Хазарски речник – Ловци на снове у Народном позоришту Београд и Мадлениануму

ОМАЖ ТОМАЖУ ПАНДУРУ

„Страсно верујем у моћ театра

и сва моја дела су архетипи ритуала.“

Томаж Пандур

Балет „Хазарски речник“ у режији Ливије Пандур настао по мотивима романа Милорада Павића биће премијерно изведен 19. маја (19:30) на Великој сцени, Народног позоришта у Београду. У кореографији Роналда Савковића на сцени ће се наћи играчи балета нашег најзначајнијег националног театра и Соња Вукићевић.  Музику за балет је написао Мирослав Бако, а костиме је припремила Ангелина Атлагић. Сценографија је дело куће за дизајн и концептуалну уметност NUMEN.  Биће то својеврсни омаж Томажу Пандуру који је Хазарски речник као позоришну представу пооставио у Атељеу 212 2002.  године.

У подели су Соња Вукићевић к.г., Сања Нинковић, Милица Јевић Дрндаревић, Тијана Шебез, Олга Олћан, Љиљана Велимиров, Маја Стојаков, Мина Радаковић, Дејан Коларов, Taylor Clow, Davide Buffone, Милош Живановић, Marco Luzi, Nicola Bianco, Remi Buyens, Ада Распор, Мина Радоја, Бранкица Мандић, Sebastian Held, Raffaele Diligente, Милош Маријан, Василиј Јевлашев.

Константин Костјуков констатовао је да је овакав балет искорак за нациооналну театарску кућу. Рађен по роману ванвременскм, препуном симбола. По визелно податном роману.

Роналд Савковић је, на конференцији за медије, који у Београду ради шест година након "Александра", изразио да је био веома изненађен када су понудили да ради балет инспирисан Павићевим „Хазарским речником“:

„Казао сам свима да је то немогуће. Сарадња с Ливијом Пандур ме је натерала да Хaзарски речник научим и од напред и од назад. Знате ону причу да Павића можете почети да читате од било где...Схватили смо да су „Ловци на снове“ једина енциклопедична јединица у књизи која може да се претвори у балет и то смо и учинили.“

За њега није било дилеме да ли да ризикује и да шансу младим играчима Балета Народног позоришта у Београду:

„Сада су у главној улози играчи који углавном стоје непримећени у другом или трећем реду. Ризик је увек када правите позозоришни чин па сам одлучио да у тај ризик овога пута уградим млади ансамбл који има уникатну шансу да уради велику уметничку ствар. Верујем да сам пробудио велико театрално осећање у њима и охрабрио их овом приликом да верују у себе и велика дела у будућности.“

Очекује да ће балет на публику имати исти ефекат као и књига:

„Павићева књига је провоцирала људе. Волели су је и мрзели...Разумели су је и мање разумели. Људи су се враћали том делу. Позоришна представа мора да провоцира и не могу сви да је воле, али верујем да ће људи у нашем балету пронаћи нешто интересантно.“

Ливија Пандур је напоменула да је „Хазарски речник“ један од назначајнијих романа у ширем смислу на овим просторима, јединствена метафизичка поема.

„Још 2002. годие радили смо позоришну представу „Хазарски речник“. Из тог тима, поново смо у заједничком пројекту Роналд Савковић и Соња Вукићевић. Верујем да смо на прави начин оживели Павићеву замисао. Много очекујем од младог анасамбла који ће изаћи на сцену Народног позоришта.

Сматрам да је дело Милорада Павића веома репрезентативно, а и познато је широм света. Свесни смо да га је немогуће претворити у балет. Зато су ловци на снове главни мотив и окосница наше представе. У свом раду, бавимо се сновима, сликама света и лепотом. Трагамо за чистом емоцијом. Ово је модерно позориште у правом смислу те речи. Много ми помажу прецизна режија и драматургија Ливије Пандур јер диктирају прави ток представе. Павићеве мисли су толико јаке, импресивне, а изазов је пренети их на сцену, не изговоривши их. Те реченице путују кроз тело. Такође, истакао бих и веома занимљиву играчку поделу. Важно је да се млади уметници развијају у оваквој плесној форми. Отворени су, опуштени, без икаквих проблема са егом или идеализовањем себе. Равноправни су, а што је најважније, сви су – ловци на снове”, каже Савковић, добро познат београдској публици, некада као играч, а већ дуги низ година и као афирмисани кореограф.

