Странице

петак, 18. мај 2018.

Кad su cvetale tikve u Beogradskom dramskom pozorištu



„Evo, lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo, vođeni silom kuda nećemo“
Danilov učenik, XIII-XIV vek (moto romana Dragoslava Mihailovića preuzet iz srpskih, srednjovekovnih spisa)

“Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je, izgleda, potpuno gnjila, i tako dalјe… gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valјa. (…) 

Znate vi šta on to govori… A ko govori? Govori onaj koji je bio na Mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih lјudi, većina… to ih nema, mali broj, ali su vrlo glasni. (…) 

Pa, mi moramo, odozdo treba da se te stvari… da se njega onemogući. Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalјe, nego – naprotiv – da bude glas javnosti onaj, koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.“

Govor Josipa Broza Tita 25. oktobra 1969. (“Komunisti – savest svojih kolektiva”/”Tikve – blato na sistemu”, Večernje novosti)


Pozorišna predstava „Кad su cvetale tikve“ zadnja je raskošna asambl predstava u Beogradskom dramskom pozorištu. Komad se zasniva na kultnom romanu Dragoslava Mihailovića, objavljenom 1968. godine. Ovo je ujedno i prvi njegov roman. 

Njegovo pojavljivanje kao što ste u prologu mogli da pročitate bilo je propraćeno brojnim kritikama. Tada je u piščevu odbranu stao poslovično oprezni Ivo Andrić. I kako to već biva, što su je više kudili, publika i kritika su imale samo reči hvale, te je upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta odlučio da ga pripremi za izvođenje u pozorištu. Štampa beleži: „Bila je to predstava visoke estetike, sa glumačkim bravurama koje se pamte.“ 

Scenografiju i kostime radili su Vladislav i Slavica Lalicki, songove za pesme napisao je Matija Bećković, a muziku je komponovao Žarko Petrović.

Premijera predstave „Kad su cvetale tikve“ održana je 6. oktobra 1969. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Desetak dana nakon premijere predstava je skinuta s repertoara zbog „literarno-istorijskog izvetoperivanja činjenica, smisla i zbivanja odsudnog trenutka naše najbliže prošlosti…“


 
Dragoslav Mihailović je tog 25. oktobra 1969. bio na „Borinoj nedelji“ u Vranju zajedno s Ivom Andrićem, Stevanom Raičkovićem i drugim značajnim književnicima tog vremena. Diskretno su ih pratili agenti Udbe. 

Usledila je zabrana zbirke „Frede, laku noć“ i romana „Kad su cvetale tikve“ (za koje je bio nagrađen), knjige su ubrzo povučene iz biblioteka i knjižara širom zemlje, a Mihailović se „okitio“ status „persona non grata“. 


Miša Janketić, glavni glumac u predstavi je ostao bez ordena reda koji mu je ranije dodeljen. 

Reditelj predstave Boro Drašković je dobio otkaz i narednih trideset godina nije radio u pozorištu, a Bojan Stupica je preminuo sledeće godine. 

Obnovljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1984. godine u režiji Vide Ognjenović.



Krajem maja 2014. godine u Beogradskom dramskom pozorištu premijerno je obnovljena predstava „Kad su cvetle tikve“ u režiji Bobana Skelića. Predstavu igra ukupno 22 glumaca, zajedno sa 13 studenata glume. Glavna uloga dodeljena je Milošu Bikoviću, dok lik u starim danima tumači upravo Miša Janketić. Vrapčetovu majku igra Danica Ristovski, oca Srđan Dedić, a sestru Anja Alač. U ostalim ulogama pojavljuju se Marko Živić, Jelena Čvorović, Slobodan Boda Ninković i drugi. 


Za one koji nisu pročitali roman evo malog rezimea. Ljuba je dete beogradskog predrađa, kome su nadenuli ime Vrapče. Prvi put kada je Ljuba imao polni odnos bio je kada mu je Stole Apaš, lokalni mangup, namestio da siluje prostitutku. Ljuba trenira boks i postaje šampion. 

Problem nastaje kada OZNA otkriva da njegov otac i brat slušaju Radio Moskvu, što je tada bilo strogo zabranjeno. Ljuba dolazi u sukob sa šefom OZNE i predsednikom kluba, Perišićem i na rastanku govori, da će se „pomiriti oni i Ruje...“


Zbog toga biva poslat u vojsku, van Beograda. Pre toga se sporečkao oko devojke sa bivšim poznanikom Stoletom Apašem. Dok je Ljuba u vojsci, Stole siluje Ljubinu sestru, a ona izvršava samoubistvo. 

Ljuba saznaje za to i kuje plan kako da se osveti Stoletu. Lažira odsustvo iz vojske, podmitivši oficira na straži i nalazi Stoleta u sanatorijumu za plućne bolesti. Tamo je završio posle tuče sa Suljom Pandurom, milicionerom s kojim je imao neraščišćenih posla. 

Sledi tuča u kojoj Stole izjavljuje kako je prošlo vreme kada su „cvetale tikve...“


Ljuba zadaje Stoletu svoj, u boksu, dobro uvežbani tajni udarac blizu srca. Stole ostaje da leži nepokretan. 

