"Podvizi i stradanja grofa od Takova"Dejana Mihailovićau Delfi Caféu u SKC-u

„Početkom jula 1870. godine petnaestogodišnji knežević Milan Obrenović prestao je da mamuza svog drvenog konjića, poklon iz Pešte gospođe Mace Punktatorke i zajahao jednu ocvalu damu, pukovnicu B.“

PRVI SRPSKI KRALJ NAKON NEMANJIĆA

Predstavljanje knjige „Podvizi i stradanja grofa od Takova“ Dejana Mihailovića održano je u četvrtak 30. avgusta od 18 sati u Delfi Caféu u SKC-u, Kralja Milana 48. Iza titule grofa od Takova u emigraciji krije se bivši knez i bivši kralj Milan Obrenović. Knjiga slika Srbiju s prelaza iz XIX u XX vek, njenu modernizaciju, ali i srpski mentalitet, kroz gorki humor donosi nam anegdote i zgode, ali i sav onaj pelin, koji je krasio Srbiju između dva uspela atentata na njene krunisane glave. No to nije sve. Na dvoru je i majmunče, majčin dar Milanu za rođendan 1870. godine.

Po napuštanju srpskog prestola kralj Milan Obrenović odlazi iz zemlje. U tom trenutku svi veliki gradovi Evrope bruje o njegovim strasnim ljubavnim avanturama sa uglednim i manje uglednim damama. Na toj listi je i Dženi Džerom, Amerikanku poznata po tome što je imala dvesta ljubavnika i bila majka čuvenog britanskog premijera Vinstona Čerčila. U svojim memoarima „Sećanja" iz 1908. godine, lejdi Randolf Čerčil, kako je Dženi volela da je oslovljavaju o nekadašnjem srpskom kralju kaže:

„On je jedno od najnecivilizovanijih bića koje sam ikada srela… Manjak manira nadoknađuje prirodnom nadarenošću i blistavom inteligencijom… Ipak nije zaslužio da vlada ijednom zemljom, pa čak ni poluvarvarskom Srbijom.“

Što je nije sprečilo da se s njim viđa. Tom prilikom on joj je dostao pričao o sebi i svom životu, te bi ona bila idealna osoba za ovu tribinu. Bilo kako bilo o romansiranoj biografiji kralja Milana Obrenovića u Delfiju su govorili: Ljubica Arsić, književnica, Vladeta Janković, profesor univerziteta i autor Dejan Mihailović. Moderator je bila Ivana Misirlić.

Milan je imao teško detinjstvo u Rumuniji, pa je njegov staratelj postao knez Mihailo Obrenović. Posle ubistva kneza Mihaila, mladi Milan je izabran za njegovog naslednika. Pošto je bio maloletan, umesto njega upravljalo tročlano namesništvo od kojeg je vlast preuzeo 1872. godine. Jedan od namesnika, Blaznavac, posredstvom lekara Mašina širio je glasine da je Milan hermafrodit.

Ljubica Arsić koja je ovo delo pročitala među prvima koaže da ono svedoči o superiornosti književnosti istorijom, u slobodi  da nam dočara istorijske događaje (jer ovde se ne radi o istorijskom romanu) i o duhovito-tragićnom narativu.

Za vreme njegove vladavine Srbija se izborila od turskog vazalstva i stekla nezavisnost (Berlinski kongres), pripojeni su joj istorijski okruzi Niš, Prokuplje, Pirot i Kuršumliju, osnovana je Narodna banka i uveden je dinar za valutu, osnovana Srpska kraljevska akademija, prihvaćen je metrički sistem, osnovane su prve političke stranake, Srbija se okrenula Zapadu (Tajna konvencija 1881. s Austrougarskom), a Srbija prvi put posle Kosovskog boja ponovo postala Kraljevina (1882.). O tome Dejan Mihailović kaže:

„Svojevremeno mi je jedan istoričar u šali rekao da je Srbija proglašena za kraljevinu da bi izbegla bankrot“

Milan se zalagao za izgradnju železnice, te je Železnička konvencija potpisana 1880. godine. Doneo je  1888. godine liberalniji ustav, poznat kao Radikalski ustav, po uzoru na belgijski ustav iz 1835. godine. Iste godine pod pravno sumnjivim okolnostima razveoi se od kraljice Natalije. Zatim je abdicirao i ostavio vlast sinu Aleksandru.

