Gde su ljudi?
Ima li pozorišta bez glumaca?
Fašizam, katastrofe i smrt.
52. Bitef pod sloganom Svet bez ljudi održaće se od 13. do 22. septembra, najavljeno je
danas na prvoj centralnoj konferenciji za medije održanoj tim povodom.
Posle dosta odgledanih predstava kandidata (više nego na predhodnim festivalima), uvidom u
njihovu tematiku- tema se sama nametnula. Iako deluje sumorno, svaka od
predstava na ovom Bitefom ima klicu optimizma, tako da će sledeći Bitef biti
vrlo optimističan.
Na konferenciji je predstavljen glavni
program festivala, vizuelni identitet 52. Bitefa, kao i sponzori i prijatelji
ovogodišnjeg festivala.
Govornici na konferenciji bili su Miloš Latinović, direktor Bitef teatra,
Ivan Medenica, umetnički direktor
Bitefa, Milan Lazović, podsekratar
za kulturu Grada Beograda, Veljko Golubović,
izvršni kreativni direktor agencije New Moment New Ideas Company.
Kako je najavljeno, i ovogodišnja
selekcija nastavlja misiju festivala da jasno mapira one umetničke pojave u
savremenom pozorištu i izvođačkim umetnostima koje su (i dalje) radikalne,
subverzivne i polemične, kao i da hrabro ukazuje na adekvatne, turbulentne i
uznemirujuće društvene fenomene savremenog sveta.
Predstave koje su u ovogodišnjoj selekciji
festivala dolaze iz Slovenije, Francuske, Srbije, Nemačke, Hrvatske, Estonije,
Švajcarske, Izraela i Belgije, a ujedinjuje ih Bitefova tendencija da nas
uznemiravaju, umetnički i politički, pokreću da mislimo, osećamo i delamo.
Direktor Bitef teatra Miloš Latinović izrazima zahvalnosti
svima koji su podržali Festival uz konstataciju da je od suštinske važnosti sistemsko
rešenje koje će omogućiti stabilno, dugoročno i racionalno finansiranje Bitefa,
a koji njemu omogućava višegodišnje planiranje i
dovođenje nekih predstava koje ovakad dosadašnji vid nije omogućavao. Kaže da je Bitef spreman i da je pred nama.
Bitef je jedan od stožernih kulturnih događaja, odnosno fenomena po
kome se grad prepoznaje, a na kome su u proteklih više od pola veka prikazivana
najveća dela svetske pozorišne produkcije, istakao je Milan Lazović, podsekretar za kulturu Grada Beograda.
Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, konstatovao je da ovogodišnja
selekcija mapira socijalnu pojavu koja obeležava današnju Evropu i svet. Reč je
o jačanju desnog populizma, ksenofobije, netolerancije, autoritarnih režima (neoliberalnih
demokratija) koji razgrađuju demokratske ustanove i sistem ljudskih prava, čak
i u državama koje su njihove kolevke, a sve to u sprezi s pomahnitalim
neoliberalnim kapitalizmom. Medenica je pojasnio da na tematsko-problemskom
planu slogan Svet bez ljudi prevashodno ima tri asocijacije: svet bez
,,pravih’’ ljudi, svet (uoči) apokalipse i fenomen smrti.
52. Bitef svečano će otvoriti
muzička predstava Svita br. 3 ’Evropa’ francuskog reditelja Žorisa Lakosta, koji je bio najprijatnije iznenađenje 50. Bitefa sa
svojom predstavom Svita br. 2 (Specijalna nagrada žirija i nagrada publike).
Autori koji su deo selekcije 52. Bitefa su: Dragan Živadinov, jedna od najvažnijih figura slovenačke umetničke
scene osamdesetih godina XX veka, čija će predstava Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum biti
izvedena u Prologu festivala;
dramska spisateljica i performerka Maja
Pelević čiji je projekat Bolivud inovativan, s terš
estetikom u fukciji promišljanja društva u tranziciji, drugačiji oblik „političkog pozorišta“ od
onog na koji smo u Srbiji navikli poslednjih godina; Oliver Frljić, koji
dolazi na Bitef sa dve predstave Šest lica traži pisca i Goяki
- aleternativa za Nemačku? i koji na sebi svojstven kvazidokumentaran i
improvizovan način i ovog puta pokreće svoju omiljenu temu - društvenu funkciju
teatra i njegov potencijal za politički otpor. Frljić se besompromisno
hvata ukoštac sa ekspanzijom ekstrene desnice, bilo da je to u Hrvatskoj ili
samo stotinu metara daleko od Bundestaga.
U selekciju glavnog programa uvršten je i Teatar NO99, međunarodno priznata trupa
iz Estonije, otkriće ovogodišnjeg Bitefa, koja dolazi sa metaforički
kataklizmičnom predstavom
NO43
Prljavština koja je vid fizičkog teatra u
kojem 10 igrača se valja po blatu, s izraženim likovnim aspektom.
Druga ravano ovogodišnjeg Bitefa
je Svet bez ljudi, koji se pronalazi u tri predstave, koje idu ka vizuelnim
umetnostima i predstavljaju pozorišne instalacije. One su gromopuciteljne i
uprkos očekivanja, bolno konstatuje Medenica „nisu nimalo jeftine“ (u
finansijskom smislu).
Prvu potpisuje ugledna ruska i evropska
pozorišna kritičarka, Marina Davidova (Medenica: „Zadnje je vreme došlo kad su krirtičari
počeli da prave predstave. Očekujte nešto od mene na idućem Bitefu...“)
s instalacijom Večna
Rusija. Za ovu priliku Narodno pozorište u Beogradu biće
preuređeno u prostorni lavirint. Ovo je prvo izvođenje van matične kuće.
Sledi Pa’am (na hebrejskom Jednom, ali je umetnik
insistirao da se zadrži orginalan naziv jer je višeznačan) iza koga stoji mladi,
multimedijalni umetnik Nadav Barnea,
muzičar, dizajner svetla i zvuka, već uveliko poznat u Izraelu.
Ovaj niz zatvara poznati reditelj Štefan Kegi, jedan od tri člana svetski
proslavljenog kolektiva Rimini Protokol
koji na Bitef dolazi sa instalacijom Zaostavština, soba bez ljudi.
Proslavljeni belgijski korograf Alen Platel, publici će prikazati Rekvijem
za L. veliki muzički spektakl koji će zatvoriti ovodogišnji 52. Bitef.