У покрајини дубине мора и бесконачности неба откривамо енциклопедијске јединице романа Милорада Павића Хазарски речник, које осликавају пут ловаца на снове, њихово урањање у тудје и властите светове снова и сновидјења. Хазари, скупљачи снова, беле и црне птице у покрајинама љубави, брзих и спорих огледала хазарске принцезе Атех, граде своју дистопијску азбуку. Кроз увежбавање лепоте урањају у лавиринт прошлости и будућности, никад не знајући у који комад времена ће да падне њихова мисао. Данас Хазара више нема, или за њих не знамо, расули су се по свету као хиљаде и хиљаде бескућника, тражећи свој изгубљени дом, свој изгубљени језик. Праву тајну још нисмо открили, јер повратак из најдубљег сна, где, како каже Павић, лежи бог, знају само они, који су били доста дубоко.“

Соња Вукићевић каже да су за њу најузбудљивији режија и кореографија у балету:

„Сви ти млади играчи који одлично играју, истовремено имају истанчан приступ естетици театра. Од 1994. године нисам ступила на сцену Народног позоришта и имам велико узбуђење због премијере у суботу. Успели смо да један сегмент романа оживимо кореографски и верујем да ће то публици бити занимљиво.“

Представа се ради у копродукцији са Опером и театром Мадленианум, у којем ће премијера бити одржана 24. маја.

 

Истакнути позоришни редитељ Томаж Пандрур премионуо је 2016. године у Скопљу током проба Краља Лира Македонског народног театра. Веома је тешко, а вероватно и немогуће, довршити биографију Томажа Пандура, редитеља чији је уметнички опус обележио словеначки, али и светски театар, и који је остао веран свом креативном начелу и јединственом стилу до самог краја, несебично делећи своје визије, снове, усамљеност, страхове и ентузијазам са својим сарадницима и сапутницима. Његова Immaculata је требало да отвори позоришну сезону 2016. године у Драми у Марибору и да га притом, макар мало, подсети на време када је све почело, пре више од тридесет година, најпре са представом Тесписов воз, а затим и на седмогодишње управљање овим театром, пре него што се запутио на сва она места која је касније освојио и на сва она где је био позиван да гостује по први пут. Од своје прве професионалне представе, Шехерезада, до своје последње, Фауст, у Драми у Љубљани, експериментисао је са суштином театарског материјала. У својој мисаоној лабораторији, повезивао је, разграђивао и откривао пејзаже митског, архетипског и трансценденталног, а у процесу стварања представа, откривао је анатомију и лепоту сваког момента. Био је страствено посвећен превазилажењу форми реалности, као и истраживању људског и божанског, односно, односа између живог и неживог, између концепта времена и простора, смртности, бега у фантазију и сукоба између бескрајног и коначног. Након његових представа које су обележиле генерације уметника и љубитеља позоришта и узнемириле устајале воде, против којих се целог живота борио, остала су дела која никада нећемо видети на светлу дана, у свом усавршеном, пречишћеном стању, дела која би изазвала јака осећања, она која никада неће носити његов потпис уз: Immaculata, Краља Лира у Скопљу, Сто година самоће у Мадриду и Гвадалахари, Меланхолију у љубљанском Балету, Клитемнестру у Мериди – све планиране за репертоаре у периоду од 2016 до 2018. год; остале су само његове белешке на парчету хартије, пре него што је отишао у земљу Александра Великог. Томаж Пандур је својом визијом изразио вољу да оствари истину, да превлада и да живи, смисао живота у свакој ситуацији, где иза тишине лежи... машта. И лепота. И снови. Због тога, креативни тим жели да посвети ову представу, ово путовање у хазарске снове, нашем највећем Ловцу на снове.

 "Кад стигну на крај неба, забележио је, окрену се и кроз нове облаке крену натраг" 

(Хазарски речник, Милорад Павић)

REČ UREDNIKA KULTURNIKA

Kako pretočiti u balet, u pokret roman-leksikon, gde se segment koji sledi može čitati pre svog predhodnika, u kojem se ne zna ili je nebitno gde je početak a gde kraj?

Možda sjajnim repetativnim ritmom, scenografijom i koregorafijom koju kruži izrazita likovnost. Ili plesom koji ima oblik drevnog. Gde plesači vise između zemlje i tmurnoga neba, bivaju razapeti, gde se prepereke prevazilaze ili se na njima pada i gde sve na kraju završi poput zrna preska. 

