Странице

среда, 27. јун 2018.

52. Bitef - Svet bez ljudi




Gde su ljudi?
Ima li pozorišta bez glumaca?
Fašizam, katastrofe i smrt.




52. Bitef pod sloganom Svet bez ljudi održaće se od 13. do 22. septembra, najavljeno je danas na prvoj centralnoj konferenciji za medije održanoj tim povodom. Posle dosta odgledanih predstava kandidata (više nego na predhodnim festivalima), uvidom u njihovu tematiku- tema se sama nametnula. Iako deluje sumorno, svaka od predstava na ovom Bitefom ima klicu optimizma, tako da će sledeći Bitef biti vrlo optimističan. 

Na konferenciji je predstavljen glavni program festivala, vizuelni identitet 52. Bitefa, kao i sponzori i prijatelji ovogodišnjeg festivala. 

Govornici na konferenciji bili su Miloš Latinović, direktor Bitef teatra, Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, Milan Lazović, podsekratar za kulturu Grada Beograda, Veljko Golubović, izvršni kreativni direktor agencije New Moment New Ideas Company.




Kako je najavljeno, i ovogodišnja selekcija nastavlja misiju festivala da jasno mapira one umetničke pojave u savremenom pozorištu i izvođačkim umetnostima koje su (i dalje) radikalne, subverzivne i polemične, kao i da hrabro ukazuje na adekvatne, turbulentne i uznemirujuće društvene fenomene savremenog sveta.


Predstave koje su u ovogodišnjoj selekciji festivala dolaze iz Slovenije, Francuske, Srbije, Nemačke, Hrvatske, Estonije, Švajcarske, Izraela i Belgije, a ujedinjuje ih Bitefova tendencija da nas uznemiravaju, umetnički i politički, pokreću da mislimo, osećamo i delamo.


Direktor Bitef teatra Miloš Latinović izrazima zahvalnosti svima koji su podržali Festival uz konstataciju da je od suštinske važnosti sistemsko rešenje koje će omogućiti stabilno, dugoročno i racionalno finansiranje Bitefa, a koji njemu omogućava višegodišnje planiranje i dovođenje nekih predstava koje ovakad dosadašnji vid nije omogućavao. Kaže da je Bitef spreman i da je pred nama. 

Bitef je jedan od stožernih kulturnih događaja, odnosno fenomena po kome se grad prepoznaje, a na kome su u proteklih više od pola veka prikazivana najveća dela svetske pozorišne produkcije, istakao je Milan Lazović, podsekretar za kulturu Grada Beograda.


Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, konstatovao je da ovogodišnja selekcija mapira socijalnu pojavu koja obeležava današnju Evropu i svet. Reč je o jačanju desnog populizma, ksenofobije, netolerancije, autoritarnih režima (neoliberalnih demokratija) koji razgrađuju demokratske ustanove i sistem ljudskih prava, čak i u državama koje su njihove kolevke, a sve to u sprezi s pomahnitalim neoliberalnim kapitalizmom. Medenica je pojasnio da na tematsko-problemskom planu slogan Svet bez ljudi prevashodno ima tri asocijacije: svet bez ,,pravih’’ ljudi, svet (uoči) apokalipse i fenomen smrti.

52. Bitef svečano će otvoriti muzička predstava Svita br. 3 ’Evropa’ francuskog reditelja Žorisa Lakosta, koji je bio najprijatnije iznenađenje 50. Bitefa sa svojom predstavom Svita br. 2 (Specijalna nagrada žirija i nagrada publike). 



Autori koji su deo selekcije 52. Bitefa su: Dragan Živadinov, jedna od najvažnijih figura slovenačke umetničke scene osamdesetih godina XX veka, čija će predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum biti izvedena u Prologu festivala; dramska spisateljica i performerka Maja Pelević čiji je projekat Bolivud inovativan, s terš estetikom u fukciji promišljanja društva u tranziciji, drugačiji oblik „političkog pozorišta“ od onog na koji smo u Srbiji navikli poslednjih godina; Oliver Frljić, koji dolazi na Bitef sa dve predstave Šest lica traži pisca i Goяki - aleternativa za Nemačku? i koji na sebi svojstven kvazidokumentaran i improvizovan način i ovog puta pokreće svoju omiljenu temu - društvenu funkciju teatra i njegov potencijal za politički otpor. Frljić se besompromisno hvata ukoštac sa ekspanzijom ekstrene desnice, bilo da je to u Hrvatskoj ili samo stotinu metara daleko od Bundestaga. 



U selekciju glavnog programa uvršten je i Teatar NO99, međunarodno priznata trupa iz Estonije, otkriće ovogodišnjeg Bitefa, koja dolazi sa metaforički kataklizmičnom predstavom NO43 Prljavština koja je vid fizičkog teatra u kojem 10 igrača se valja po blatu, s izraženim likovnim aspektom.

Druga ravano ovogodišnjeg Bitefa je Svet bez ljudi, koji se pronalazi u tri predstave, koje idu ka vizuelnim umetnostima i predstavljaju pozorišne instalacije. One su gromopuciteljne i uprkos očekivanja, bolno konstatuje Medenica „nisu nimalo jeftine“ (u finansijskom smislu). 

Prvu potpisuje ugledna ruska i evropska pozorišna kritičarka, Marina Davidova (Medenica: „Zadnje je vreme došlo kad su krirtičari počeli da prave predstave. Očekujte nešto od mene na idućem Bitefu...“) s instalacijom Večna Rusija. Za ovu priliku Narodno pozorište u Beogradu biće preuređeno u prostorni lavirint. Ovo je prvo izvođenje van matične kuće. 

Sledi Pa’am (na hebrejskom Jednom, ali je umetnik insistirao da se zadrži orginalan naziv jer je višeznačan) iza koga stoji mladi, multimedijalni umetnik Nadav Barnea, muzičar, dizajner svetla i zvuka, već uveliko poznat u Izraelu. 


Ovaj niz zatvara poznati reditelj Štefan Kegi, jedan od tri člana svetski proslavljenog kolektiva Rimini Protokol koji na Bitef dolazi sa instalacijom Zaostavština, soba bez ljudi.
 
Proslavljeni belgijski korograf Alen Platel, publici će prikazati Rekvijem za L. veliki muzički spektakl koji će zatvoriti ovodogišnji 52. Bitef.