Životinje su tu da nas podsete da
više nismo ljudi
Vizuelni identitet ovogodišnjeg festivala
predstavlja gorila čiji pogled nas, u skladu sa sloganom Svet bez ljudi upozorava
da se čovek ne pronalazi u sopstevnom odrazu jer su pravi ljudi nestali ili je
naš odraz zapravo odraz gorile jer ljudi više i nema. Na konkurs za vizuelno
rešenje festivala pristiglo je 28 rešenja iz Srbije, Slovenije i Makedonije, nabijeno
emocijama, s osećajem uznemiorenosti, s izrazima sučeljavanja s istinom,
spoznajom, s odnosom prema smrti, fašizmi i katastrofama. Ta rešenja svedoče o svetu kao hladnom mestu,
o deevoluciji, predskazuju kraj sveta, u gorili iznalaze budućnost. Autor pobedničkog rada je Bojana Rajičić iz agencije New
Moment New Ideas Company.
Svet bez ljudi. Da li je do toga došlo
evolucijom, i da li će najrevnosnije čuvana dogma naučne teorije -darvinizam, i
dalje ostati prihvaćena kao ustanovljena činjenica?
Da li je čovek nastao od majmuna ili je čovek
nestao zbog “majmuna”? Gorilin pogled nas upozorava da se čovek ne pronalazi u
sopstevnom odrazu jer su pravi ljudi nestali ili je naš odraz zapravo
odraz gorile jer ljudi više i nema. Zabrinutost gorile je zbog onoga što više
ne vidimo sami, svet kakav bismo ostavili i upozorenje da i naše
bivstvovanje nije različito od ostalih oblika života. Gorila je znak o
neposrednoj pretnji. Njegova sirova, neumitna sila nam se unosi u lice i donosi
strah, osećanje nemoći i neizbežnosti. Gorila je iza čelično-plavog filtera,
područja bez emocija, empatije i humanosti. Hladan, distantan svet nas sve više
udaljava od ljudskog i bliži sociopatskom i zverskom.
Gorila je nihilista, svestan nesavršenstva
savremene civilizacije, a ipak, u isto vreme oseća dozu saosećanja sa ljudima. Promišljanje
o ljudskoj egzistenciji zahteva nove pristupe, jer moralno i naučno
razmišljanje nisu dovoljni da ga objasni. Zato smo se okrenuli gorili.
Medenica kaže da ima čime da
obraduje i one nostalgične. Bitef se vraća svojim korenima, čineći omaž svojim
početcima, prvim 15 izdanjima koja su imala i likovni program, naglašavajući da
je sa svakim svojim plakatom Bitef ispisivao istoriju grafičkog dizajna u nas.
Gde u ovom mraku vidi svetlo
Medenica kaže:
„Da bolje iskoristimo vreme koje nam je dato, da nađemo spokoj i nadu
kao prilikom šetnje po groblju, a da ne
vidimo samo konačnost.“
U završnici konferencije za
medije Latinović reagujući na lapsus
Medenice koji je najvio i predstavu
iz Brazila opravdava ga da je to očigledan
uticaj nastupajuće utakmice Srbija i
Brazil i pojašnjava:
„Uporno me pita ko je onaj u
žutom dresu što se šeta među igračima i duva u pištaljku!“
Vragolani su ovi Bitefovci. Sve
zarad dramaturgije...
ULAZNICE
PRODAJA ULAZNICA ZA PREDSTAVU REKVIJEM ZA L.
Ulaznica za predstavu „Rekvijem
za L.“ će biti puštene u prodaju 02. jula na blagajni Sava Centra i na svim
ovlašćenim prodajnim mestima EVENTIMA u Srbiji.
BITEF EARLY BIRDS
Cena ulaznica kupljenih do 12.
avgusta: 1.200 i 1.800 dinara
Ulaznice od 13. avgusta će se
prodavati po ceni od 1.700 i 2.500 dinara.
Za sve dodatne informacije možete
se obratiti putem mejl adrese blagajna@bitef.rs.
PRODAJA I REZERVACIJA ULAZNICA ZA SVE PREDSTAVE
Ulaznice za sve predstave na 52.
Bitefu se mogu rezervisati od 13. do 25. avgusta putem mejl adrese:
blagajna@bitef.rs i telefona: + 381 69 899 24 00.
Prodaja ulaznica za sve predstave
na 52. Bitefu počinje 27. avgusta na Blagajni Bitef festivala koja je smeštena
u Pozorištu na Terazijama (Terazije 29).
Cene ulaznica: 1.700 – 2.500 RSD
Popusti:
30% za komplet ulaznica
20% za rezervisane ulaznice i
organizovane grupe
Kratko o predstavama na 52. Bitefu
ODILO. ZATAMNJENJE. ORATORIJUM
Dragan Živadinov, jedna od
najvažnijih figura slovenačke umetničke scene osamdesetih godina XX veka, naglo
je i neočekivano prekinuo svoje višedecenijske, radikalne eksperimente s
projektima u bestežinskom stanju ili sa „inkapsuliranjem“ umetničkog opusa
svojih preminulih glumaca u satelite, koji će biti lansirani u kosmos, i
najčvršće moguće aterirao na zemlju.
Otvara problematiku ovogodišnjeg
Bitefa vraćajući nas u istoriju.
To je učinio zato što je snažno
osetio i nedvosmisleno zaključio da se u današnjem svetu nameće jedna jedina
relevantna tema: povampirenje nacizma (ili kako god da eufemistički
preimenujemo aktuelne pojave desnog populizma i ekstremizma, ksenofobije,
neliberalnih demokratija). Tako je nastala predstava Odilo. Zatamnjenje.
Oratorijum, koja upozorava na dotične pojave ukazivanjem na njihove preteče
(ili analogije) iz prošlosti, konkretno
na lik Odila Globočnika: Slovenca koji
je bio jedan od pet ljudi od najvećeg Hitlerovog poverenja, a kojeg se
danas u Sloveniji niko ne seća. Putem spektakularnog rituala, koji je uverljiva
rekonstrukcija nacističkih mitinga iz tridesetih godina prošlog veka, ali
ujedno i stilizovano i ironično poigravanje tom ikonografijom u duhu pokreta Neue Slowenische Kunst (NSK) iz
osamdesetih, Živadinov vrši ideološki nedvosmisleni egzorcizam: temeljno nas čisti
od duha Globočnika, kako on danas ne bi oživeo. S obzirom na to dvostruko
ukazivanje na prošlost – kako na doba nacizma, tako i na umetnički pokret NSK koji je i deo istorije Bitefa –
ovaj se projekat pokazao kao idealan za Prolog festivala.
