Katarina Velika – carica svih Rusa u Klovićevim dvorima u Zagrebu

Virgilije Eriksen, Portret Katarine II u haljini u kojoj je krunisana

 Izložba iz Državnog muzeja Ermitaž 12. april — 29. juli 2018.

od Kulturnikovog dopisnika iz Zagreba

Povodom obeležavanja 50-godišnjice prijateljstva između gradova St. Peterburga i Zagreba  u Galeriji Klovićevi dvori priređena je veliku izložbu dela iz jednog od najvećih svetskih muzeja – Muzeja Ermitaž iz St. Peterburga.

Galerija Klovićevi dvori smeštena je u kompleksu bivšeg manastira Isusovaca čija je gradnja započela u XVII veku

Koncept izložbe u Klovićevim dvorima rezultat je zajedničke saradnje stručnjaka iz Muzeja Ermitaž i Galerije Klovićevi dvori. Kustostkinje izložbe se Natalia Bakhtareva, Iva Sudec Andreis i Danijela Marković.

Izložba koja nas upoznaje s vladavinom jedne od najmoćnijih žena u istoriji sveta, carice Katarine II (1729.-1796.) osmišljena je da da presek kroz to jedinstveno i uspešno razdoblje ruske istorije prikazujući caričine lične predmete, kao i umetnička dela koje je prikupila kao strastvena kolekcionarka i time utemeljila jednu od najvećih i najvažnijih zbirki sveta. Izložba će kroz nekoliko zanimljivih tema ispričati intigantnu priču o Katarini i njenom vremenu. Bila je ćerka pruskog princa. Rođena je kao Sofija Avgusta Frederika fon Anhalt-Cerbst u Šćećinu u današnjoj Poljskoj.

Publika će moći da vidi na dva sprata Galerije Klovićevih dvori više od hiljadu eksponata. Osim veličanstvenih carskih portreta i dela slikarstva europskih škola, izložba obiluje skulpturama, grafikama, odevnim predmetima carice i ostalih dvorjana, umetničkim upotrebnim predmetima (staklo, keramika, servisi, srebro, zlato), medaljama, oružjem, nameštajem i dragocenostima.

Jonah Georg Majr, Pogled na Dvorsku obalu sa Strelke Vasiljevskog ostrva, 1796.

DRŽAVNI UDAR I KATARININ DOLAZAK NA VLAST

Petar Pol Rubens, Apoteoza Jakova I, oko 1632.-1633.

Za razliku od svog supruga Petra III Fjodoroviča pronicljiva Katarina radila je sve kako bi ostavila najbolji utisak. Dobro je savladala rusku istoriju te je potpuno shvatila ulogu ruske garde u državi u kojoj su državni udari pomoću vojne elite prolazili brzo i uspešno. Katarina je pametno spletkarila i koristila se svim suprugovim pogreškama u svoju korist.

Stanje je na dvoru svakoga dana postajalo sve napetije. Dana 9. juna 1762. godine tokom svečanog ručka upriličenim povodom potpisivanja mira s Pruskom, Petar III javno je uvredio suprugu i  naredio njeno hapšenje. Nije prošlo mnogo vremena da ona i njene pristaše shvate da je neophodno da pod hitno deluju.

Do tada su već razradili plan državnog udara. Namera im je bila da izvedu udar pre krunisanja Petra III u Moskvi. Vrh zavere činili su grof Razumovski, Panin, baron Korf, kapetan Pasek, kneginja Daškova, petorica braće Orlovih i drugi. Katarina je 28. jula krenula iz letne rezidencije u Eterhofu prema Peterburgu, gde je dočekana s oduševljenjem u gardijskoj Izmajlovskoj pukovniji. Tamo je proglašena za caricu, a njen sedmogodišnji sin Pavle za prestolonaslednika. Posle toga, u Zimskom dvorcu, okruženom mnoštvom ljudi koji su likovali, počelo je polaganje zakletve na vernost novoj carici. Gomile ljudi su s oduševljenjem pozdravljale Katarinu, koja je izašla na balkon Zimskog dvorca.

Predmeti iz Servisa s kamejama, 1778.-1779.

Svrgnuti car Petar III uhapšen je 29. juna i prognan u grad Ropšu blizu Peterburga. Pre toga je potpisao abdikaciju.

Već  6. jula Katarinu su obavestili o njegovoj iznenadnoj smrti: oficiri koji su ga čuvali zadavili su ga u Ropšinskom dvorcu. Tom činu prosustvovao je i Aleksej Orlov, brat Grigorija Orlova, Katarininog mezimca i oca njenog sina Alekseja Bobrinskog, koji se rodio 11. aprila 1762. godine, dva meseca pre državnoga udara.

Tabakera s portretom Alekseja Orlova , 1778.

Za razliku od muža, Katarina nije oklevala sa krinisanjem. Svečana ceremonija održana je u katedrali Uznesenja u moskovskom Kremlju 22. septembra 1762. godine, dva meseca posle državnog udara. Osamnaest godina napornog ilegalnog  rada i samoobrazovanja napokon je donelo sjajne plodove. Tako je počelo tridesetčetverogodišnje razdoblje vladavine Katarine Velike, koje nazivaju „zlatnim dobom“ Rusije.

NASTANAK ERMITAŽA

 

Pokraj jugoistočnoga dela novog Zimskog dvorca u kojem se nastanila carica, nalazila se prizemna građevina u kojoj je bila smeštene stovarišta, konjušnica i ekonomske prostorije. Prema projektu arhitekte Džordža Veldtena, s ulične strane su 1764. počeli na njenom južnom rubu da dograđuju paviljon koji je bio namenjen Grigoriju Orlovu, a ispred paviljona je na krovu krila uređen vrt.