Životinje su tu da nas podsete da više nismo ljudi

Vizuelni identitet ovogodišnjeg festivala predstavlja gorila čiji pogled nas, u skladu sa sloganom Svet bez ljudi upozorava da se čovek ne pronalazi u sopstevnom odrazu jer su pravi ljudi nestali ili je naš odraz zapravo odraz gorile jer ljudi više i nema. Na konkurs za vizuelno rešenje festivala pristiglo je 28 rešenja iz Srbije, Slovenije i Makedonije, nabijeno emocijama, s osećajem uznemiorenosti, s izrazima sučeljavanja s istinom, spoznajom, s odnosom prema smrti, fašizmi i katastrofama.  Ta rešenja svedoče o svetu kao hladnom mestu, o deevoluciji, predskazuju kraj sveta, u gorili iznalaze budućnost. Autor pobedničkog rada je Bojana Rajičić iz agencije New Moment New Ideas Company.



Svet bez ljudi. Da li je do toga došlo evolucijom, i da li će najrevnosnije čuvana dogma naučne teorije -darvinizam, i dalje ostati prihvaćena kao ustanovljena činjenica? 


Da li je čovek nastao od majmuna ili je čovek nestao zbog “majmuna”? Gorilin pogled nas upozorava da se čovek ne pronalazi u sopstevnom odrazu jer su pravi ljudi nestali ili je naš odraz zapravo odraz gorile jer ljudi više i nema. Zabrinutost gorile je zbog onoga što više ne vidimo sami, svet kakav bismo ostavili i upozorenje da i naše bivstvovanje nije različito od ostalih oblika života. Gorila je znak o neposrednoj pretnji. Njegova sirova, neumitna sila nam se unosi u lice i donosi strah, osećanje nemoći i neizbežnosti. Gorila je iza čelično-plavog filtera, područja bez emocija, empatije i humanosti. Hladan, distantan svet nas sve više udaljava od ljudskog i bliži sociopatskom i zverskom.


Gorila je nihilista, svestan nesavršenstva savremene civilizacije, a ipak, u isto vreme oseća dozu saosećanja sa ljudima. Promišljanje o ljudskoj egzistenciji zahteva nove pristupe, jer moralno i naučno razmišljanje nisu dovoljni da ga objasni.  Zato smo se okrenuli gorili.

Medenica kaže da ima čime da obraduje i one nostalgične. Bitef se vraća svojim korenima, čineći omaž svojim početcima, prvim 15 izdanjima koja su imala i likovni program, naglašavajući da je sa svakim svojim plakatom Bitef ispisivao istoriju grafičkog dizajna u nas. 

Gde u ovom mraku vidi svetlo Medenica kaže:

„Da bolje iskoristimo vreme koje nam je dato, da nađemo spokoj i nadu kao prilikom šetnje po  groblju, a da ne vidimo samo konačnost.“

U završnici konferencije za medije Latinović reagujući na lapsus Medenice koji je najvio i predstavu iz Brazila opravdava ga  da je to očigledan  uticaj nastupajuće utakmice Srbija i Brazil i pojašnjava:

„Uporno me pita ko je onaj u žutom dresu što se šeta među igračima i duva u pištaljku!“

Vragolani su ovi Bitefovci. Sve zarad dramaturgije...

 

ULAZNICE

 


PRODAJA ULAZNICA ZA PREDSTAVU REKVIJEM ZA L.

Ulaznica za predstavu „Rekvijem za L.“ će biti puštene u prodaju 02. jula na blagajni Sava Centra i na svim ovlašćenim prodajnim mestima EVENTIMA u Srbiji.

BITEF EARLY BIRDS 

Cena ulaznica kupljenih do 12. avgusta: 1.200 i 1.800 dinara
Ulaznice od 13. avgusta će se prodavati po ceni od 1.700 i 2.500 dinara.

Za sve dodatne informacije možete se obratiti putem mejl adrese blagajna@bitef.rs.


PRODAJA I REZERVACIJA ULAZNICA ZA SVE PREDSTAVE

Ulaznice za sve predstave na 52. Bitefu se mogu rezervisati od 13. do 25. avgusta putem mejl adrese: blagajna@bitef.rs i telefona: + 381 69 899 24 00.

Prodaja ulaznica za sve predstave na 52. Bitefu počinje 27. avgusta na Blagajni Bitef festivala koja je smeštena u Pozorištu na Terazijama (Terazije 29).

Cene ulaznica: 1.700 – 2.500 RSD

Popusti:

30% za komplet ulaznica
20% za rezervisane ulaznice i organizovane grupe


Kratko o predstavama na 52. Bitefu



ODILO. ZATAMNJENJE. ORATORIJUM
 


Dragan Živadinov, jedna od najvažnijih figura slovenačke umetničke scene osamdesetih godina XX veka, naglo je i neočekivano prekinuo svoje višedecenijske, radikalne eksperimente s projektima u bestežinskom stanju ili sa „inkapsuliranjem“ umetničkog opusa svojih preminulih glumaca u satelite, koji će biti lansirani u kosmos, i najčvršće moguće aterirao na zemlju. 

Otvara problematiku ovogodišnjeg Bitefa vraćajući nas u istoriju.



To je učinio zato što je snažno osetio i nedvosmisleno zaključio da se u današnjem svetu nameće jedna jedina relevantna tema: povampirenje nacizma (ili kako god da eufemistički preimenujemo aktuelne pojave desnog populizma i ekstremizma, ksenofobije, neliberalnih demokratija). Tako je nastala predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum, koja upozorava na dotične pojave ukazivanjem na njihove preteče (ili analogije) iz  prošlosti, konkretno na lik Odila Globočnika: Slovenca koji je bio jedan od pet ljudi od najvećeg Hitlerovog poverenja, a kojeg se danas u Sloveniji niko ne seća. Putem spektakularnog rituala, koji je uverljiva rekonstrukcija nacističkih mitinga iz tridesetih godina prošlog veka, ali ujedno i stilizovano i ironično poigravanje tom ikonografijom u duhu pokreta Neue Slowenische Kunst (NSK) iz osamdesetih, Živadinov vrši ideološki nedvosmisleni egzorcizam: temeljno nas čisti od duha Globočnika, kako on danas ne bi oživeo. S obzirom na to dvostruko ukazivanje na prošlost – kako na doba nacizma, tako i na umetnički pokret NSK koji je i deo istorije Bitefa – ovaj se projekat pokazao kao idealan za Prolog festivala.    
    