Dolazi policija kod Ljube da ga ispita. On poriče. Posle nekog vremena dolazi i Stoletova majka, Ružica s pitanjem da li je on ubio Stoleta. Govori Ljubi da mu želi sreću, da se oženi i ima samo jedno dete, koje neće završiti kao njen sin. 

Ljubu od nečiste savesti i policije beži u Švedsku, Tamo se ženi sa Inge i trenira naše ljude.



REČ REDITELjA BOJANA SKERLIĆA

 

 


Dušanovac pedesetih godina XX veka se nije razlikovao mnogo od Dušanovca pedesetih godina XIX. Čak ne toliko po “izgledu”, koliko po logici i životnim rutinama. Česma u dvorištu, ratluk uz kafu, veš na štriku, golubovi, malo bašte, muškatle u loncu, mirisi kuhinja, drvene klupe i hoklice, sitni majstorluci, improvizacija, karirani stolnjaci, dunje, dudinje i orasi…

Boks pedesetih nije bio ono što je danas – krvavi, dobro plaćeni spektakl. Bio je sirotinjski hobi, vežba preživlјavanja u radničkim predgrađima i zajedničkim dvorištima, šansa za malo obilniji ručak ili džeparac, prilika da golјu uopšte primete devojke… Ali i da nauči da podnosi batine, pa i da – ubije.

 
To je sve milјe, šarena stakalca kaleidoskopa, a “Kad su cvetale tikve”’ je drama o tome kako se rađa zlo u čoveku, posmatranje duše koja se mic-po-mic usmrđuje. Na oči vlasnika. Uz punu svest. I bez sposobnosti ili volјe da se tome suprotstavi. Ništa jeftin sentiment, ništa operski kič. Smrti, silovanja, strahovi – otuda toliko ekspresije i toliko emocija u drami.

Kad procvetaju tikve – tuberkulozni umiru. A tuberkuloza, kao patnja i potencijal smrti, je sveprisutna. Samo je pitanje kad će čija tikva procvetati.


REČ UREDNIKA KULTURNIKA: Mesto, vreme i okolnosti

 

 


Dušanovac je naselјe u Beogradu koje pripada gradskoj opštini Voždovac. Graniči se sa Pašinim brdom na severu, Autokomandom na zapadu, Braćom Jerković na jugu, Konjarnikom na istoku i Voždovacem na jugozapadu. 

Kao predratno predgrađe Beograda, formirano je 1920. godine na tadašnjoj istočnoj granici grada. Početkom 1960-ih i 1970-ih, nova naselјa su se razvijala na istoku, tako da je Dušanovac približio centru (10 minuta javnim prevozom).

Dušanovac je slovio za utočište doselјenog stanovništva radničke klase nižeg socijalnoj statusa, pretežno raspoređenog po prizemnim kućama s zajedničkim dvorištem (partaje). U vreme dešavanja drame, posle II svetskog rata, ovaj kraj je bio poznat po “žestokim momcima” i još žešćim obračunima oko dominacije.

Eto takvo okruženje, je bekgraund jedne velike predstave, počev od same suštine, od dramskog teksta, realizacije, maestralne glume, do nestvarno velikog  asambla, nadahnutog i posle toliko izvođenja. 

BRAVO!

Na sceni je oživeo Dušanovac kućeraka, zajedničkih dvorišta kada se sve delilo, život, kako onaj njegov magično lep okrajak, tako i onaj njegov okrutniji deo. Vreme se ispostavlja kao efikasna mašina koja melje meso, snove, ideale, nade...

Saga o prolaznosti života, sudbinama i izborima, nametnutim okolnostima, gubicima, osvetama i ljubavi. Topla ljudska, potresna i tragično istinita. Priča.



Život je ring. 

Svi te udaraju u srce.

Da li ćeš uzvratiti?

Stoga ne čudi što aplauz traje kao da nema kraja.

Boks, često nazivan i “plemenitom veštinom”, je najteža, najkompleksnija i najspecifičnija olimpijska disciplina. Prvi prikazi pesničenja/borbe šakama mogu se naći još u drevnom Egiptu. Godine 688. p.n.e. uvršten je na Olimpijske igre u okviru pankrationa (mešavine rvanja i boksa). Boks, kao borilački sport koji podrazumeva nadmetanje u snazi, brzini, refleksima i izdržlјivosti takmičara ovde je snažna metafora međuljudskih odnosa, gde ako ne udariš, primićeš udarac. Pravila su se kroz istoriju bitno menjala, a borbe su bile brutalne, čak i smrtonosne. Prva bokserska pravila novijeg doba nastala su u Londonu, u XVIII veku, a sistematizovao ih je 1867. Markiz od Kvinsberija u prvi službeni bokserski pravilnik, koji je i danas u upotrebi. 