A između toga je čitav jedan život, svet koji ima mušku i koji ima žensku stranu, gde su mesto pronašle i životinje, prepun borbe i ljubavi, gde duvaju strašni vetrovi, plovidba po nemirnim talasima bivstvovanja.

Koliko u takvom svetu ima mesta za lovaca na snove?

Za njihovu nasušnu potrebu da zarone u tuđe i sopstvene snove i snoviđenja. Na tom putu oni se kreću kroz prostor, ali lako i kroz vreme. Svojim telima, pokretima i pozama one nam pričaju magičnu priču o narodu koji se izgubio u tom vrtlogu vremena i prostora.

Милорад Павић  (1929-2009) био је српски прозни писац, песник и историчар српске књижевности, (посебно за период од 17. до 19. века), стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета, члан Српске академије наука и уметности од 1991. године. Павић је романсијер, приповедач, песник и драмски писац. Познат као писац нелинеарне, интерактивне прозе (романи, приче, драме), Павић је један од наjчитанијих савремених писаца са Балкана, прeведен на четрдесет језика у више од три стотине издања. 

Павић у позоришту:

Хазарски речник – Ловци снова, La Compagnie des Petits Châteaux режија Емануел Вајс, играно у замковима Француске 1991-1992; Библиотека историје Париза, 2015.

Mountains Made of Barking (балет и филм по мотивима Хазарског речника), трупа Ultima Vez, режија Wim Vandekeybus, Royal Flemish Theatre – Брисел, 1994; International Teaterfestival Waves – Вордингборг,  1995.

Заувек и дан више, Камерни театар града Вороњежа, режија Михаил Бичов, Вороњеж, 2000.

Хазарски речник, Театар Особниак, режија Алексеј Сљусарчук, Санкт Петербург, 2002.

Хазарски речник, Pandur Theaters, режија Томаж Пандур; Београд, Љубљана, 2002.

Хазарски речник, Pandur Theaters, режија Томаж Пандур; Нови Сад (Стеријино позорје), 2003.

Заувек и дан више, Московски уметнички академски театар Чехова (МХАТ); режија Владимир Петров; Москва, 2002.

Хазарски речник, мултимедијална представа у Синагоги; Праг, 2003.

Кревет за троје, ЛЕНСОВ театар, режија Владимир Петров; Санкт Петербург, 2003.

Хазарски речник, Neue Akzente Festival, режија Доротеа Шредер и Нина Гулсторф; Аугсбург, 2003.

Хазарски речник, 45 Bleecker Theatre, режија Erica Gould; Њујорк, 2003.

Кревет за троје, Драмтеатар, режија Виталиј Захаров; Прокопјевск, 2004.

Заувек и дан више, Народно позориште Битољ,  режија Мартин Кочовски; 2004.

Заувек и дан више, Родопски драмски театар Николај Хајтов, режија Красимир Ранков; Софија, 2006.

Свадба у купатилу, Позориште на Теразијама, режија Саша Габрић; Београд, 2007.

Кревет за троје (мјузикл), Компанија Крас, режија Марија Валухов; Москва, 2010.

Звездани плашт, Театар Мик, режија Нона Чобану; Букурешт, 2010.

Петкутин и Калина (Play Pavich), Позориште Приједор, адаптација и режија Градимир Гојер; Приједор, 2011.

Хазарски речник. Деца снова, Позориште Јана Кочановског, режија Павел Пасини; Ополе, Пољска, 2012.

LEXICON-lite - женска верзија-ремикс, Театар Особниак; Санкт Петербург, 2016.