U septembru 1768. godine izdat je nalog: 

„…u novosagrađenoj oranžeriji Zimske rezidencije ermitaž napraviti po uzoru na carskoselski, tako da se dva stola mogu da podižu jedan iza drugoga, a kad nema potrebe da se pod može da zatvori“. 

Tabakera s dečjim portretima velikih knezova Aleksandra i Konstantina Pavloviča, 1781.-1782.

Takvi mehanički stolovi, koji su omogućavali da večera protekne u potpunoj tajnosti, daleko od radoznalih očiju i znatiželjnih ušiju, izrađeni su u prvoj polovini XVIII veka, u paviljonima ili unutrašnjosti dvoraca u Peterhofu, Carskom Selu, letnjem i starom Zimskom dvorcu. Vrtni paviljoni, ili dvorane u dvorcu, u kojima su bili navedeni stolovi, nazivani su ermitažom. Ta je reč u ruski jezik ušla iz francuskog u kojem su se tako nazivale pustinjačke nastambe ili vrtne kućice na osmi.

Prvi prijem u tim odajama održan je u februarui 1769. godine. Takvi skupovi u Severnom paviljonu ponelii su naziv ermitaži, a tim se nazivom posle označavao celi kompleks građevina pokraj Zimskog dvorca.

Gosti su na takve večere bili pozivani po izboru domaćice, a taj izbor nije uvek bio određen činom i položajem. Tu je domaćica mogla da se odmara ne brinući o pravilima napornog dvorskog bontona. Na ulasku su goste dočekivala ermitažna pravila koja je određivala sama Katarina.

KATARINA II I PROSVETITELJSTVO

Georg Kristof Grot, Portret velike kneginje Katarine Aleksejevne, 1744.-1746.

Dok se Veliki knez Petar Fjodorovič, siguran u svoj čvrst položaj naslednika ruskog prestola, bavio umetnošću i vojskom, njegova se supruga pripremala za željenu, ali ne i zakonski zajamčenu, ulogu vladarke. To je bila njena želja i njen cilj; priželjkivala je da postane carica. S jedne strane to je podrazumevalo spletke i političke igre, s druge, pak, zahtevalo je samousavršavanje i obrazovanje, kako bi mogla da stane uz bok velikim vladarima jakih evropskih država. Velika je kneginja pokušavala maksimalno da iskoristiti vreme za svoje obrazovanje. Među knjigama koje je pročitala, posebno su mesto zauzimala Volterova dela.

S prosvetiteljima su se dopisivali i drugi vladari i pozivali ih na evropske dvorove. No, i u ovome, kao i u mnogo čemu drugom, Katarina je uspela da nadmaši svoje savremenike. Zahvaljujući odličnom poznavanju francuskoga jezika i drugim umećima, „epistolarnom“ talentu, kao i izuzetnoj inteligenciji, u tom je dopisivanju bila ravnopravan učesnik najmudrijim muškarcima kojim se divila prosvećena Evropa. Svaka reč u pismima Volteru, Didrou, Grimu bila je dobro osmišljena i precizno izvagana. Katarina je shvatala da njen međunarodni ugled zavisi od mišljenja tih mudraca. U pismima je iznosila svoja filozofska stajališta, odnos prema političkim zbivanjima i prosuđivala državnike.

KATARININE REFORME

Kineske čašice i posuda s poklopcem, 1670.-1680.

Evropski vladari poput Fridriha Velikoga, Marije Terezije, Jozefa II u svojim su političkim programima, vođeni idejama prosvetiteljstva, postavili sebi cilj stvaranje jake i prosperitetne zemlju. U tu svrhu donosili su zakone, vladajući aparat, razvijali obrazovanje, industriju i trgovinu, te štitili umetnost i nauku. Katarinina prosvetiteljska delatnost podudarala se s radom njenih uticajnih savremenika. Tome je doprinela i njena neprekidna prepiska s prosvetiteljima i državne aktivnosti posvećene obrazovanju naroda i blagostanju države. Sve težnje Katarine II bile su usmerene na to da od Rusije napravi moćnu i prosperitetnu državu.

Godine 1783. osnovala je Carska ruska akademija, čija je svrha bila izučavanje ruskoga jezika i književnosti. Prvi je put u istoriji Rusije za upravnika takve ustanove postavljena jedna žena,  Ekaterina Romanovna Daškova. Glavni rezultat rada Akademije bio je  izdavanje ruskog akademskog rečnika, prvog rečnika ruskog jezika.

Katarina je podsticala geografska istraživanja, istraživanja biljnog i životinjskog sveta i etnografije. te su zahvaljujući takvim aktivnostima nastale mnogobrojne enciklopedije, albumi i putopisi. Carica se svojski trudila da Rusi upoznaju i zavole svoju zemlju, svoju kulturu, svoj jezik. Bila je ponosna na svoju novu domovinu i pokazivala je  to celoj Europi na svakom koraku.

Godine 1766. Katarina izdaje Manifest o formiranju Komesarijata, čiji je cilj bio da izradi novi zakonik. Za prvu sednicu napisala je svoj poznati „Naputak“. Taj je rad bio kompilacija dela prosvetitelja, ponajpre Montesjakijevog dela „O duhu zakona“.

Važan korak bilo je i osnivanje vaspitnih kuća u Moskvi i Sankt Peterburgu za napuštenu decu. Osim toga, osnivane su građanske i trgovačke škole. Za plemićku decu organizovane su zatvorene obrazovne ustanove: Institut Smoljni za devojčice i Kopnena kadetska škola za dečake.

Više informacije možete pronaći OVDE.

Fotografije:  Galerija Klovićevi dvori