Prve rukavice u Srbiju, 1908. godine, doneo je Mileta Nedić, a 1911. osnovan je prvi bokserski klub u Beogradu. Prvi boks meč organizovan je 1912. u bioskopu „Kolarac“, gde su nastupili Mileta Nedić protiv Ebera, boksera iz Mađarske. U posleratnoj istoriji, naši bokseri osvajali su mnogobrojne medalјe na Olimpijadama, Evropskim i Svetskim prvenstvima. Ističu se imena poput Pavla Šovlјanskog, Koste Lekovića, Dušana Bogdanovića, Dragomira Vujkovića, Rajka Milića, Marijana Beneša, Mate Parlova, Zvonka Vujina, braća Kačar i Dragomir Vujković.

 



ISTORIJSKI KONTEKST 

 

 


„Boks bi mogao da bude velika metafora za jedno vreme nasilјa. Čak nešto više: u trenutku kada svuda tikve cvetaju, kad mladi svet prerano umire, izgleda da je etika jedino još na ringu moguća. Kada i to nestane, vreme straha i nasilјa odnosi nove žrtve“.

Priča o beogradskom bokseru Ljubi Sretenoviću (zvanom Ljuba Vrapče i Šampion), koja je otvorila temu nasilјa i prvi put javno progovorila o logoru na Golom otoku, političkoj i policijskoj torturi nad neistomišlјenicima, oživela je na sceni 6. oktobra 1969. i posle pet izvođenja, intervencijom Josipa Broza, skinuta je sa repertoara. 

Politički skandal, svojevrsna “Rezolucija o Tikvama” i izjašnjavanje po komitetima o ovoj temi, zapravo su označili početak otvaranja problema slobode govora, mišlјenja i izražavanja u komunističkom režimu, a posledice koje su autori i umetnici angažovani oko predstave snosili (u profesionalnom i životnom pogledu) danas su gotovo nezamislive.

A šta je to toliko iznerviralo doživotnog predsednika? Reč je o jednom turbuletnom događaju, raskidu između dojučerašnjih ideoloških ljubavnika.

Informbiro (IB), Kominform, Kominformbiro je predstavlјao prvu formalnu, međunarodnu organizaciju komunističkih partija nakon raspuštanja Treće internacionale (Kominterna) tokom II svetskog rata, a osnovan je 1947. Beše to toljaga u rukama arogantog i sujetnog moskovkog brkajlije. 

Na V kongresu Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) “Stalјinu je rečeno NE”. Tada je započeo surovi progon svih onih za koje se sumnjalo da su simpatizeri Stalјina i SSSR-a, ali i svih onih koji su bili trn u oku jugoslovenskom komunističkom režimu. Jedan od njih bejaše i Dragoslav Mihailović.

Već sama činjenica da je roman “Kad su cvetale tikve”, od svog pojavlјivanja 1968. godine do danas objavlјen u trideseti i tri izdanja na srpskom jeziku i u dvadeset prevoda, ukazuje na značaj koji ima u savremenoj, srpskoj književnosti. 

Dušanovački bokser Ljuba Sretenović postao je gotovo kultni lik posleratnih generacija, te je nesumnjivo da je reč o delu koje je steklo slavu ne zbog vanliterarnih okolnosti, već isklјučivo zahvalјujući svojim estetskim kvalitetima.

Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji. Prvi poluknjiževni rad, humoresku pod naslovom „Pismo“, objavljuje krajem 1957. u Ježevom kalendaru. Zatim nekoliko godina sarađuje u novosadskom časopisu Letopis Matice srpske. Matica srpska objavljuje 1967. i prvu njegovu knjigu, zbirku šest pripovedaka pod naslovom „Frede, laku noć“, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda. Opet, najpre u Letopisu, isti izdavač 1968. objavljuje i drugu njegovu knjigu, kratki roman „Kad su cvetale tikve“. Treća knjiga, „Petrijin venac“, izdata 1975. godine, osvojila je „Andrićevu nagradu“. Roman „Čizmaši“ objavio je 1983. i za njega dobio prestižnu Ninovu nagradu kritike, a 1985. godine i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.

Godine 1990. počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova „Goli otok“ (poslednji, peti tom objavljen je 2012. godine). Objavio je još publicistička dela i naučne studije „Kratka istorija satiranja“ (1999), „Crveno i plavo“ (2001), „Vreme za povratak“ (2006), „Majstorsko pismo“ (2007), kao i dramu „Skupljač“ (2011). U polemičkim tekstovima, izjavama i intervjuima osuđivao je dve državne koncepcije koju je Srbija tokom XX veka zapatila: Jugoslaviju i socijalizam.

Izabrana dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u sedam knjiga 1990. godine. Osim pomenutih, dobio je Kočićevu nagradu za životno delo, „Račansku povelju“ za celokupno književno delo, Vitalovu nagradu za zbirku pripovedaka „Preživljavanje“, i mnoga druga književna priznanja. 

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine.


Boban Skerlić je završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Film: “Šangarepo ti ne rasteš lepo”, “Do koske” i “Top je bio vreo”.

Pozorište: “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša u Dadovu (korežija sa Radivojem Andrićem), “Zmajovini pangalozi” Ivane Dimić i “Škola rokenrola” Milene Depolo u Pozorištu Boško Buha, “Trpele” sa Milenom Depolo i Utpoljene duše“ u Beogradskom dramskom pozorištu.

Нема коментара:

Постави коментар