Ливија Пандур је драматург, редитељ, старија сестра Томажа Пандура. Након студија драматургије на Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани, Ливија Пандур је радила као писац и драматург у великом броју продукција словеначких и страних позоришта. У периоду од 1991. до 1996. године, била је главни драматург Драме Словенског народног гледалишча у Марибору. Радила је и као драматург у продукцијама које је режирао Томаж Пандур: Исток-запад опера Шехерезада, Гетеов Фауст, Шекспиров Хамлет, Меримеова Кармен, Дантеова Божанствена комедија, Руска мисија Достојевског, Вавилон Светине. Уредила је и објавила позоришну монографију Пандурово позориште снова 1997. године, а пише есеје и чланке за више публикација. У периоду од 2001 до 2002. године, радила је у театру Талија у Хамбургу. Као драматург на Дантеовој трилогији Божанствена комедија (Пакао, Чистилиште, Рај), а била је драматург и помоћник редитеља у пројектима Томажа Пандура: Inferno у Teatro Maria Guerero (Centro Dramatico Nacional, Мадрид, 2005), Barroco (Centro Cultural de la Villa, Мадрид, 2007), Хамлет (Teatro Español, Мадрид, 2009), Медеја (Фестивал у Мериди, 2009), балет Симфонија тужних песама (Staatsoper, Берлин, 2010) и Caida de los dioses (Teatro Español, Мадрид, 2011). Од 2002. године, Ливија Пандур ради као редитељ и продуцент за позоришну организацију Pandur.Theaters. Такође, потписује драматургију у представама: Хазарски речник Павића, Сто минута према роману Браћа Карамазови Достојевског, Теслина електрична компанија, Калигула Камија, Рат и мир Толстоја и Медеја Еурипида, а све у продукцији Pandur.Theaters. Од 2013. до 2015. године, била је један од аутора адаптација, као и драматург на представама у режији Томажа Пандура: Ричард III+II према трагедијама В. Шекспира (СНГ, Љубљана), Краљ Лир В. Шекспира (Атина) и Гетеов Фауст (Centro Dramatico National, Мадрид, 2014; СНГ Љубљана, 2015). Ливија Пандур је 2016. године поставила представу Immaculate, омаж Томажу Пандуру у СНГ, Марибор.

Роналд Савковић је кореограф и балетски играч. Балетску школу је завршио у Ријеци, након чега је, 1990. године уписао Плесну академију у Будимпешти. По завршетку школовања, 1992. године, постаје првак балета Словеначког националног театра у Марибору. Изванредне креације у оквиру улога класичног и савременог балета допринеле су да, иако веома млад, буде позван као гостујући уметник у ХНК Загреб. Сарадња коју је у Марбору започео са прослављеним словеначким редитељем Томажом Пандуром, отворила му је нове визије, естетику, као и нови поглед на позориште 21. века. У ХНК Загреб му је 1996. године понуђена позиција првака балета, те је наступао у овој кући све до 1998. године у главним улогама класичног и савременог балета. У овом периоду је добио награду Хрватске националне академије уметности за ул­гу у балету Не ходи по тра­ви...падају анђели Ивана Фавиера. 

Најважнији корак у својој каријери направио је 1998. године када је постао првак Државне опере у Берлину, где је наступао у балетима славних кореографа, као што су: Патрис Барт, Рудолф Нурејев, Жорж Баланшин, Џон Кранко, Питер Мартинс, Виљем Форсајт, Морис Бежар, Јиржи Килијан, сер Кенет Мекмилан, Начо Дуато, Владимир Малахов, Анжелин Прељокаж, Кристијан Спук, Пјер Лакот, Борис Ајфман, Маргерит Донлон, сер Фредерик Ештон, и других. За своје улоге је добио бројне награде, укључујући још једно признање Хрватске академије уметности за улогу принца Алберта у Жизели 2007, као и награду Звезда 21. века 2008. и 2009. године у Њујорку.  

Његова каријера креће у потпуно другом правцу 2008, када одлучује да се у потпунсти посвети кореографском позиву. Нека од његових најзначајнијих кореографских остварења су: Умукни и играј, Транспарентно, Симфонија тужних песама у Државној опери у Берлину, Ромео и Јулија у Народном позоришту у Сарајеву, Алексан­дар у Народном позоришту у Београду, Самсон и Далила у Народном позоришту у Скопљу, Умукни и играј, Крцко Орашчић, Четири годишња доба, Кармен у Народном позоришту у Ријеци, Песме без речи у ХНК Загреб, Пепељуга у израелском Балету у Тел Ави­ву, Дон Кихот у Народном позоришту у Сарајеву. Од 2008. године сарађује са светски познатим театром FriedrichstadtPalast у Берлину, где је радио кореографије за представе: QI, YMA, Покажи ми и Велики шоу, а кореографију за представу Калигула радио је у Плесном театру у Сент Галену. У позоришним продукцијама Томажа Пандура потписује следеће кореографије: Калигула, Медеја, Симфонија тужних песама и La Caida de los Dioses.

