајући заједничку историју, иду од 28. децембра 1895. када су браћа Лимијер приказала Улазак воза у станицу. Историјски тренутак стварања филмске уметности yчинио је да возови постану стална инспирација ствараоцима толико да неки познаваоци филма тврде да се просечно у сваком трећем играном филму појави по неки „железнички кадар“.

У домаћој кинематографији готово да нема филмског остварења кроз које није пројурила парњача или дизелка. За два режисера, Живојина Павловића и Горана Паскаљевића често се истиче да су истински волели железницу. Павловић је филмску каријеру почео документарним филмом ВОЗ 4686, а завршио ДРЖАВОМ МРТВИХ (2002) где има пуно кадрова железнице. Ипак, најважнији и по нашој оцени неизоставан у овом циклусу је добитник Златне арене у Пули ЗАДАХ ТЕЛА (1983), филм о железничару (Душан Јанићијевић) који сматра да је могуће живети у два града, Љубљани и Београду, са два међусобно потпуно независна живота. Тиме открива добре и лоше стране људи из ове професије, дајући праву слику света железнице. Кроз станицу су као илегалци, хероји и повратници пролазили Аца Гаврић, Раде Марковић, Драган Николић, Шпела Розин, Јован Јанићијевић.....

Као што су филм и железница неодвојиви историографски и ликовно, тако се традиција железнице неретко преплитала и са радом Кинотеке. Последњи пут, циклусом филмова посвећеним овим мотивима, Кинотека је обележила 125 година од пуштања у саобраћај прве пруге у Србији од Београда до Ниша. 

Ово је први покушај свеобухватног подсећање на мотив града и филма који је одолео зубу времена, али не и људским илузијама. Да ли је свеобухватан? Не, јер се у богатој кинематографији увек налази кадар више...

Аутор циклуса је Маријана Терзин Стојчић.

ПРОГРАМ:

17:00

ЗАДАХ ТЕЛА (ЈУГ, 1983)

Улоге: Душан Јанићијевић, Раде Шербеџија

Режија¬: Живојин Павловић

19:00

Инсерти из документарних филмова

ДЕСЕТИ СЛОВЕНСКИ НОВИНАРСКИ КОНГРЕС У БЕОГРАДУ 27. ЈУНА/10. ЈУЛА 1911. ГОДИНЕ, ДОЛАЗАК ИВ КОЊИЧКОГ ПУКА У БЕОГРАД И ДОЧЕК НА БЕОГРАДСКОЈ ЖЕЛЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ  (1913), ДОЛАЗАК РЕГРУТА (1914), БЕОГРАД ПО ЗИМИ (1914), ПРВИ СВЕСОКОЛСКИ СЛЕТ (1930), ДОЛАЗАК У БЕОГРАД ПОКЛОНСТВЕНЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ СЕЉАКА ИЗ ЧЕТИРИ БАНОВИНЕ: ДРИНСКЕ, САВСКЕ, ВРБАСКЕ И ПРИ (1931), ЛЕГЕНДА ОПЛЕНЦА (1932), БЕОГРАД, ПРЕСТОНИЦА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ (1932), ПОСЕТА ПОЉСКОГ СЕЈМА НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ 11.X 1933, ВЕЛИЧАНСТВЕНЕ ПОСМРТНЕ СВЕЧАНОСТИ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ВИТЕШКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА И УЈЕДИНИТЕЉА (1934), НЕПОЗНАТИ ЖУРНАЛ 1933- 1934, ПОСЕТА МИЛАНА ХОЏЕ БЕОГРАДУ 1936, БОРАВАК ПОЉСКОГ МИНИСТРА ЈОЗЕФА БЕЦКА У БЕОГРАДУ (1936),  ИЗМЕНА РАТИФИКАЦИОНИХ ИНСТРУМЕНАТА ТРГОВИНСКОГ СПОРАЗУМА ИЗМЕЂУ СССР И КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ (1940), СЛОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ -РАТ НА БАЛКАНУ(1941), МАГYАР ВИЛАГХИРАДО 1941 НО 897 (1941), НОВОСТИ ДЊА 1945 НО 12 ОСВОБОЖДЕННYЕ КРАСНОЈ АРМИЕЈ (1945), ЕУРОПА ЕXПРЕСС (1970), ПРЕЂЕНИ ПУТ (1979), УМРО ЈЕ НАШ ТИТО(1980), 90 ПРКОСНИХ ГОДИНА - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О ЖЕЛЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ БЕОГРАД (1974)

 Инсерти из играних филмова

БЕСМРТНА МЛАДОСТ (1948), ПОСЛЕДЊИ КОЛОСЕК (1956), ПОТРАГА (1956),, ЧОВЈЕК СА ФОТОГРАФИЈЕ (1963), МАРШ НА ДРИНУ (1964), КАКО СУ СЕ ВОЛЕЛИ РОМЕО И ЈУЛИЈА (1966), ОПЕРАЦИЈА БЕОГРАД (1968), ИМА ЉУБАВИ НЕМА ЉУБАВИ (1968), У РАСКОРАКУ (1968), БУРДУШ (1970), ТРАГОВИ ЦРНЕ ДЕВОЈКЕ (1972), КРАЉЕВСКИ ВОЗ (1981), ДОШЛО ДОБА ДА СЕ ЉУБАВ ПРОБА (1980), МОНТЕВИДЕО, БОГ ТЕ ВИДЕО (2010), НАЦИОНАЛНА КЛАСА (1979) – дигитално рестаурисан 2018.