SVITA BR. 3 EVROPA
Posle velikog uspeha ostvarenog
na 50. Bitefu – specijalne nagrade žirija i nagrade publike, francuski reditelj
Žoris Lakost, novi omiljeni umetnik
bitefovske publike, ponovo je na našem festivalu, i to na njegovom
otvaranju. Posle Svite br. 2 sad je na redu, logično, Svita br. 3, koja ima i
dodatnu odrednicu – Evropa. Upravo ta odrednica precizno određuje temu ove
veoma originalne muzičke predstave: presek stanja u svim zemljama-članicama
Evropske unije kada je reč upravo o poštovanju „evropskih vrednosti“.
Kao i raniji projekti Žorisa
Lakosta iz ovog ciklusa, i Svita br. 3 'Evropa' zasniva se na njegovom
istraživačkom projektu Enciklopedija reči, on-line arhivi bezbrojnih, sasvim
raznovrsnih audio-zapisa, u rasponu od političkih govora do slučajnih razgovora
na ulici. Kompozicija ove svite je vrlo jednostavna, stroga i transparentna,
gotovo klasicistička: na sceni se nalaze samo koncertni klavir, pijanista i dvoje operskih pevača koji izvode
jedan, u osnovi, statični muzički resital sastavljen od 28 numera, koji se s
vremenom koreografski razigrava, usložnjava i oneobičava.
Sećate se onog krojača koji je
jednim uracem ubio nekoliko muva. Ovde imamo 28 udaraca. Rumunski monah u svemu
vidi jevrejsku zaveru pa i kod Kineza i
tako se ređaju protivurečnosti savremenog sveta oličene u Evropskoj
uniji, u kojoj će svi ljudi braća biti...
Svaka od numera ovog resitala
svodi se na po jedan audio-zapis iz
svake zemlje Evropske unije, peva se na jeziku te zemlje, dok tematski
izoštrava – bez obzira da li je u pitanju govor u parlamentu ili amaterski
YouTube rad – neku od ozbiljnih opasnosti s kojima se danas suočava evropski
projekat: desni populizam, ksenofobija, netrpeljivost prema Jevrejima i
izbeglicama iz muslimanskih zemalja, autoritarne vlasti, kapitalizam u
najsirovijem vidu...
Vrlo duhovita, lišena
moralisanja, patetike i ideološkog dociranja, Svita br. 3 'Evropa' je pametna, racionalna i rafinirana dijagnoza
skretanja evropskih društava udesno i kao takva ona, na samom početku, jasno
postavlja tematsku liniju 52. Bitefa.
BOLIVUD
Mjuzikl Bolivud Narodnog
pozorišta iz Beograda, po tekstu i u režiji dramske spisateljice i performerke
Maje Pelević, izabran je za glavni program Bitefa prevashodno zbog toga što
predstavlja inovativan, drugačiji oblik „političkog pozorišta“ od onog na koji
smo u Srbiji navikli poslednjih godina, a dolazi iz nacionalnog, beogradskog teatra koji se uspušta u provokativna čitanja naše sadašnjosti. U naizgled lakoj, neobaveznoj, komički
besprizornoj formi „treš mjuzikla“, koji se izuzetno pametno poigrava
ikonografijom kiča, nižu se vrlo nadrealni a, zapravo, sasvim realistički
prizori srpske tranzicijske stvarnosti.
Oni su tipični i za druga, ekonomski,
politički i etički razorena društva Istočne Evrope: opustošene socijalističke
fabrike, špekulacije inostranih investitora, ksenofobija, ponižavajući položaj
„radnika u kulturi“, ali i njihov manjak klasne i svake druge svesti.
Ovi se
problemi, bez ikakvog moralisanja i pametovanja, mapiraju u priči o velikoj
bolivudskoj producentskoj kući koja dolazi u mali istočnoevropski grad na
granici, ispunjen etničkim tenzijama, uključujući i one koje su posledica
prisustva izbeglica koje tu čekaju na ulazak u EU, i želi da otkupi i pretvori
u svoj studio jednu fabriku iz socijalističkog perioda koju danas, budući da je
van funkcije, koristi lokalno pozorište, a čiji glumci u ovom nestvarnom
investicionom projektu vide jedinstvenu šansu za početak međunarodne filmske
karijere.
GORKI – ALTERNATIVA ZA NEMAČKU?
Naslov predstave Gorki –
Alternativa za Nemačku? izrazito je slojevit. On jasno postavlja pitanje da li
berlinsko pozorište „Maksim Gorki“ može da bude – svojim naprednim, levičarskim,
za strance i njihove probleme otvorenim umetničkim programom – prava društvena
alternativa u savremenoj Nemačkoj. Iako je još uvek jedno od najotvorenijih u
Evropi, i nemačko društvo danas skreće, kao i sva druga, udesno, a što
potvrđuje činjenica da je na poslednjim izborima, prvi put posle Drugog
svetskog rata, u Bundestag ušla partija ekstremne desnice, koja se zove upravo
– Alternativa za Nemačku.
Na umetnički vrlo originalan i
inventivan način, Oliver Frljić i ovog puta pokreće svoju omiljenu temu:
društvenu funkciju teatra, njegov potencijal za politički otpor. Na njemu
svojstven, kvazidokumentaran i improvizovan način, u prvom delu predstave
Frljić kritički ispituje političku korektnost u prijemu glumaca u ovaj teatar
(prednost manjinskim grupama), jer takav pristup i dalje ne odgovara stvarnom
procentu stranaca u Berlinu, a može i da napravi pozorišni „azil“ za etničke i
druge manjine. U drugom delu, scena se, i metaforički i bukvalno, rotira za 180
stepeni, i ova se tema pretapa u osudu ekspanzije ekstremne desnice. Drugim
rečima, pokreće se pitanje da li je jedno progresivno pozorište, ako pristane
na izvesnu getoizaciju i igru u sistemu, stvarni otpor tom sistemu, ili samo
alibi za savest umetnika?