Мирославу Бакоу је његов рад у области електронске музике, донео велико искуство у семпловању и синтези звука, што је уз академско образовање из области теорије музике, композиције и бележења звука, омогућило да константно пролази кроз многе жанрове и начине стварања музике, стварајући сопствени звучни свет без техничких ограничења, играоницу за истраживање, игру и драму. Студирао је на Одсеку за музику и драмске уметности на Академији уметности у Новом Саду. Укључен је у многе друштвене и хуманитарне пројекте у Србији и иностранству. Некада се бавио уредништвом на радију, писањем сценарија и музичком продукциојом. Последњих 13 година, професионално се бави компоновањем музике и продукцијом модерне електронске музике. Његов први радијски наступ је био на британском радију BBC током 2003. године. Након тога, потписао је више од 110 издања за музичке куће широм света у оквиру неколико пројеката које је радио под псеудонимима и које је представио на сценама у Србији, Уједињеном краљевству, Јапану, Бразилу, Француској, Тајланду, Швајцарској, Хрватској, Мађарској, Словенији, Немачкој, Шведској, Румунији, Грчкој, итд. Редовни је гост на годишњим манифестацијама и фестивалима у већини ових земаља. Компоновао је музику за представу Пороци човечанства за Play for Movement Theater 2011. године, а годинама се бавио примењеном музиком за телевизију, филм и рекламе. Написао је и продуцирао музику за позоришну представу Вавилон. Током 2014. године је написао, оркестрирао и снимио музику за представу Ad Infinitum, која је добила бројне награде. Јединствени музички језик његових композиција се заснива на класичној филмској музици и симфонијским деловима који истовремено теку уз нежну акустичну атмосферу и епске или лирске теме.

Ангелина Атлагић је дипломирала 1985. на Факултету примењених уметности у Београду, Одсек за сценски костим. Од 1984. до данас урадила је дизајн за преко сто педесет драмских, балетских, оперских, дечијих и луткарских представа, костиме за три играна филма, као и значајне пројекте у драмском и културно-забавном програму ТВ Београд и ТВ Скопље. У појединим представама појављује се као комплетан аутор сцене и костима. Од 1999. предаје на Факултету драмских уметности, на Цетињу, у звању редовног професора на Катедри за режију, предмет Сценографија и костимографија. 

Одржала низ предавања и презентација на универзитетима широм САД. Излагала је у Чехословачкој, Јапану, Израелу, САД и Канади. Од 2000. своје костимографије и сценографије реализовала је у Русији (Бољшој театар, Студио Фоменко у Москви), Грчкој (Национални театар у Атини и Солуну), Шпанији (Compania Nacional de Danza, Centro Dramatico Nacional, Centro Cultural de la Villa у Мадриду, Фестивал Мерида), Немачкој (Staatsaballet Berlin, Hessieshes Staatstheter Wiesbaden), Италији (CSS Teatro stabile di inovazione del FVG у Удинама), Шведској (ИНТЕРКУЛТ у Стокхолму), Словенији (СНГ Љубљана, Марибор, Цеље), Македонији (Македонски народен театар и Драмски театар у Скопљу), Црној Гори (ЦНП и Будва град театар). Добитница је низа признања у земљи и инстранству; награда МАX за најбољи костим; награда Atinorama у Русији 2002; Награда УЛУПУДС-а и Министарство културе Републике Србије за висока уметничка достигнућа. Добитница је пет Стеријиних награда. Часопис за позоришну уметност „Сцена“ прогласио је за најбољег костимографа четири пута заредом.

Numen/For Use, хрватско-аустријски колектив за дизајн, бави се сценографијом, индустријским и просторним дизајном као и концептуалном уметношћу. Група је почела са радом 1998. године под називом For Use и чинили су је дизајнери Свен Јонке, Кристоф Кацлер и Никола Радељковић. Од 1999. године усвојили су назив Numen за све пројекте остварене ван области индустријског дизајна. Од 2004. године до данас, након завршетка компликоване инсталације за продукцију Inferno у Националном центру за драму у Мадриду, Numen/For Use почиње активније да се бави сценографијом. 