SVITA BR. 3 EVROPA  


Posle velikog uspeha ostvarenog na 50. Bitefu – specijalne nagrade žirija i nagrade publike, francuski reditelj Žoris Lakost, novi omiljeni umetnik bitefovske publike, ponovo je na našem festivalu, i to na njegovom otvaranju. Posle Svite br. 2 sad je na redu, logično, Svita br. 3, koja ima i dodatnu odrednicu – Evropa. Upravo ta odrednica precizno određuje temu ove veoma originalne muzičke predstave: presek stanja u svim zemljama-članicama Evropske unije kada je reč upravo o poštovanju „evropskih vrednosti“. 

Kao i raniji projekti Žorisa Lakosta iz ovog ciklusa, i Svita br. 3 'Evropa' zasniva se na njegovom istraživačkom projektu Enciklopedija reči, on-line arhivi bezbrojnih, sasvim raznovrsnih audio-zapisa, u rasponu od političkih govora do slučajnih razgovora na ulici. Kompozicija ove svite je vrlo jednostavna, stroga i transparentna, gotovo klasicistička: na sceni se nalaze samo koncertni klavir, pijanista i dvoje operskih pevača koji izvode jedan, u osnovi, statični muzički resital sastavljen od 28 numera, koji se s vremenom koreografski razigrava, usložnjava i oneobičava. 

Sećate se onog krojača koji je jednim uracem ubio nekoliko muva. Ovde imamo 28 udaraca. Rumunski monah u svemu vidi jevrejsku zaveru pa i kod Kineza i  tako se ređaju protivurečnosti savremenog sveta oličene u Evropskoj uniji, u kojoj će svi ljudi braća biti...

Svaka od numera ovog resitala svodi se na po jedan audio-zapis iz svake zemlje Evropske unije, peva se na jeziku te zemlje, dok tematski izoštrava – bez obzira da li je u pitanju govor u parlamentu ili amaterski YouTube rad – neku od ozbiljnih opasnosti s kojima se danas suočava evropski projekat: desni populizam, ksenofobija, netrpeljivost prema Jevrejima i izbeglicama iz muslimanskih zemalja, autoritarne vlasti, kapitalizam u najsirovijem vidu... 

Vrlo duhovita, lišena moralisanja, patetike i ideološkog dociranja, Svita br. 3 'Evropa'  je pametna, racionalna i rafinirana dijagnoza skretanja evropskih društava udesno i kao takva ona, na samom početku, jasno postavlja tematsku liniju 52. Bitefa. 
   
BOLIVUD 



Mjuzikl Bolivud Narodnog pozorišta iz Beograda, po tekstu i u režiji dramske spisateljice i performerke Maje Pelević, izabran je za glavni program Bitefa prevashodno zbog toga što predstavlja inovativan, drugačiji oblik „političkog pozorišta“ od onog na koji smo u Srbiji navikli poslednjih godina, a dolazi iz nacionalnog, beogradskog teatra koji se uspušta u provokativna čitanja naše sadašnjosti. U naizgled lakoj, neobaveznoj, komički besprizornoj formi „treš mjuzikla“, koji se izuzetno pametno poigrava ikonografijom kiča, nižu se vrlo nadrealni a, zapravo, sasvim realistički prizori srpske tranzicijske stvarnosti. 

Oni su tipični i za druga, ekonomski, politički i etički razorena društva Istočne Evrope: opustošene socijalističke fabrike, špekulacije inostranih investitora, ksenofobija, ponižavajući položaj „radnika u kulturi“, ali i njihov manjak klasne i svake druge svesti. 



Ovi se problemi, bez ikakvog moralisanja i pametovanja, mapiraju u priči o velikoj bolivudskoj producentskoj kući koja dolazi u mali istočnoevropski grad na granici, ispunjen etničkim tenzijama, uključujući i one koje su posledica prisustva izbeglica koje tu čekaju na ulazak u EU, i želi da otkupi i pretvori u svoj studio jednu fabriku iz socijalističkog perioda koju danas, budući da je van funkcije, koristi lokalno pozorište, a čiji glumci u ovom nestvarnom investicionom projektu vide jedinstvenu šansu za početak međunarodne filmske karijere.     
 
GORKI – ALTERNATIVA ZA NEMAČKU?




Naslov predstave Gorki – Alternativa za Nemačku? izrazito je slojevit. On jasno postavlja pitanje da li berlinsko pozorište „Maksim Gorki“ može da bude – svojim naprednim, levičarskim, za strance i njihove probleme otvorenim umetničkim programom – prava društvena alternativa u savremenoj Nemačkoj. Iako je još uvek jedno od najotvorenijih u Evropi, i nemačko društvo danas skreće, kao i sva druga, udesno, a što potvrđuje činjenica da je na poslednjim izborima, prvi put posle Drugog svetskog rata, u Bundestag ušla partija ekstremne desnice, koja se zove upravo – Alternativa za Nemačku. 


Na umetnički vrlo originalan i inventivan način, Oliver Frljić i ovog puta pokreće svoju omiljenu temu: društvenu funkciju teatra, njegov potencijal za politički otpor. Na njemu svojstven, kvazidokumentaran i improvizovan način, u prvom delu predstave Frljić kritički ispituje političku korektnost u prijemu glumaca u ovaj teatar (prednost manjinskim grupama), jer takav pristup i dalje ne odgovara stvarnom procentu stranaca u Berlinu, a može i da napravi pozorišni „azil“ za etničke i druge manjine. U drugom delu, scena se, i metaforički i bukvalno, rotira za 180 stepeni, i ova se tema pretapa u osudu ekspanzije ekstremne desnice. Drugim rečima, pokreće se pitanje da li je jedno progresivno pozorište, ako pristane na izvesnu getoizaciju i igru u sistemu, stvarni otpor tom sistemu, ili samo alibi za savest umetnika?  