Tokom svoje vladavine nije nailazio na simpatije naroda, pa je odlučio da od njega pokupi svo oružje, što je bio povod za izbijanje Timočke bune.  Milan i njegov narod se nikako nisu razumeli. Vodio je kratkotrajan i neuspešan rat s Bugarskom. Glavna bitka odvila se na reci Slivnici od 5. do 7. novembra 1885. Na kralja MIlana su izvršena šest neuspešna atentata, od kojih je jedan bio i onaj bizarni u posljskom nužniku (smederevski nameštaj). Paradoksalno, kralj Milan Obrenović (1854. — 1901.) je zaslužan za prvi moderan toalet u Srbiju.

Bejaše to u Smederevu, gde grožđe obilato rađa, bejaše rano predveče šestog oktobra 1871. godine, kralja je iznenada priteralo i morao je da se mane protokola. Krenuo je ubrzanim korakom, u pratnji bejaše ordonans, koji se na svu sreću zadržao pred samim vratima poljskog toaleta,  smeštenih u samom dnu imanja na dunavskoj obali. 

Iznenada prolomi se glasni tresak, a kralj poče da zapomaže. Ču se i pucanj! Posilni momentalno razvali vrata nužnika. No, tamo nigde ne bejaše srpskog suverena!

S užasom je pogledao u mračni ambis septičke jame. 

Monarh bejaše nepovređen, ali ponižen i  uneređen svakako. Dva sata se prao, ne bi li sa sebe skinuo svu nakupljenu pogan. Ordonans je morao da mu se zakune na krsnu slavu da će ćutati kao zaliven do kraja života o ovoj sramnoj, kraljevskoj epizodi.

Iste večeri suveren je žurno i bez ikakvog pozdrava napustio Smederevo. Istraga, vođena u krajnjoj tajnosti,  ukazala je da su podli atentatori daske polili azotnom kiselinom, a potporne grede prerezali.

Nedugo zatim, kralj Milan je abdicirao, a vila opremljena engleskim klozetima s keramičkim šoljama. 

No, nekako, kako to već biva, o ovoj nezgodi se pročulo. Šereti su ovaj događaj krstili “Smederevski nameštaj.”

Klozet, naša je nasušna potreba i društvena sudbina, merilo je našeg napretka ali i posrtanja, mesto naših najdubljih preispitivanja i odlaganja (produkata metabolizma)(nečiste savesti). 

U toaletima na zidovima možete pročitati najuzvišenije mudrorije i najužasnije preverzije. Oni su oglasne table ljudske duše.

Posle atentata Ilke Marković u Sabornoj crkvi 11. oktobra 1882, kada je ona pucala u njega iz pištolja, Milan je naredio da se zrno koje ga je promašilo optoči dragim kamenjem i nosio ga kao iglu za kravatu. Ilku Marković je pomilovao, ali je ona pronađena obešena u zatvoru.

U Srbiju se vratio 1897. godine kao vrhovni komandant vojske, koju je potpuno reformisao i modernizovao. Iz Srbije je otišao 1900. godine da se u nju nikada više ne vrati.

U više navrata je prvom srpskom kralju posle Nemanjića zabranjivano da se vrati u Srbiju i oduzimano mu državljanstvo, a 1900. godine raspisana je poternica da se, „kao opasan za red i mir, uhapsi gde god se u Srbiji uhvati“. 