ŠEST LICA TRAŽI PISCA
Predstavom Šest lica traži pisca,
reditelj Oliver Frljić još jednom, na sebi svojstven način, beskompromisno
napada hrvatsku desnicu. Na prvi pogled deluje neobično kako mu to polazi za
rukom kada za polazište ne uzima neku dokumentarnu građu, već poznato klasično
delo Luiđija Pirandela, koje ima filozofsku a ne političku tematiku. Na samom
početku predstave, Frljić udara pravo u lice: glumci na sceni ne pripremaju,
kao u metateatarskom uvodu drame, jedan drugi Pirandelov komad, već izmaštan,
improvizovan, pučki satirički igrokaz, baš primeren Satiričkom kazalištu
Kerempuh, čiji su junaci stvarni protagonisti hrvatske desnice – Hasanbegović,
Željka Markić, Tompson itd.
Posle ovog bespoštednog, urnebesnog i komički
punokrvnog uvoda, Frljić čvršće vezuje scensku akciju za Pirandelovu priču:
zapravo, od pojave samih „lica“, prati se, sa manjim ili većim dramaturškim
izmenama, izvorna dramska naracija. Međutim, i u glavnom delu predstave
reditelj pametno pronalazi vezu s ekspanzijom desnice, na kojoj zasniva ceo
koncept predstave. Kada mole glumce da odigraju njihovu dramu, „lica“ se stalno
pozivaju na „obiteljske vrednosti“, pošto su sva ona članovi jedne vrlo bizarne
porodice.
Upravo bizarnost tih odnosa – nasilje, incestuozno ponašanje,
podvođenje sopstvene dece – u ovoj se predstavi prikazuje kao naličje
konzervativnog pokliča „u ime obiteljskih vrednosti“. On tako postaje ono što u
stvarnosti često i jeste: izraz licemerja, dvostrukih moralnih standarda.
Luiđi Pirandelo je
rođen na Siciliji, u Agriđentu 1867. godine.
NO43 PRLJAVŠTINA
Ova predstava biće jedno od
najvećih otkrića za publiku 52. Bitefa, posebno ako se ima u vidu to da na
našem festivalu nikad nismo videli nijednu trupu iz Estonije. Međutim, ova
kompanija već je međunarodno poznata i priznata, posebno otkako je 2017. godine
dobila prestižnu nagradu „Premio Evropa: Pozorišna realnost“, a njen
rediteljski tandem Ene-Liz Semper i Tit Ojaso režirao je i u drugim sredinama,
pre svega u Nemačkoj.
Predstava NO43 Prljavština vid je
fizičkog teatra, pre nego savremenog plesa, s izraženim likovnim aspektom.
Deset telesno sjajno artikulisanih dramskih glumaca izvode, u ringu ispunjenom
blatom, niz raznovrsnih, pretežno neverbalnih situacija: u rasponu od scena iz
svakodnevnog života do onih koje razvijaju hrišćanske alegorije. Zajedničko im
je to što su sve komične i apsurdne, kao neka varijacija Joneskovog teatra, ali
i to što grade „globalnu metaforu“ raspada savremenog sveta – onog koji se
„valja u blatu“.
Urušavanje civilizacije.
Destrukcija. Smrt. Od blata publiku štiti dva metra visok stakleni zid, a prvi
redovi preventivno dobijaju bonus-kabanice. Jer, blato može da prebaci!
Ali, upravo to što se glumci
doslovno valjaju u blatu i što se situacije stalno menjaju i razvijaju u novim,
neočekivanim i apsurdnim pravcima, onemogućava da predstavu svedemo samo na
ovu, površnu metaforu: njen snažan performativno-vizuelni efekat odnosi prevagu
nad bilo kojim izričitim značenjem... Starija publika Bitefa sigurno će se s
nostalgijom prisetiti predstava posle kojih je razvijena predrasudu da je
beogradski festival novih tendencija mesto gde se „publika gađa blatom“.
VEČNA RUSIJA
Cinik bi rekao da je krajnje vreme došlo kada
su priznati kritičari morali da počnu sami da stvaraju umetnost, a za koju će
se ispostaviti i da je – vrhunska. Ugledna ruska i evropska pozorišna
kritičarka, Marina Davidova, osmislila je, s vizuelnom umetnicom Verom
Martinovom i kompozitorom Vladimirom Ranevim, prostornu instalaciju koja nas,
kroz prostorni lavirint sastavljen od nekoliko raštrkanih soba, vodi
lavirintima ruske političke i kulturne istorije, od stogodišnje borbe za
društvene slobode koja je kulminirala Oktobarskom revolucijom, do našeg doba.
Konstanta ovog „istorijskog parkura“ jeste neprestana napetost između osvajanja
slobode i povratka na ugnjetavanje, revolucije i restauracije, društvenog
progresa i društvene regresije. To je metaforično, a opet vrlo direktno
artikulisano središnjom prostorijom, koja se baš i zove Večna Rusija:
raskošnom, svečanom, „prestonom“ dvoranom, u koju se publika stalno ponovo
vraća posle svih ovih istorijskih lutanja, i u kojoj se menjaju detalji
različitih ikonografija, u rasponu od carske, preko staljinističke, do
putinovske, ali ona sama ostaje – nepromenjena. Ideologije se smenjuju, ali obrasci
autoritarnog društva opstaju. Verujemo da će u Srbiji danas ova instalacija,
sasvim u duhu Bitefa, ostvariti višestruku političku provokaciju: jednima se
neće svideti stav da se Putinov režim nadovezuje na tradiciju autoritarnosti
ruskog društva, a drugima teza da neke od najvećih društvenih sloboda nisu
zadobijene boljševičkom Oktobarskom revolucijom, već građansko-socijalističkom
Februarskom revolucijom.
PA’AM
Iako mlad, multimedijalni umetnik
Nadav Barnea, muzičar, dizajner svetla i zvuka, već je uveliko poznat u Izraelu
jer je radio s mnogim značajnim koreografima i drugim umetnicima. Verujemo da
će prikazivanje njegovog autorskog projekta na Bitefu, instalacije PA'AM,
doprineti zasluženom međunarodnom „otkriću“ ovog izuzetnog mladog umetnika.