ŠEST LICA TRAŽI PISCA



 
Predstavom Šest lica traži pisca, reditelj Oliver Frljić još jednom, na sebi svojstven način, beskompromisno napada hrvatsku desnicu. Na prvi pogled deluje neobično kako mu to polazi za rukom kada za polazište ne uzima neku dokumentarnu građu, već poznato klasično delo Luiđija Pirandela, koje ima filozofsku a ne političku tematiku. Na samom početku predstave, Frljić udara pravo u lice: glumci na sceni ne pripremaju, kao u metateatarskom uvodu drame, jedan drugi Pirandelov komad, već izmaštan, improvizovan, pučki satirički igrokaz, baš primeren Satiričkom kazalištu Kerempuh, čiji su junaci stvarni protagonisti hrvatske desnice – Hasanbegović, Željka Markić, Tompson itd. 



Posle ovog bespoštednog, urnebesnog i komički punokrvnog uvoda, Frljić čvršće vezuje scensku akciju za Pirandelovu priču: zapravo, od pojave samih „lica“, prati se, sa manjim ili većim dramaturškim izmenama, izvorna dramska naracija. Međutim, i u glavnom delu predstave reditelj pametno pronalazi vezu s ekspanzijom desnice, na kojoj zasniva ceo koncept predstave. Kada mole glumce da odigraju njihovu dramu, „lica“ se stalno pozivaju na „obiteljske vrednosti“, pošto su sva ona članovi jedne vrlo bizarne porodice. 



Upravo bizarnost tih odnosa – nasilje, incestuozno ponašanje, podvođenje sopstvene dece – u ovoj se predstavi prikazuje kao naličje konzervativnog pokliča „u ime obiteljskih vrednosti“. On tako postaje ono što u stvarnosti često i jeste: izraz licemerja, dvostrukih moralnih standarda.      



Luiđi Pirandelo je rođen na Siciliji, u Agriđentu 1867. godine.



NO43 PRLJAVŠTINA  




Ova predstava biće jedno od najvećih otkrića za publiku 52. Bitefa, posebno ako se ima u vidu to da na našem festivalu nikad nismo videli nijednu trupu iz Estonije. Međutim, ova kompanija već je međunarodno poznata i priznata, posebno otkako je 2017. godine dobila prestižnu nagradu „Premio Evropa: Pozorišna realnost“, a njen rediteljski tandem Ene-Liz Semper i Tit Ojaso režirao je i u drugim sredinama, pre svega u Nemačkoj. 


Predstava NO43 Prljavština vid je fizičkog teatra, pre nego savremenog plesa, s izraženim likovnim aspektom. Deset telesno sjajno artikulisanih dramskih glumaca izvode, u ringu ispunjenom blatom, niz raznovrsnih, pretežno neverbalnih situacija: u rasponu od scena iz svakodnevnog života do onih koje razvijaju hrišćanske alegorije. Zajedničko im je to što su sve komične i apsurdne, kao neka varijacija Joneskovog teatra, ali i to što grade „globalnu metaforu“ raspada savremenog sveta – onog koji se „valja u blatu“. 

Urušavanje civilizacije. Destrukcija. Smrt. Od blata publiku štiti dva metra visok stakleni zid, a prvi redovi preventivno dobijaju bonus-kabanice. Jer, blato može da prebaci!

Ali, upravo to što se glumci doslovno valjaju u blatu i što se situacije stalno menjaju i razvijaju u novim, neočekivanim i apsurdnim pravcima, onemogućava da predstavu svedemo samo na ovu, površnu metaforu: njen snažan performativno-vizuelni efekat odnosi prevagu nad bilo kojim izričitim značenjem... Starija publika Bitefa sigurno će se s nostalgijom prisetiti predstava posle kojih je razvijena predrasudu da je beogradski festival novih tendencija mesto gde se „publika gađa blatom“. 

VEČNA RUSIJA 



Cinik bi rekao da je krajnje vreme došlo kada su priznati kritičari morali da počnu sami da stvaraju umetnost, a za koju će se ispostaviti i da je – vrhunska. Ugledna ruska i evropska pozorišna kritičarka, Marina Davidova, osmislila je, s vizuelnom umetnicom Verom Martinovom i kompozitorom Vladimirom Ranevim, prostornu instalaciju koja nas, kroz prostorni lavirint sastavljen od nekoliko raštrkanih soba, vodi lavirintima ruske političke i kulturne istorije, od stogodišnje borbe za društvene slobode koja je kulminirala Oktobarskom revolucijom, do našeg doba. 



Konstanta ovog „istorijskog parkura“ jeste neprestana napetost između osvajanja slobode i povratka na ugnjetavanje, revolucije i restauracije, društvenog progresa i društvene regresije. To je metaforično, a opet vrlo direktno artikulisano središnjom prostorijom, koja se baš i zove Večna Rusija: raskošnom, svečanom, „prestonom“ dvoranom, u koju se publika stalno ponovo vraća posle svih ovih istorijskih lutanja, i u kojoj se menjaju detalji različitih ikonografija, u rasponu od carske, preko staljinističke, do putinovske, ali ona sama ostaje – nepromenjena. Ideologije se smenjuju, ali obrasci autoritarnog društva opstaju. Verujemo da će u Srbiji danas ova instalacija, sasvim u duhu Bitefa, ostvariti višestruku političku provokaciju: jednima se neće svideti stav da se Putinov režim nadovezuje na tradiciju autoritarnosti ruskog društva, a drugima teza da neke od najvećih društvenih sloboda nisu zadobijene boljševičkom Oktobarskom revolucijom, već građansko-socijalističkom Februarskom revolucijom.  

PA’AM 



Iako mlad, multimedijalni umetnik Nadav Barnea, muzičar, dizajner svetla i zvuka, već je uveliko poznat u Izraelu jer je radio s mnogim značajnim koreografima i drugim umetnicima. Verujemo da će prikazivanje njegovog autorskog projekta na Bitefu, instalacije PA'AM, doprineti zasluženom međunarodnom „otkriću“ ovog izuzetnog mladog umetnika. 