Reč uzima Vladeta Janković  koji kaže da Dejan Mihailović  u svom romanu „Podvizi i stradanja Grofa od Takova“ prikazuje romansirani portret jednog znamenitog i kontroverznog vladara, razvejava predrasude o njegovoj ličnosti (kockar i ženskaroš), osvetljava njegov ljudski lik, razvejava iluzije da je reč o vlastoljupcu, nudeći čitaocu splet zabavnih, necenzurisanih, često i dramatičnih epizoda iz jednog burnog života, od dolaska na presto posle ubistva kneza Mihaila 1868. do smrti u Beču 1901. godine. Po dosadašnjoj praksi romansirane biografije uzimaju se za prihvaćenu istinu. 

Prve takve bejahu žitja poput onog Savinog, bio je početak na visokoj nozi, pa pitanje je kako smo od tada dospeli do Ljiljane Habjanović Đurović. Po njemu, ovaj roman vraća nadu, pre svega ozbiljnim istraživanjem pre pisanja, a onda dobro zanatski napisanim romanom. Autor ne prati zbivanja hronološki, izostavlja čin stupanja na presto i abdikacije, kao i život u emigraciji. Janković njegovu vladavinu definiše s dva anentata (njegovog predhodnika i naslednika na prestolu). Kroz naizgled nevažne događaje autor priča priču kroz epizode poput turskog slatka s hašišom, bizarnog samoubistva Damjana Popovića pararelno s zbivanjima oko odbegle ciganske mečke. 

„Iza kulisa istorije ukaziju se često trivijalni pokretači zbivanja od najdalekosežnijeg.“, izjavio je Vladeta Janković.

Kaže i da bi sama priča o izgradnji železnice u Srba bila dovoljna tema za jedan roman, o koncesijama i danas aktuelnim investicijama i korupciji. Pronalazi u ovom delu i izvesnu lekovtost u „razbijanju iluzija i zabluda o nama samima.“ Priseća se jedne anegdote kada su profesori Milan Budimir (ratni invalid koji je samo mogao da nazre Sunce od 1922. potpuno slep) i Bojan Popović krrenuli početkom sedamdesetih s Studenskog trga ka Profesorskoj koloniji i negde kod Narodnog pozorišta naišli na baru preko koje su bile postavljene cigle. Preskoči to oniži Bogdan pa će Milanu: 

„VIdiš tako mi preskačemo, preskačemo, pa onda ubijemo kralja i kraljicu!“

Reč je opet kod autora koji se priseća da je sve otpočelo s par andegdota o kralju Milanu, paradigmi progresa, pet-šest priča koje je mislio da upriliči u formi zbirke priče. Kada je to video Milan Komnenić, tada urednik „Prosvete“ predložio mu je da temu razradi, te ovu knjigu vidi i kao vraćanje duga i zahvalnst njemu.

„Od zaljubljivog dečaka lišenog roditeljske ljubavi i pažnje, koga su ađutanti i obešenjaci sa dvora učili pušenju i ljubavnim veštinama, do pronicljivog državnika, bonvivana i prefinjenog kolekcionara dela francuskih impresionista iznikao je složeni lik čoveka koji je išao ispred svog vremena i postavio temelje moderne Srbije a završio kao izgnanik“, rezimira autor.

Poslednje dane svog života Milan Obrenović proveo je u Beču gde je dobio tešku upalu pluća. Car Franc Jozef, u znak prijateljstva, obezbedio je jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da bdije uz Milanov krevet. Bivši kralj je je trpeo velike bolove, a Zičiju je često znao da kaže:

"Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?"

U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode da gleda komad Rakovskog u pozorištu. Milan Obrenović je umro 11. februara 1901. godine u 47 godini života.
 

Sahranjen je u Krušedolu, pored knjeginje Ljubice. Profesor univerziteta koji je balsamovao telo Obrenovića, dr Paltauf, izjavio je da "nikada nije video plastičnije i pravilnije razvijeno telo“. Kralj Milan bio bi veli on“ savršen model za najlepšu mermernu statuu".