Ovaj
njegov rad je multimedijalna, izrazito atmosferska instalacija, koju grade
istovremeno apstraktni i dokumentarni video-radovi, ritmički omamljujuće
montirani na osam visećih televizora koji tako poprimaju, nalik klavirima u
predstavi Štifterove stvari Hajnera Gebelsa, karakter pravih, „živih“ izvođača.
in memoriam
Video-radove prate glasovi koji
govore intimne, fragmentarne, setne,
dokumentarno-fantazmagorične ispovesti, a koje s tim radovima nisu u direktnoj
vezi: to su kontemplacije o gubitku bližnjih, o osećanju krivice, o složenim
odnosima dece i roditelja i globalnim nesrećama u rasponu od holokausta do
misterioznih eksplozija i nestanka dece – jednom rečju, o smrti.
Ovaj jedinstven, atmosferski
snažan, čulni i emocionalni doživljaj organski je spojen s omamljujućom
„koreografijom svetla“ i odgovarajućom elektronskom muzikom. Tako nastaje
atmosferski pejzaž koji je istovremeno i kaleidoskop raspršenih sećanja, i limb
između sveta živih i sveta mrtvih, kao i stanje svesti nalik tripu.
Najsavremeniji scenski izraz u kombinaciji s drevnim osećanjem smrti – to bi u
najkraćem bio doživljaj ove fascinantne instalacije.
ZAOSTAVŠTINA, KOMADI BEZ LJUDI
Celinu od tri instalacije na 52.
Bitefu zaokružuje rad Zaostavština, komadi bez ljudi (Nachlass: piece sans
personnes) poznatog reditelja Stefana Kegija, jednog od tri člana svetski
proslavljenog kolektiva Rimini Protokol, a koji je produkcija jednog od vodećih
švajcarskih pozorišta, Vidija iz Lozane. Iako se u pogledu osnovnog umetničkog
koncepta – prostorna instalacija s nekoliko (5-6) soba oblikovanih pomoću
bogatog dokumentarnog materijala – može dovesti u vezu s instalacijom Večna
Rusija, ovaj rad je, ipak, bitno drugačiji, zapravo potpuno samosvojan i to u
tematskom, atmosferskom i emocionalnom pogledu.
On nije „lavirint istorije“ koji
nas uvek vraća na istu tačku, već „muzej sećanja“ na pojedinačne, „obične“
ljude kojih više nema, ili koji će nas uskoro napustiti. Svaka soba je
minuciozna realistička inscenacija odlaska tih ljudi, odnosno projekcija načina
na koji su oni zamišljali/želeli da odu s ovog sveta, projekcija značenja koje
to za njih ima, kao i oblika na koji žele da ih se jednog dana sećamo.
Tako ova instalacija nije samo
izložba memorabilija povezanih s nekim nepoznatim ljudima, već materijalni,
fizički okvir za jedno veoma snažno atmosfersko, emocionalno i metafizičko
iskustvo. U dramaturgiji 52. Bitefa, ovaj Kegijev rad označava ključni zaokret
od fenomena istorijskog i društvenog (dakle, kolektivnog) raspadanja i nestanka
do onog ličnog, pojedinačnog, biološkog i/ili metafizičkog.
REKVIJEM ZA L.
Bitef će biti svečano zatvoren u
Centru Sava muzičkom predstavom Rekvijem za L. koja je početkom 2018. imala
svetsku premijeru, a od tada je gostovala, s velikim uspehom, na nekoliko
velikih međunarodnih festivala. U osnovi predstave, iza koje stoji nekoliko
uglednih evropskih koproducenata, a izvodi je poznata belgijska kompanija le
bale se d la be, nalazi se muzička partitura Fabricija Kasola koja inventivno
spaja Mocartov Rekvijem, afričku muziku i još neke muzičke tradicije.
Biološko nestajanje. Termalna
faza bolesti. Mocart i afrički muzičari. Crna Afrika ispraća na onaj svet belu
ženu. Da li je to Evropa, koja ju je i tako i toliko dugo tlačila? Crni
rekvijem za beli svet.
Na ovu muziku je Alen Platel,
jedan od vodećih svetskih koreografa, komponovao scensku partituru, jedan
istovremeno minimalistički i monumentalni pogrebni ritual koji spaja različite
tradicije, ali ga izvodi ansambl sastavljen skoro samo od Afrikanac, njih
dvadesetaka. Čini se da je obred posvećen nepoznatoj beloj ženi, čiji se
poslednji sati života prate preko video-rada u pozadini. Iako je reč o
intimnoj, nežnoj i dirljivoj priči o umiranju, predstava Rekvijem za L.
poprima, budući da je namerno određena da zatvori festival, političko značenje:
u kontekstu 52. Bitefa ona postaje „crno opelo“ za „beli svet“, čiji ćemo
raspad, uzrokovan novim desničarskim pokretima, autoritarnim režimima,
ugrožavanjem demokratskih vrednosti i ljudskih prava, pratiti u predstavama
koje će na programu biti pre nje.
Reč umetničkog direktora Bitefa Ivana Medenice
52.
Bitef održava se pod sloganom „Svet bez ljudi“, od 13. do 22. septembra 2018, s
deset projekata u glavnom programu, i to iz Slovenije, Francuske, Srbije,
Nemačke, Hrvatske, Estonije, Švajcarske, Izraela i Belgije. Ovaj se naziv
podjednako odnosi na obe noseće osovine glavnog programa, i umetničku i
tematsko-problemsku. Kao i u prošle dve godine, program i sad ima te dve
osovine, jer duboko verujemo da je misija Bitefa i da jasno mapira one
umetničke fenomene savremenog teatra i izvođačkih umetnosti koji su (i dalje)
radikalni, subverzivni i polemični, kao i da hrabro ukazuje na odgovarajuće,
turbulentne i uznemirujuće društvene fenomene savremenog sveta. Bitef postoji
da bi nas uznemiravao i umetnički i politički, pokretao da mislimo, osećamo i
delamo... Na prošlom Bitefu, umetnički je fokus bio na „durational
performances“, a problemski na velikim naracijama (cela grčka mitologija i
tragedija, Biblija, srpska epika Srednjeg veka...) na kojima se zasniva naša,
uveliko posrnula zapadna civilizacija.