Ovaj njegov rad je multimedijalna, izrazito atmosferska instalacija, koju grade istovremeno apstraktni i dokumentarni video-radovi, ritmički omamljujuće montirani na osam visećih televizora koji tako poprimaju, nalik klavirima u predstavi Štifterove stvari Hajnera Gebelsa, karakter pravih, „živih“ izvođača. 

in memoriam 

Video-radove prate glasovi koji govore  intimne, fragmentarne, setne, dokumentarno-fantazmagorične ispovesti, a koje s tim radovima nisu u direktnoj vezi: to su kontemplacije o gubitku bližnjih, o osećanju krivice, o složenim odnosima dece i roditelja i globalnim nesrećama u rasponu od holokausta do misterioznih eksplozija i nestanka dece – jednom rečju, o smrti. 



Ovaj jedinstven, atmosferski snažan, čulni i emocionalni doživljaj organski je spojen s omamljujućom „koreografijom svetla“ i odgovarajućom elektronskom muzikom. Tako nastaje atmosferski pejzaž koji je istovremeno i kaleidoskop raspršenih sećanja, i limb između sveta živih i sveta mrtvih, kao i stanje svesti nalik tripu. Najsavremeniji scenski izraz u kombinaciji s drevnim osećanjem smrti – to bi u najkraćem bio doživljaj ove fascinantne instalacije.  
 
ZAOSTAVŠTINA, KOMADI BEZ LJUDI 




Celinu od tri instalacije na 52. Bitefu zaokružuje rad Zaostavština, komadi bez ljudi (Nachlass: piece sans personnes) poznatog reditelja Stefana Kegija, jednog od tri člana svetski proslavljenog kolektiva Rimini Protokol, a koji je produkcija jednog od vodećih švajcarskih pozorišta, Vidija iz Lozane. Iako se u pogledu osnovnog umetničkog koncepta – prostorna instalacija s nekoliko (5-6) soba oblikovanih pomoću bogatog dokumentarnog materijala – može dovesti u vezu s instalacijom Večna Rusija, ovaj rad je, ipak, bitno drugačiji, zapravo potpuno samosvojan i to u tematskom, atmosferskom i emocionalnom pogledu. 


On nije „lavirint istorije“ koji nas uvek vraća na istu tačku, već „muzej sećanja“ na pojedinačne, „obične“ ljude kojih više nema, ili koji će nas uskoro napustiti. Svaka soba je minuciozna realistička inscenacija odlaska tih ljudi, odnosno projekcija načina na koji su oni zamišljali/želeli da odu s ovog sveta, projekcija značenja koje to za njih ima, kao i oblika na koji žele da ih se jednog dana sećamo. 



Tako ova instalacija nije samo izložba memorabilija povezanih s nekim nepoznatim ljudima, već materijalni, fizički okvir za jedno veoma snažno atmosfersko, emocionalno i metafizičko iskustvo. U dramaturgiji 52. Bitefa, ovaj Kegijev rad označava ključni zaokret od fenomena istorijskog i društvenog (dakle, kolektivnog) raspadanja i nestanka do onog ličnog, pojedinačnog, biološkog i/ili metafizičkog.     

REKVIJEM ZA L. 




Bitef će biti svečano zatvoren u Centru Sava muzičkom predstavom Rekvijem za L. koja je početkom 2018. imala svetsku premijeru, a od tada je gostovala, s velikim uspehom, na nekoliko velikih međunarodnih festivala. U osnovi predstave, iza koje stoji nekoliko uglednih evropskih koproducenata, a izvodi je poznata belgijska kompanija le bale se d la be, nalazi se muzička partitura Fabricija Kasola koja inventivno spaja Mocartov Rekvijem, afričku muziku i još neke muzičke tradicije. 



Biološko nestajanje. Termalna faza bolesti. Mocart i afrički muzičari. Crna Afrika ispraća na onaj svet belu ženu. Da li je to Evropa, koja ju je i tako i toliko dugo tlačila? Crni rekvijem za beli svet.

Na ovu muziku je Alen Platel, jedan od vodećih svetskih koreografa, komponovao scensku partituru, jedan istovremeno minimalistički i monumentalni pogrebni ritual koji spaja različite tradicije, ali ga izvodi ansambl sastavljen skoro samo od Afrikanac, njih dvadesetaka. Čini se da je obred posvećen nepoznatoj beloj ženi, čiji se poslednji sati života prate preko video-rada u pozadini. Iako je reč o intimnoj, nežnoj i dirljivoj priči o umiranju, predstava Rekvijem za L. poprima, budući da je namerno određena da zatvori festival, političko značenje: u kontekstu 52. Bitefa ona postaje „crno opelo“ za „beli svet“, čiji ćemo raspad, uzrokovan novim desničarskim pokretima, autoritarnim režimima, ugrožavanjem demokratskih vrednosti i ljudskih prava, pratiti u predstavama koje će na programu biti pre nje.

 



Reč umetničkog direktora Bitefa  Ivana Medenice

 


                 

52. Bitef održava se pod sloganom „Svet bez ljudi“, od 13. do 22. septembra 2018, s deset projekata u glavnom programu, i to iz Slovenije, Francuske, Srbije, Nemačke, Hrvatske, Estonije, Švajcarske, Izraela i Belgije. Ovaj se naziv podjednako odnosi na obe noseće osovine glavnog programa, i umetničku i tematsko-problemsku. Kao i u prošle dve godine, program i sad ima te dve osovine, jer duboko verujemo da je misija Bitefa i da jasno mapira one umetničke fenomene savremenog teatra i izvođačkih umetnosti koji su (i dalje) radikalni, subverzivni i polemični, kao i da hrabro ukazuje na odgovarajuće, turbulentne i uznemirujuće društvene fenomene savremenog sveta. Bitef postoji da bi nas uznemiravao i umetnički i politički, pokretao da mislimo, osećamo i delamo... Na prošlom Bitefu, umetnički je fokus bio na „durational performances“, a problemski na velikim naracijama (cela grčka mitologija i tragedija, Biblija, srpska epika Srednjeg veka...) na kojima se zasniva naša, uveliko posrnula zapadna civilizacija.