Уследило је ангажовање у театреима широм Европе. Од 2008. године, усмерили су своју пажњу на конфигурацију објеката и концепата без претходно одређене функције, што је била активност која је за резултат имала хибридне и експерименталне радове као што је N-Light серија и цео спектар великих инсталација (Трака, Мрежа, Нит, Цев и Жица) које су постављене на јавним местима и у уметничким галеријама широм света. За свој рад награђени су бројним престижним признањима, као што су: Brit Insurance Award у Лондону, награда за дизајн на Међународном фестивалу дизајна (DMY) у Берлину, две златне медаље на Прашком квадренијалу, две награде Борштников за сценографију, две награде Red Dot Award, награда Немачког савета за дизајн, и других. Излагали су у Данском Центру за дизајн, Ars Electronica центру, Музеју дизајна у Лондону, Институту за модерну Watts у Сан Франциску, Schirn Kunsthalle у Франкфурту, Галерији Spiral у Токију, Zounahanna Terrace у Јокохами, Fondazione Palazzo Strozzi у Фиренци, Färgfabriken у Стокхолму, Културном центру FIESP у Сао Паолу и Палати Токио у Паризу.

 

Јаша Коцели је завршио студије социологије и позоришне режије у Љубљани. У последњих пет година режирао је дванаест професионалних представа у резличитим словеначким позориштима, углавном у ауторским пројектима. У сезони 2017/2018 у СНГ Нова Горица режирао је представу Тројанке по Еурипиду. Као асистент режије сарађивао је са познатим редитељима међу којима се издваја Томаж Пандур са којим је радио на представи Фауст у СНГ Љубљана која је гостовала широм света. Такође, бави се и дизајном светла у  представама које режира, али и у две балетске продукције СНГ Опера и Балет у Љубљани, Месо срца и Симфонија тужних песама.

Соња Вукићевић је балерина, кореограф и редитељ. Као чланица Балета Народног позоришта у Београду одиграла је цео класични и неокласични репертоар у сарадњи са кореографима - Лавровски, Парлић, Шпаремблек, Вера Костић: Мирта (Жизела), Даринка (Даринкин дар), Дебора (Голем), Афродита (Тријумфи Афродите), Капетан Кука (Петар Пан), Поподне једног фауна, Охридска легенда, као и у опери Кармен. Играла и у другим центрима бивше Југославије. Ауторка првих представа савременог плеса у Србији. Кореографски (и извођачки) рад у ЈДП-у: Дон Жуан, Хамлет, Нора!, Рођени у YУ, Расправа, Нижински, Салома, Мајн кампф, Плава птица, Марио и мађионичар, Дозивање птица, Лакрдијаш. За ове представе добила је неколико годишњих признања ЈДП. Радила је кореографије за драмске представе Душана Јовановића, Љубише Ристића, Хариса Пашовића, Горчина Стојановића, Ирфана Менсура, Иване Вујић, Никите Миливојевића, Радмиле Војводић, Александра Поповског, Саше Миленковског, Томажа Пандура, Снежане Тришић...

Самосталну кореографску и редитељску каријеру остварила је у ЦЗКД: Макбет/ОНО (1996), Алчајмер (1998), Процес (1998), Мрак летње ноћи (1999); прву самосталну продукцију Битефа, Циркус Историја (2006); Кармина Бурана и Родољупци у СНП, Нови Сад. Играла је у филмовима, бавила се и вајањем. Награде: Димитрије Парлић, Награда града Београда; награда УБУС-а за животно дело...

Представе – Балет:

    АЛЕКСАНДАР

    БАЈАДЕРА

    ДАМА С КАМЕЛИЈАМА

    ДОН КИХОТ

    ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН

    ЖЕНЕ У D-МОЛУ / ДУГА БОЖИЋНА ВЕЧЕРА

    ЖИЗЕЛА

    ЈЕСЕЊЕ ЦВЕЋЕ

    КО ТО ТАМО ПЕВА

    КОПЕЛИЈА

    КРАЉИЦА МАРГО

    КРЦКО ОРАШЧИЋ

    ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО

    ОНИ / ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА

    ПРОЦЕС или НИКОМ ОВДЕ НИЈЕ СТАЛО ДО ЈОЗЕФА / ПУШКИН

    СЛИКА ДОРИЈАНА ГРЕЈА

    УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА

    ХАЗАРСКИ РЕЧНИК - ЛОВЦИ НА СНОВЕ

 Фотографије: Аљоша Ребољ, студио БОМБА,  КултурниК