Na
tematsko-problemskom planu, slogan „Svet bez ljudi“ može da stvori pregršt
različitih asocijacija, ali mi smo prevashodno mislili na tri: svet bez
„pravih“ ljudi, svet (uoči) apokalipse i fenomen smrti. Te su asocijacije
čvrsto povezane, jer svet bez pravih ljudi, svet neljudi, dovodi, pre ili
kasnije, do kataklizme opštih razmera posle koje nema ničeg: samo smrti,
odnosno – sveta bez ljudi. Ta vizija „sveta bez pravih ljudi“, a koja naslućuje
opštu propast, odnosi se na sasvim konkretne, opasne tendencije koje odlikuju
današnju Evropu i svet. Reč je o desnom populizmu, ksenofobiji, netoleranciji,
autoritarnim režimima (tzv. „neliberalne demokratije“), koji razgrađuju
demokratske ustanove i sistem ljudskih prava, što se dešava čak i u onim
državama koje su njihove kolevke, i sve to u, manjoj ili većoj meri, u sprezi s
pljačkaškim oblicima kapitalizma. Ovaj se tematski fokus razvio iz autentičnog,
ličnog osećanja neizvesnosti, strepnje i straha, koje smo dramaturg Bitefa
Filip Vujošević i ja prepoznali i u mnogim predstavama viđenim u procesu
selekcije, a ne iz nekog ideološki unapred zadatog i ostrašćenog stava.
Upravo se
na takav, intimni i bolni krik opomene svodi predstava Odilo.
Zatamnjenje.
Oratorijum, jednog od vodećih slovenačkih avangardista iz osamdesetih godina
20. veka, Dragana Živadinova, koji je
ostvaren u koprodukciji nekoliko slovenačkih pozorišta. Živadinov je naglo i
neočekivano prekinuo svoje višedecenijske, radikalne eksperimente s projektima
u bestežinskom stanju ili sa „inkapsuliranjem“ umetničkog opusa svojih
preminulih glumaca u satelite, koji će biti lansirani u kosmos, i najčvršće
moguće aterirao na zemlju, jer je snažno osetio i nedvosmisleno zaključio da se
u današnjem svetu nameće jedna jedina relevantna tema: povampirenje nacizma
(ili kako god da gore izlistane pojave eufemistički preimenujemo). Tako je
nastala predstava koja upozorava na dotične aktuelne pojave ukazivanjem na
njihove preteče (ili analogije) iz prošlosti, konkretno na lik Odila Globočnika:
Slovenca koji je bio jedan od ljudi od najvećeg Hitlerovog poverenja, a kojeg
se danas u Sloveniji niko ne želi da seća. Putem spektakularnog rituala, koji
je uverljiva rekonstrukcija nacističkih mitinga iz tridesetih godina prošlog
veka, ali istovremeno stilizovano i ironično poigravanje tom ikonografijom u
duhu pokreta Neue Slowenische Kunst iz osamdesetih godina, Živadinov vrši
direktan i eksplicitan egzorcizam: temeljno nas čisti od duha Globočnika, kako
on danas ne bi oživeo. S obzirom na to dvostruko ukazivanje na prošlost – kako
na doba nacizma, tako i na umetnički pokret NSK, koji je i deo istorije Bitefa
– ovaj se projekat pokazao kao idealan za Prolog 52. Bitefa.
Ritualna purifikacija od duha nacizma odmah će
se pokazati – selektorske li ironije! – kao plemenit, herojski, ali uzaludan
poduhvat. 52. Bitef svečano otvara predstava Svita br. 3 'Evropa', francuskog
reditelja Žorisa Lakosta, koji je 2016, sa Svitom br. 2 bio najveće iznenađenje
festivala, zadobio naklonost i publike i medija i stručne javnosti, te dobio i
nagradu publike i specijalnu nagradu žirija. Novi projekat ovog autora zasniva
se na istim umetničkim principima: scensko-muzičkom uprizorenju raznih
dokumentarnih audio-materijala, u rasponu od političkih govora do ulične
konverzacije. Svita br 3 'Evropa' tretira, kako i sam naslov sugeriše, stanje u
Evropskoj uniji, sastoji se od 28 muzičko-scenskih numera, a svaka od njih
zasnovana je na jednom audio-zapisu iz jedne od 28 zemalja EU. Svaki od zapisa
ukazuje upravo na opasnost od ugrožavanja evropskih vrednosti, porast
ksenofobije, netolerancije, autoritarnosti i nasilja, a u rasponu od izjave
jednog rumunskog monaha da će Kinezi pokoriti Evropu jer je to deo jevrejske
zavere, do govora mađarskog poslanika o tome da je najveći problem migranata iz
muslimanskih zemalja to što su oni sami nasilni prema svojim ženama i svojoj
deci.
Tu
liniju nastavljaju i radikalizuju, sasvim u njegovom stilu, dve predstave
Olivera Frljića – Gorki - Alternativa za Nemačku? („Maksim Gorki“, Berlin) i
Šest lica traži pisca (Satiričko kazalište „Kerempuh“, Zagreb). Naslov prve
predstave je, za nemačku publiku, prava bomba jer je reč o imenu
ultradesničarske partije koja je na poslednjim izborima ušla u Bundestag, i to
kao treća najjača u zemlji. Predstava tematizuje, dakle, uspon desnice u
Nemačkoj, ali i, kao što je skoro uvek slučaj u Frljićevim projektima, poziciju
pozorišta u takvom kontekstu, njegovu spremnost i sposobnost da reaguje i pruži
otpor. U ovom slučaju, to je posebno zanimljivo i bitno pitanje, jer Frljić
problematizuje aktuelni, progresivni koncept Teatra „Maksim Gorki“, otvorenog
prema umetnicima iz drugih, pre svega vanevropskih sredina, i adekvatnim
temama, pokrećući pitanje da li je to suštinski otpor, ili samo podmirivanje
savesti ovih umetnika. Pirandelovu intelektualnu komediju Šest lica traži
pisca, Frljić aktuelizuje tako što glumačka družina na početku komada ne
priprema jednu drugu dramu čuvenog italijanskog dramatičara već satirički
igrokaz čiji su akteri stvarni protagonisti hrvatske ekstremne desnice. Kada se
pojave, „lica“ mole glumce da odigraju njihovu nasilnu, traumatičnu i
incestuoznu porodičnu priču, kakve su uistinu i mnoge druge priče koje se
skrivaju pod hipokritskom maskom desničarima tako dragih „obiteljskih
vrednosti“.