                Na tematsko-problemskom planu, slogan „Svet bez ljudi“ može da stvori pregršt različitih asocijacija, ali mi smo prevashodno mislili na tri: svet bez „pravih“ ljudi, svet (uoči) apokalipse i fenomen smrti. Te su asocijacije čvrsto povezane, jer svet bez pravih ljudi, svet neljudi, dovodi, pre ili kasnije, do kataklizme opštih razmera posle koje nema ničeg: samo smrti, odnosno – sveta bez ljudi. Ta vizija „sveta bez pravih ljudi“, a koja naslućuje opštu propast, odnosi se na sasvim konkretne, opasne tendencije koje odlikuju današnju Evropu i svet. Reč je o desnom populizmu, ksenofobiji, netoleranciji, autoritarnim režimima (tzv. „neliberalne demokratije“), koji razgrađuju demokratske ustanove i sistem ljudskih prava, što se dešava čak i u onim državama koje su njihove kolevke, i sve to u, manjoj ili većoj meri, u sprezi s pljačkaškim oblicima kapitalizma. Ovaj se tematski fokus razvio iz autentičnog, ličnog osećanja neizvesnosti, strepnje i straha, koje smo dramaturg Bitefa Filip Vujošević i ja prepoznali i u mnogim predstavama viđenim u procesu selekcije, a ne iz nekog ideološki unapred zadatog i ostrašćenog stava.
             
Upravo se na takav, intimni i bolni krik opomene svodi predstava Odilo. 
Zatamnjenje. Oratorijum, jednog od vodećih slovenačkih avangardista iz osamdesetih godina 20. veka,  Dragana Živadinova, koji je ostvaren u koprodukciji nekoliko slovenačkih pozorišta. Živadinov je naglo i neočekivano prekinuo svoje višedecenijske, radikalne eksperimente s projektima u bestežinskom stanju ili sa „inkapsuliranjem“ umetničkog opusa svojih preminulih glumaca u satelite, koji će biti lansirani u kosmos, i najčvršće moguće aterirao na zemlju, jer je snažno osetio i nedvosmisleno zaključio da se u današnjem svetu nameće jedna jedina relevantna tema: povampirenje nacizma (ili kako god da gore izlistane pojave eufemistički preimenujemo). Tako je nastala predstava koja upozorava na dotične aktuelne pojave ukazivanjem na njihove preteče (ili analogije) iz prošlosti, konkretno na lik Odila Globočnika: Slovenca koji je bio jedan od ljudi od najvećeg Hitlerovog poverenja, a kojeg se danas u Sloveniji niko ne želi da seća. Putem spektakularnog rituala, koji je uverljiva rekonstrukcija nacističkih mitinga iz tridesetih godina prošlog veka, ali istovremeno stilizovano i ironično poigravanje tom ikonografijom u duhu pokreta Neue Slowenische Kunst iz osamdesetih godina, Živadinov vrši direktan i eksplicitan egzorcizam: temeljno nas čisti od duha Globočnika, kako on danas ne bi oživeo. S obzirom na to dvostruko ukazivanje na prošlost – kako na doba nacizma, tako i na umetnički pokret NSK, koji je i deo istorije Bitefa – ovaj se projekat pokazao kao idealan za Prolog 52. Bitefa.        
                  
Ritualna purifikacija od duha nacizma odmah će se pokazati – selektorske li ironije! – kao plemenit, herojski, ali uzaludan poduhvat. 52. Bitef svečano otvara predstava Svita br. 3 'Evropa', francuskog reditelja Žorisa Lakosta, koji je 2016, sa Svitom br. 2 bio najveće iznenađenje festivala, zadobio naklonost i publike i medija i stručne javnosti, te dobio i nagradu publike i specijalnu nagradu žirija. Novi projekat ovog autora zasniva se na istim umetničkim principima: scensko-muzičkom uprizorenju raznih dokumentarnih audio-materijala, u rasponu od političkih govora do ulične konverzacije. Svita br 3 'Evropa' tretira, kako i sam naslov sugeriše, stanje u Evropskoj uniji, sastoji se od 28 muzičko-scenskih numera, a svaka od njih zasnovana je na jednom audio-zapisu iz jedne od 28 zemalja EU. Svaki od zapisa ukazuje upravo na opasnost od ugrožavanja evropskih vrednosti, porast ksenofobije, netolerancije, autoritarnosti i nasilja, a u rasponu od izjave jednog rumunskog monaha da će Kinezi pokoriti Evropu jer je to deo jevrejske zavere, do govora mađarskog poslanika o tome da je najveći problem migranata iz muslimanskih zemalja to što su oni sami nasilni prema svojim ženama i svojoj deci. 
                
 Tu liniju nastavljaju i radikalizuju, sasvim u njegovom stilu, dve predstave Olivera Frljića – Gorki - Alternativa za Nemačku? („Maksim Gorki“, Berlin) i Šest lica traži pisca (Satiričko kazalište „Kerempuh“, Zagreb). Naslov prve predstave je, za nemačku publiku, prava bomba jer je reč o imenu ultradesničarske partije koja je na poslednjim izborima ušla u Bundestag, i to kao treća najjača u zemlji. Predstava tematizuje, dakle, uspon desnice u Nemačkoj, ali i, kao što je skoro uvek slučaj u Frljićevim projektima, poziciju pozorišta u takvom kontekstu, njegovu spremnost i sposobnost da reaguje i pruži otpor. U ovom slučaju, to je posebno zanimljivo i bitno pitanje, jer Frljić problematizuje aktuelni, progresivni koncept Teatra „Maksim Gorki“, otvorenog prema umetnicima iz drugih, pre svega vanevropskih sredina, i adekvatnim temama, pokrećući pitanje da li je to suštinski otpor, ili samo podmirivanje savesti ovih umetnika. Pirandelovu intelektualnu komediju Šest lica traži pisca, Frljić aktuelizuje tako što glumačka družina na početku komada ne priprema jednu drugu dramu čuvenog italijanskog dramatičara već satirički igrokaz čiji su akteri stvarni protagonisti hrvatske ekstremne desnice. Kada se pojave, „lica“ mole glumce da odigraju njihovu nasilnu, traumatičnu i incestuoznu porodičnu priču, kakve su uistinu i mnoge druge priče koje se skrivaju pod hipokritskom maskom desničarima tako dragih „obiteljskih vrednosti“.
                 