Kralj Milan Obrenović sakupio je umetničku kolekciju neprocenjive vrednosti u kojoj su bili radovi velikih srpskih slikara, ali i zbirka impresionističkih dela. Njegovu kolekciju umetničkih slika samo savremenih francuskih slikara činilo je 210 dela: 32 ulja, 131 akvarel i pastel, 44 crteža i 3 grafike takvih imena kao što su Sezan, Gogen, Renoar, Gis, Tuluz-Lotrek, Mone, Dega, Gis, Redon, Mane i dr.Tako pariski magazin „Gazette des Beaux Arts” из 1939. godine pominje kao deo Milanove kolekvcije i čuveni pastel Edgara Dege „Žena koja se češlja.”

 

Kolekcija je nestala nakon krvavog  Majskog prevrata 1903. Kažu da je nekadašnji srpski kralj, a sad grof od Takova  jedne noći upadao odeven u crno odelo i s polucilindrom u kuću čuvenog francuskog slikara Anrija de Tuluz-Lotreka kako bi od njega kupio sliku (Šao-U-Kan'). Navodno je za sliku ponudio celih šest hiljada franaka. Beše to vreme kada su franucuski umetnici tri dana bančili kada bi im neko isplatio sto franaka. Čista je koincidencija da su i kralj Milan i Tuluz-Lotrek umrli iste godine i kao mlade osobe. A kolekcionarsku strast prema umetničkim delima posle kralja Milana pokazao je samo knez Pavle Karađođrević. 

Kao i pre dva dana kada je Vule Žurić predstavio knjigu „Pomori strah“, i ova knjiga tematizuje odnos Srba i stranaca, to neshvatanje izazvanorazličitim shvatanjima i mentalitetom. Dobro je da smo počeli da se konačno bavimo sobom i svojiim mestom u savemenom svetu, na osnovu mogućih paralela s prošlošću. Ne bi bilo dobro da to bude infatilni, inferiorni i kvazisuperiorni pristup, kontrapunkt podaništva i hajdučije, uslovljeno pre svega našim istorijskim zaostajanjima, prenemaganjima i kašnjenjima, želeći da se svet oko nas vrti i nas razume čak i voli, a ne da se mi oblikujemo po svetu i opšteprihvaćenim pravilima. Valjda je to i razlog što čak i na dobronamerne savete reagujemo burno i s odbijanjem bez preispitivanja. Dugo putovanje u Jevropu.

Dejan Mihailović (1951) odrastao je i školovao se u Beogradu, gde je diplomirao na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta. Radio je kao urednik u Dečjoj redakciji Radio Beograda, lektor u Zadužbini Ive Andrića, redaktor teksta u Enciklopediji Jugoslavije Jugoslovenskog leksikografskog zavoda (Redakcija za Srbiju) i urednik u časopisima „Književne novine“, „Pismo“, „Književni magazin“ i izdavačkoj kući „Laguna“, a pre toga u izdavačkom preduzeću „Prosveta“ iz Beograda.

Od 1993. do 1999. proveo je u San Francisku, u Kaliforniji, SAD. Prevodio ruske i engleske pisce (Bunjin, Šalamov, Harms, Aldanov, Dovlatov, Akunjin, Blejk, Po, Beket i dr.). Za prevod romana Samoubistvo Marka Aldanova dobio je nagradu „Dr Jovan Maksimović“ za najbolji prevod sa ruskog jezika za 2015. i 2016. godinu.

Objavio je zbirke priča Dođoh, videh, pobegoh (1969) i Kuke i verige (2013) i mali rečnih stare hrišćanske, vizantijske i srednjovekovne srpske književnosti Vizantijski krug (2009).

Član je Srpskog književnog društva i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Knjigu „Podvizi i stradanja Grofa od Takova“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, online knjižari www.delfi.rs i na sajtu www.laguna.rs.