Srpski
teatar predstavljaće autorka i institucija koji su se potvrdili kao oni koji
danas stvaraju i umetnički i društveno najradikalniji teatar. Reč je o
autorskom projektu Bolivud Maje Pelević (tekst i režija) u produkciji Narodnog pozorišta
iz Beograda. U formi treš mjuzikla, predstava razvija potpuno apsurdnu, a opet,
nažalost, realističku priču o devijacijama srpskog, ali i drugih opljačkanih i
rasturenih istočnoevropskih društava. Glumci iz provincijskog pozorišta
pripremaju priredbu – iskazujući pri tom nesolidarnost, ksenofobiju, nedostatak
klasne svesti – da bi se što bolje „prodali“ bolivudskom producentu koji, u
razorenoj i napuštenoj socijalističkoj fabrici datoj pozorištu na privremenu
upotrebu, želi da izgradi veliki filmski studio... Teorijsku kontekstualizaciju
ovih globalnih društvenih izazova – desni populizam, ksenofobija, autoritarni
režimi – ostvarićemo specijalnim izdanjem Filozofskog teatra, projekta Narodnog
pozorišta koji bi sad bio i deo pratećeg programa Bitefa, a vodiće ga poznati
filozof mlađe generacije Srećko Horvat sa, za ovu temu, odgovarajućim
sagovornicima.
Ovu
celinu glavnog programa zaokružuje predstava NO43 Prljavština estonskog Teatra
NO99, koje je u poslednje vreme, posebno od dobijanja prestižne evropske
nagrade za pozorište (Premio Evropa: pozorišna realnost) u Rimu u decembru
2017, jedan od najvećih aduta velikih svetskih festivala. Ona ne tretira
aktuelne društvene prilike već duhovito i metaforično dijagnostifikuje opšte
stanje sveta na pragu kataklizme: dramski glumci, čija telesna uvežbanost,
izdržljivost i plastika pokreta čine da deluju kao plesači, izvode seriju
raznorodnih životnih i alegorijskih situacija, krećući se, plešući i roneći u
moru – blata.
Dimenzija
„opšte kataklizme“ koju ima NO 43 Prljavština čini da ona označava vrhunac
prvog dela selekcije i ujedno idealni prelaz ka novoj celini, ka, u doslovnom
smislu, svetu bez ljudi. U nastavku glavnog programa 52. Bitefa, ovaj slogan
poprima dva aspekta. Na tematskom nivou, on se odnosi na ono što dolazi posle
kataklizme – smrt – a na estetskom, na posebnu umetničku formu koja stoji na
prelazu između izvođačkih i vizuelnih umetnosti, a koju odlikuje upravo „smrt
izvođača“: instalacije. Naime, naredne tri predstave u ovakvoj, verujemo veoma
razrađenoj dramaturgiji glavnog programa Bitefa su, zapravo, instalacije u
kojima nema ni jednog jedinog izvođača – svet bez ljudi, pozorište bez glumaca.
Prva u nizu čuva i tematski fokus
prethodnog dela selekcije – osuda autoritarnih režima – te tako funkcioniše i
kao neka vrsta mosta između dva dela selekcije. Projekat Večna Rusija ruske
pozorišne kritičarke Marine Davidove, čiji je ovo prvi umetnički rad, u
produkciji berlinskog pozorišta HAU, svodi se na džinovski lavirint soba koje
nas vode kroz različite periode političke i kulturne istorije Rusije. Međutim,
u kom god pravcu da krenemo, u koju god prostoriju da nas odvedu, uvek se
vraćamo u središnju svečanu salu koja uvek trpi dizajnerske promene, ali se
nikada suštinski ne menja: epohe dolaze i prolaze, ali autokratski model
vladanja opstaje, i to je to – „večno rusko“.
Blok
instalacija, što je umetnički oblik na kojem je apsolutni umetnički naglasak
ovog izdanja Bitefa, dopunjuju dva projekta koja fokus pomeraju s političke na
intimne teme i vizure: s društvenih kataklizmi prelazimo na najličniju moguću
temu – smrt. Izraelski projekat PA'AM mladog umetnika Nadava Barnee, koji je
ovogodišnje „otkriće“ Bitefa, svodi se na spektakularnu svetlosnu i video
instalaciju. Na osam televizijskih ekrana koji vise u kaleidoskopskim svetlom
oblikovanom i dekonstruisanom fizičkom prostoru emituju se apstraktni
video-radovi, praćeni glasovima iz off-a koji pripovedaju priče o intimnim
izdajama, smrti bližnjih, bolnim sećanjima. Iz poznatog teatra Vidi iz Lozane
(Švajcarska) dolazi instalacija proslavljenog reditelja Štefana Kegija, člana
kolektiva Rimini Protokol, pod naslovom Zaostavština, komadi bez ljudi. Reč je
o spektakularnoj scenografiji, „prostorno-vremenskoj kapsuli“ u kojoj gledaoci
mogu da idu od jedne do druge „ćelije“, koje su krajnje realno i detaljno
izgrađene. Svaka od njih je uspomena na stvarne, nepoznate ljude koje su
„projektovali“ svoju smrt i način na koji žele da ih se jednom sećamo. Smrt se
doživljava na snažan, iskustveni način.
Umetnički
naglasak koji je sada stavljen na umetnost instalacija važan je, verujemo, iz
nekoliko razloga. Pre svega, ovako se u institucionalnom domaćem kontekstu (još
uvek dosta konzervativnom), potvrđuje jedna od nespornih odlika savremene
umetnosti: prožimanje formi, žanrova i čitavih umetnosti. Upravo je umetnost
instalacija glavno polje gde se prožimaju izvođačke i vizuelne umetnosti,
instalacije pripadaju i jednima i drugima. Međutim, treba istaći jednu malu,
ali važnu razliku: nijedna od tri instalacije na 52. Bitefu nije nastala u
kontekstu vizuelnih umetnosti već su sve rađene za pozorišta ili festivale.
Takođe, isticanjem umetnosti instalacija pravi se i posveta jednom od
najbitnijih pratećih programa Bitefa, onom posvećenom vizuelnim umetnostima,
koji je postojao prvih desetak godina u istoriji našeg festivala. Pod
umetničkim rukovodstvom Biljane Tomić i Ješe Denegrija upravo je ovaj prateći
program pozorišnog festivala, a ne neka likovna manifestacija, uveo na domaću
scenu vizuelnih umetnosti radikalne eksperimente toga doba. Zato u pratećem
programu 52. Bitefa organizujemo konferenciju na kojoj će se analizirati značaj
ovog programa za razvoj domaće scene vizuelnih umetnosti i, generalno,
savremena umetnost kao polje estetskih ukrštanja, preplitanja, prožimanja.