Srpski teatar predstavljaće autorka i institucija koji su se potvrdili kao oni koji danas stvaraju i umetnički i društveno najradikalniji teatar. Reč je o autorskom projektu Bolivud Maje Pelević (tekst i režija) u produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda. U formi treš mjuzikla, predstava razvija potpuno apsurdnu, a opet, nažalost, realističku priču o devijacijama srpskog, ali i drugih opljačkanih i rasturenih istočnoevropskih društava. Glumci iz provincijskog pozorišta pripremaju priredbu – iskazujući pri tom nesolidarnost, ksenofobiju, nedostatak klasne svesti – da bi se što bolje „prodali“ bolivudskom producentu koji, u razorenoj i napuštenoj socijalističkoj fabrici datoj pozorištu na privremenu upotrebu, želi da izgradi veliki filmski studio... Teorijsku kontekstualizaciju ovih globalnih društvenih izazova – desni populizam, ksenofobija, autoritarni režimi – ostvarićemo specijalnim izdanjem Filozofskog teatra, projekta Narodnog pozorišta koji bi sad bio i deo pratećeg programa Bitefa, a vodiće ga poznati filozof mlađe generacije Srećko Horvat sa, za ovu temu, odgovarajućim sagovornicima.
                 
Ovu celinu glavnog programa zaokružuje predstava NO43 Prljavština estonskog Teatra NO99, koje je u poslednje vreme, posebno od dobijanja prestižne evropske nagrade za pozorište (Premio Evropa: pozorišna realnost) u Rimu u decembru 2017, jedan od najvećih aduta velikih svetskih festivala. Ona ne tretira aktuelne društvene prilike već duhovito i metaforično dijagnostifikuje opšte stanje sveta na pragu kataklizme: dramski glumci, čija telesna uvežbanost, izdržljivost i plastika pokreta čine da deluju kao plesači, izvode seriju raznorodnih životnih i alegorijskih situacija, krećući se, plešući i roneći u moru – blata.
                
 Dimenzija „opšte kataklizme“ koju ima NO 43 Prljavština čini da ona označava vrhunac prvog dela selekcije i ujedno idealni prelaz ka novoj celini, ka, u doslovnom smislu, svetu bez ljudi. U nastavku glavnog programa 52. Bitefa, ovaj slogan poprima dva aspekta. Na tematskom nivou, on se odnosi na ono što dolazi posle kataklizme – smrt – a na estetskom, na posebnu umetničku formu koja stoji na prelazu između izvođačkih i vizuelnih umetnosti, a koju odlikuje upravo „smrt izvođača“: instalacije. Naime, naredne tri predstave u ovakvoj, verujemo veoma razrađenoj dramaturgiji glavnog programa Bitefa su, zapravo, instalacije u kojima nema ni jednog jedinog izvođača – svet bez ljudi, pozorište bez glumaca. Prva u nizu  čuva i tematski fokus prethodnog dela selekcije – osuda autoritarnih režima – te tako funkcioniše i kao neka vrsta mosta između dva dela selekcije. Projekat Večna Rusija ruske pozorišne kritičarke Marine Davidove, čiji je ovo prvi umetnički rad, u produkciji berlinskog pozorišta HAU, svodi se na džinovski lavirint soba koje nas vode kroz različite periode političke i kulturne istorije Rusije. Međutim, u kom god pravcu da krenemo, u koju god prostoriju da nas odvedu, uvek se vraćamo u središnju svečanu salu koja uvek trpi dizajnerske promene, ali se nikada suštinski ne menja: epohe dolaze i prolaze, ali autokratski model vladanja opstaje, i to je to – „večno rusko“. 
                
 Blok instalacija, što je umetnički oblik na kojem je apsolutni umetnički naglasak ovog izdanja Bitefa, dopunjuju dva projekta koja fokus pomeraju s političke na intimne teme i vizure: s društvenih kataklizmi prelazimo na najličniju moguću temu – smrt. Izraelski projekat PA'AM mladog umetnika Nadava Barnee, koji je ovogodišnje „otkriće“ Bitefa, svodi se na spektakularnu svetlosnu i video instalaciju. Na osam televizijskih ekrana koji vise u kaleidoskopskim svetlom oblikovanom i dekonstruisanom fizičkom prostoru emituju se apstraktni video-radovi, praćeni glasovima iz off-a koji pripovedaju priče o intimnim izdajama, smrti bližnjih, bolnim sećanjima. Iz poznatog teatra Vidi iz Lozane (Švajcarska) dolazi instalacija proslavljenog reditelja Štefana Kegija, člana kolektiva Rimini Protokol, pod naslovom Zaostavština, komadi bez ljudi. Reč je o spektakularnoj scenografiji, „prostorno-vremenskoj kapsuli“ u kojoj gledaoci mogu da idu od jedne do druge „ćelije“, koje su krajnje realno i detaljno izgrađene. Svaka od njih je uspomena na stvarne, nepoznate ljude koje su „projektovali“ svoju smrt i način na koji žele da ih se jednom sećamo. Smrt se doživljava na snažan, iskustveni način.              
                 
Umetnički naglasak koji je sada stavljen na umetnost instalacija važan je, verujemo, iz nekoliko razloga. Pre svega, ovako se u institucionalnom domaćem kontekstu (još uvek dosta konzervativnom), potvrđuje jedna od nespornih odlika savremene umetnosti: prožimanje formi, žanrova i čitavih umetnosti. Upravo je umetnost instalacija glavno polje gde se prožimaju izvođačke i vizuelne umetnosti, instalacije pripadaju i jednima i drugima. Međutim, treba istaći jednu malu, ali važnu razliku: nijedna od tri instalacije na 52. Bitefu nije nastala u kontekstu vizuelnih umetnosti već su sve rađene za pozorišta ili festivale. Takođe, isticanjem umetnosti instalacija pravi se i posveta jednom od najbitnijih pratećih programa Bitefa, onom posvećenom vizuelnim umetnostima, koji je postojao prvih desetak godina u istoriji našeg festivala. Pod umetničkim rukovodstvom Biljane Tomić i Ješe Denegrija upravo je ovaj prateći program pozorišnog festivala, a ne neka likovna manifestacija, uveo na domaću scenu vizuelnih umetnosti radikalne eksperimente toga doba. Zato u pratećem programu 52. Bitefa organizujemo konferenciju na kojoj će se analizirati značaj ovog programa za razvoj domaće scene vizuelnih umetnosti i, generalno, savremena umetnost kao polje estetskih ukrštanja, preplitanja, prožimanja.
                 
