ŠERLOK HOLMS U ZKM-u

od Kulturnikovog stalog dopisnika iz Zagreba 

Nema ničeg tako neprirodnog kao svakodnevica. Život je kudikamo neobičniji od bilo čega što bi mogao da zamisli ljudski um.

Artur Konan Dojl, Priča o identitetu

Dokle će film da krade od pozorišta. Može i obrnuto, bila je deviza ljudi iz ZKM-a kada su na daske ovog pozorišta postavili komad o jednom od najslavnijih ako ne i najslavnijem detektivu, Šerloku Holmsu, kapom i lulom lično.

Nastao u glavi škotskog okulista, pisca i lekara Artura Konana Dojla (1859. —1930.), a po liku njegovog profesoru s edinburškog medicinskog fakulteta Džozefa Bela, ovo privatno njuškalo je oličenje pronicljivosti i intuicije, dedukcije i oštorumnosti na granici ludila što je težnja svih iole ambicioznijih.

Prvi niz priča o Šerloku objavljen je između 1887. i 1893. godine. Međutim, Artur Konan Dojl tu odlučuje da ubije Šerloka. Šerlok se po popularnosti i čitanosti nalazi na zavidnom drugom mestu, iza krvoločnog rumunskig grofa Drakule. Njegov na trenutke cinične, a na trenutke prepun ljudskih slabosti lik tumačilo je više od 75 glumaca u više od 250 filmova i serija. Holms se nije libio ni teatra, te je u njemu ostvario 260 inscenacija. Završio je i u računarskim igricama. 

Držeći pažnju ovaj komad bez dubljih pretenzija vodi nas kroz zamršene lavirinte prevara i zločina, odanosti i hrabrosti, nagađanja i napetosti koje proizvode neverovatni obrti, ostavljajući gledaoci zapitane i zadubljenje u rešavanju ove enigme:

Ko je kriv?

Ništa ne vredi Borisu Novkoviću da lamentira tvrdeći nije važno ko je kriv, ovo je jedna tečna priča o sukobu dobra i zla, prijemčljiva na prvo gledanje. 

„Svako odrastanje ima svoje junake. Ono moje, kao i mnoga druga pre, bila su  više obeležena književnim i stripovskim uzorima nego neka današnja, digitalna detinjstva. Većina tih junaka ispratila me je u svet odraslih, ali nisu preživeli vremena koja su usledila. Ipak, jedan me junak uporno prati ne pitajući za godine, uvek pronalazeći svoje mesto u mojim dokolicama.“, priznaje  Ana Tonković Dolenčić, dramaturg..

Zavera u komadu se plete oko bankara, bivšeg robijaša, ludog naučnika i nestalih dragulja. Deo radnje događa se prijemu u Bakingemskoj palati.

Holms živi na londonskoj adresi ulica Bejker 221b. Iznajmljuje stan ortački sa svojim jedinim prijateljem Dr Džonom Votsonom od gospođe Hadson. Ako pomislite da između njih ima nešto više od poslovnog, setite se Holmsovog čuvenog „Elementarno, dragi Votsone!“, ali i podatka da se  1890. godine Votson ženi i odlazi, ostavljajući Holmsa kao solistu.

No, u stvarnom životu ulica Bejker nije do 1930-ih imala kućne brojeve, pa ni 221B. No, ako za nečim postoji potražnja pojaviće se. Tako dokoni turisti i ostali dokoni znatižećnici mogu posetiti stan u ulici Bejker 221b opremljen kao u viktorijansko doba. Stan je služio i za snimanje filmova o Holmsu.

Posetioci ovog svojevrsnog muzeja mogu da sede u Holmsovoj stolici pored kamina i da poziraju za slikanje, ili u njegovoj spavaćoj sobi. Šerlokove stvari nalaze se na uobičajenom mestu: njegova lupa, violina, lula, hemijska oprema, blok s beleškama i persijske papuče. Spavaća soba doktora Votsona nalazi se na drugom spratu i gleda na malo dvorište iza kuće, dok je soba gospođe Hadson s prednje strane. Ove sobe sadrže lične stvari i privatne papire velikog detektiva, kao i veliki broj eksponata iz romana o njemu. Dnevnik doktora Votsona sadrži rukom pisane beleške i delove čuvenih avantura iz Baskervilskog psa. Izložbena soba na trećem spratu sadrži nov prikaz voštanih figura iz romana. Soba na tavanu, gde su stanari imali običaj da odlažu svoje stvari i kofere, može se takođe posetiti.

Rakan Rušadat tumači glavni lik, diskretno ga izmestivši iz sfere „normalnosti“, bojeći ga humorom i čineći toplijim, te tako i bližim publici. Filip Nola mu je asistriao u roli dr. Votsona, a Dora Polić Vitez njihovu stanodavku, gospođu Hadson u trenucima ludila. Ima ovde i pantonime, pevanja i rušenja, mađioničarskih trikova, usporenih efekata, Dajana Čuljak,  uverljiva koa zavodnica Irena, dopadljivo je otpevala“People Are Strange" Dorsa.

Tanja Lacko potpisuje minimalističku scenografiju, kojom odlično oživjava priča. Igrom osvetljenjem, momente mističnosti i tajanstveno sjajno gradi Aleksandar Čavlek (“Kristofor Kolumbo”, „Hinkeman“). Za kostime primereni epohi postarala se Tea Bašić (koja je već sarađivala s rediteljom Krešimirom Dolenčićem na „Samsonu i Dalili“ i“ Uobraženom bolesniku“). Muzičku pratnju osmislio je Stanko Juzbašić.

Ana Tonković Dolenčić napisala je nekoliko tekstova za decu, među njima i hvaljene 'Zagrebačke vremeplovce' o zagrebačkoj istoriji, koji igraju u Zagrebačkom kazalištu lutaka. Takođe je objavila zbirku drama 'Prepričavanje' u izdanju VBZ-a u kojoj je prepričala odnosno dramatizirala pet klasičnih priča za decu. Sa suprugom Krešimirom Dolenčićem često sarađuje na zajedničkim projektima kao dramaturginja ('Uobraženi bolesnik' u Gaveli).

Krešimir Dolenčić (1962.) je hrvatski pozorišni reditelj. Pohađao je klasičnu gimnaziju i srednju muzičku školu. Potom upisuje pozorišnu režiju na Akademiji za kazalište, film i televiziju Sveučilišta u Zagrebu. Tokom studija osniva sopstvenu pozorišnu grupu za koju piše tekstove i režira. Oženih se vešticom" (1983.) bila mu je prva predstava. U svojoj rediteljskoj karijeri od 1983.godine postavio je preko 50 dramskih i operskih predstava u Hrvatskoj, Sloveniji, SAD-u, Velikoj Britaniji, Njemačkoj i Kini. Od 1993. deset godina vodio je i Dramsko kazalište Gavella.Predavao je glumu kao asistent profesora na Akademiji dramskih umetnosti u Hjustonu i Londonu. Godine 1994. dobio je nagradu Europske udruge festivala za mlade umetnike Denis de Rougement. Oženios se Anom Tonković Dolenčić 1999. godine Imaju troje dece.