Kada
govorimo o umetničkim preplitanjima i ukrštanjima, treba istaći i to da se u
glavnom programu 52. Bitefa izdvaja još jedna umetnička celina, iako je ne
ističemo posebno. Nju čine različiti oblici muzičkog pozorišta: Odilo. Zatamnjenje.
Oratorijum, Svita br. 3 'Evropa', Bolivud i Rekvijem za L. U kombinaciji s tri
instalacije i ostalim predstavama koje, takođe, ne mogu da se podvedu pod
dramski teatar, ovi muzički projekti čine da je glavni program 52. Bitefa,
zaista, jedno mogućno, savremeno ostvarenje čuvenog ideala „Gesamtkusntwerk-a“
Riharda Vagnera.
Dramaturgija
programa koji se zove „Svet bez ljudi“ završava se, logično, rekvijemom. Reč je
o velikoj međunarodnoj koprodukciji Rekvijem za L., čiji je nosilac belgijska
kompanija le bale se d la be, a autori kompozitor Fabricio Kasol i proslavljeni
koreograf Alen Platel, koja će u Sava Centru svečano zatvoriti 52. Bitef.
Osnova ove muzičke predstave je Mocartov Rekvijem, sjajno prožet afričkim
pogrebnim pesmama. Cela predstava, sve s video-radom koji prikazuje jednu belu
gospođu na samrti, asocira na multikulturalan pogrebni obred, čija je
intonacija izrazito nežna, intimistička. Ipak, u našoj dramaturgiji, a imajući
u vidu to da ovu koncert-predstavu izvodi ansambl sastavljen skoro samo od
Afrikanaca, Rekvijem za L. poprima i društvenu, političku konotaciju. On
postaje „crno opelo za beli svet“: opelo koje nad svetom tlačitelja, čije
urušavanje tematizuje većina predstava na 52. Bitefu, izvodi ansambl sastavljen
od vekovima tlačenih etničkih grupa.
Pored dva već pomenuta prateća programa,
Filozofskog teatra i Konferencije o likovnom programu Bitefa, na 52. Bitefu
nameravamo da organizujemo i druge sadržaje: Bitef polifoniju, Bitef
biblioteku, Međunarodni edukativni program festivalskog menadžmenta,
Prezentaciju digitalizacije Bitefa, kao i Showcase domaćeg pozorišta.
Ivan Medenica
BITEF ZAHVALJUJE
Ove godine Bitef je kontaktiran od strane Kabineta Vlade
Srbije na čelu sa premijerkom Anom Brnabić, koji u okviru svoje strategije
razvoja, podrške kulture i kreativne industrije u Srbiji prepoznaje Bitef kao
jedan od najznačajnijih kultrunih brendova. Važna poruka za sve kulturne
radnike i umetnike je to što se premijerka ne samo trudi da mapira kulturne i
umetničke brendove naše zemlje, već im kroz svoj rad daje i višestruku podršku.
Bitef tim zahvalio se mnogobrojnim sponzorima i prijateljima
koji su ih podržali. Bitef su tradicionalno podržali pokrovitelji Sekretarijat
za kulturu Grada Beograda i Ministarstvo kulture i informisanja Republike
Srbije. Podršku su pružili i Ambasada SR Nemačke u Beogradu i Gete Institut
Beograd, Ambasada Izraela u Beogradu, Ambasada Švajcarske u Beogradu i Francuski
institut u Srbiji.
Kao poklon Beogradu, Bitefu i ljubiteljima pozorišta,
I&F McCann Grupa i njen osnivač Srđan Šaper i ove godine odlučili su da
podrže festival kao važan sponzor i partner Bitefa. Ova saradnja predstavlja
samo početak dugoročne strateške saradnje i partnerstva Bitef festivala i
I&F McCann Grupe.
Među sponzorima su posebno istaknute i kompanija Srbija Gas
koja nastavlja da podržava festival, kao i kompanija Coca Cola Hellenic Srbija.
Bitef su tradicionalni podržali i partneri Telekom Srbija i IT kompanija
TeleGroup. Prijateljsku podršku i ove godine pruža Delhaize Srbija.autorka
vizuelnog identiteta: Bojana Rajičić, art direktorka New Moment New Ideas
Company Beograd.
Grad je Bitef finasirao s
26 miliona dinara (2 više nego lane), a Ministarstvo kulture s 14,5
miliona (500. 000 rsd više).
O BITEFU
Osnovan 1967. godine, na inicijativu Mire Trailović i Jovana
Ćirilova, BITEF (Beogradski
Internacionalni Teatarski festival ) je neprekidno pratio i podržavao
najnovije pozorišne tendencije. Rastući i razvijajući se, postajao je jedan od
najvećih i najvažnijih evropskih festivala. Već pola veka Bitef prevazilazi sve
političke i kulturne barijere i uspešno ide u korak sa burnom evolucijom
pozorišne umetnosti. Zbog toga istoriju Bitefa možemo nazvati istorijom savremenog teatra.
Revolucionarnih 60-ih i 70-ih godina, gledaoci su imali
priliku da vide neke od najhrabrijih scenskih eksperimenata, koji su vodili ka
razaranju dramske forme, ali takođe i značajna klasična ostvarenja, kao i
predstave klasičnog orijentalnog teatra. Tokom 80-ih i 90-ih, Bitef je
predstavio najviše domete postmodernog teatra i plesa. Čak i u vreme
političko-ekonomske krize i embarga, Bitef je uspevao da promoviše najviše
kulturne vrednosti i dovede u Beograd neka od najvećih imena svetske izvođačke
scene. U prvoj deceniji 20.veka
Bitef prikazuje nova i inovativna dostignuća svetskog mejnstrima, predstave postdramskog i
neverbalnog scenskog izraza, kao i one realizovane uz pomoć novih tehnologija,
otvorivši tako vrata virtuelnoj
stvarnosti sajber teatra.
Tokom ovih godina, Bitef je sačuvao svoje mesto u porodici
najznačajnijih svetskih festivala. Za kontinuitet i kvalitet njegovog
nastojanja, Evropska fondacija „Premio Europa per il Teatro“ 1999. godine
Bitefu je uručila Specijalnu nagradu.
Osnivač Bitefa je Skupština grada Beograda, a produkcijom i
organizacijom festivala bavi se Bitef teatar, pozorište osnovano 1989. godine,
sa ciljem da otkriva i podržava nove pozorišne tendencije u lokalnom kontekstu.
Нема коментара:
Постави коментар