Kada govorimo o umetničkim preplitanjima i ukrštanjima, treba istaći i to da se u glavnom programu 52. Bitefa izdvaja još jedna umetnička celina, iako je ne ističemo posebno. Nju čine različiti oblici muzičkog pozorišta: Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum, Svita br. 3 'Evropa', Bolivud i Rekvijem za L. U kombinaciji s tri instalacije i ostalim predstavama koje, takođe, ne mogu da se podvedu pod dramski teatar, ovi muzički projekti čine da je glavni program 52. Bitefa, zaista, jedno mogućno, savremeno ostvarenje čuvenog ideala „Gesamtkusntwerk-a“ Riharda Vagnera.
                
Dramaturgija programa koji se zove „Svet bez ljudi“ završava se, logično, rekvijemom. Reč je o velikoj međunarodnoj koprodukciji Rekvijem za L., čiji je nosilac belgijska kompanija le bale se d la be, a autori kompozitor Fabricio Kasol i proslavljeni koreograf Alen Platel, koja će u Sava Centru svečano zatvoriti 52. Bitef. Osnova ove muzičke predstave je Mocartov Rekvijem, sjajno prožet afričkim pogrebnim pesmama. Cela predstava, sve s video-radom koji prikazuje jednu belu gospođu na samrti, asocira na multikulturalan pogrebni obred, čija je intonacija izrazito nežna, intimistička. Ipak, u našoj dramaturgiji, a imajući u vidu to da ovu koncert-predstavu izvodi ansambl sastavljen skoro samo od Afrikanaca, Rekvijem za L. poprima i društvenu, političku konotaciju. On postaje „crno opelo za beli svet“: opelo koje nad svetom tlačitelja, čije urušavanje tematizuje većina predstava na 52. Bitefu, izvodi ansambl sastavljen od vekovima tlačenih etničkih grupa.    

Pored dva već pomenuta prateća programa, Filozofskog teatra i Konferencije o likovnom programu Bitefa, na 52. Bitefu nameravamo da organizujemo i druge sadržaje: Bitef polifoniju, Bitef biblioteku, Međunarodni edukativni program festivalskog menadžmenta, Prezentaciju digitalizacije Bitefa, kao i Showcase domaćeg pozorišta.

                                                                                                                       Ivan Medenica

                
                   

BITEF ZAHVALJUJE


Ove godine Bitef je kontaktiran od strane Kabineta Vlade Srbije na čelu sa premijerkom Anom Brnabić, koji u okviru svoje strategije razvoja, podrške kulture i kreativne industrije u Srbiji prepoznaje Bitef kao jedan od najznačajnijih kultrunih brendova. Važna poruka za sve kulturne radnike i umetnike je to što se premijerka ne samo trudi da mapira kulturne i umetničke brendove naše zemlje, već im kroz svoj rad daje i višestruku podršku.

Bitef tim zahvalio se mnogobrojnim sponzorima i prijateljima koji su ih podržali. Bitef su tradicionalno podržali pokrovitelji Sekretarijat za kulturu Grada Beograda i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. Podršku su pružili i Ambasada SR Nemačke u Beogradu i Gete Institut Beograd, Ambasada Izraela u Beogradu, Ambasada Švajcarske u Beogradu i Francuski institut u Srbiji.

Kao poklon Beogradu, Bitefu i ljubiteljima pozorišta, I&F McCann Grupa i njen osnivač Srđan Šaper i ove godine odlučili su da podrže festival kao važan sponzor i partner Bitefa. Ova saradnja predstavlja samo početak dugoročne strateške saradnje i partnerstva Bitef festivala i I&F McCann Grupe.

Među sponzorima su posebno istaknute i kompanija Srbija Gas koja nastavlja da podržava festival, kao i kompanija Coca Cola Hellenic Srbija. Bitef su tradicionalni podržali i partneri Telekom Srbija i IT kompanija TeleGroup. Prijateljsku podršku i ove godine pruža Delhaize Srbija.autorka vizuelnog identiteta: Bojana Rajičić, art direktorka New Moment New Ideas Company Beograd.

Grad je Bitef finasirao s  26 miliona dinara (2 više nego lane), a Ministarstvo kulture s 14,5 miliona (500. 000 rsd više).

O BITEFU



Osnovan 1967. godine, na inicijativu Mire Trailović i Jovana Ćirilova, BITEF (Beogradski  Internacionalni Teatarski festival ) je neprekidno pratio i podržavao najnovije pozorišne tendencije. Rastući i razvijajući se, postajao je jedan od najvećih i najvažnijih evropskih festivala. Već pola veka Bitef prevazilazi sve političke i kulturne barijere i uspešno ide u korak sa burnom evolucijom pozorišne umetnosti. Zbog toga istoriju Bitefa možemo nazvati  istorijom savremenog teatra. 

Revolucionarnih 60-ih i 70-ih godina, gledaoci su imali priliku da vide neke od najhrabrijih scenskih eksperimenata, koji su vodili ka razaranju dramske forme, ali takođe i značajna klasična ostvarenja, kao i predstave klasičnog orijentalnog teatra. Tokom 80-ih i 90-ih, Bitef je predstavio najviše domete postmodernog teatra i plesa. Čak i u vreme političko-ekonomske krize i embarga, Bitef je uspevao da promoviše najviše kulturne vrednosti i dovede u Beograd neka od najvećih imena svetske izvođačke scene.  U prvoj deceniji  20.veka  Bitef prikazuje nova i inovativna dostignuća svetskog  mejnstrima, predstave postdramskog i neverbalnog scenskog izraza, kao i one realizovane uz pomoć novih tehnologija, otvorivši  tako vrata virtuelnoj stvarnosti sajber teatra. 

Tokom ovih godina, Bitef je sačuvao svoje mesto u porodici najznačajnijih svetskih festivala. Za kontinuitet i kvalitet njegovog nastojanja, Evropska fondacija „Premio Europa per il Teatro“ 1999. godine Bitefu je uručila Specijalnu nagradu. 

Osnivač Bitefa je Skupština grada Beograda, a produkcijom i organizacijom festivala bavi se Bitef teatar, pozorište osnovano 1989. godine, sa ciljem da otkriva i podržava nove pozorišne tendencije u lokalnom kontekstu.

Нема коментара:

Постави коментар