Florentinski šešir, Pozorišta Boško Buha, večernja scena u UK Vuk

Na konferenciji za štampu održanoj u sredu 6.decembra 2017. najavljena je premijera predstave "Florentinski šešir" zakazana za subotu 9. decembra 2017. a po tekstu čuvenog Ežena Labiša u režiji i adaptaciji Darijana Mihajlovića. Prevod potpisuje Ivanka Pavlović, scenografiju Aljoša Spajić, koreografiju Nebojša Gromilić, dok je muziku komponovao Aleksandar Lonker a kostime radila Ivana Vasić. Predstava će se igrati u UK "Vuk".

Ono što Kulturnik mora da primeti je već sam naziv komada. Nije nam jasno što je šešir florentinski a nije firentinski.  Tako bar kaže važeći Pravopis srpskoga jezik.

Florentinski šešir Ežena Labiša i Mark Mišela, u originalu Un chapeau de paille d‚Italie, je komedija u pet činova, prvi put izvedena u pozorištu Pale Roajal u Parizu, 14. avgusta 1851. godine. Komad je postigao veliki uspeh koji, čitav veki i po kasnije, i dalje ne jenjava.

Posle praizvedbe, usledila su mnogobrojna izvođenja u Francuskoj, čiji je broj teško tačno utvrditi, ali izdvajaju se ona u Pale Roajalu, u Pozorištu Varijete, u Odeonu, a naročito ono iz 1938. godine, u Komedi Fransez u režiji Gastona Batija, sa Pjerom Bertanom u ulozi Fadinara i Andreom Brinoom kao Nonankurom.

Orson Vels je, zajedno sa Edvinom Denbijem, napisao adaptaciju Horse Eats Hat, koja se igrala 1936. u pozorištu Maksin Eliot, u Njujorku. Glavne uloge su igrali Džozef Koten (Fadinar) i Edžerton Pol u alternaciji sa samim Orsonom Velsom (Nonankur).

Il cappello di paglia di Firenze je mjuzikl Nina Rotija, koji se izvodio u Teatro Msimo u Palermu, 1955. Od filmskih adaptacija, najpoznatiji je nemi film Renea Klera iz 1928, a zatim Der Florentiner Hut, nemačka verzija u režiji Volfganga Libenajnera iz 1939, i ruska, Соломенная Шляпка u režiji Leonida Kvinihidzea iz 1974.

Na našim prostorima, Florentinski šešir prvi put je izveden 1870. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, a nadalje su ga režirali neki od najznačajnijih reditelja poput Mate Miloševića, Soje Jovanovič i Ljubomira Mucija Draškića.

Reditelj Darijan Mihajlović je istakao da mu je ostala žal da uradi nešto u čemu je njegov profesor Ljubomir Muci Draškić bio najbolji - vodivilj i to baš vodvilj sa velikim "V".

Istakao je i da je ovo jedan od retkih ansambala u Beogradu gde je uopšte mogao da napravi ovakvu predstvu, budući da svi glumci znaju odlično da pevaju, igraju, posvećeni su, "našpanovani" na komediju. I ta njihova predanost, uprkos tome da su van svoje zgrade svoje, te se "malo muče" i nemaju sve uslove je upravo njega opredelilo da taj komad uradi baš u Pozorištu Boško Buha. 

Ova "potera za šeširom" traje preko 160 godina - ne bez razloga, veliki je broj produkcija po svetu,  jedna je i zagrebačka (Kazalište Komedija, Talijanski slamnati šešir: http://www.komedija.hr/www/repertoar/talijanski-slamnati-sesir/)., te se nada da  će i oni imati priliku da vide "kako smo mi uradili naš šešir".

Dejan Lutkić, nosilac glavne uloge, se osvrnuo na tri meseca rada ansambla na ovom komadu u žanru koji je "lak za gledanje ali izuzetno težak za igranje".

Goran Jevtić je naglasio nit opsesije koje nose likovi sa kojima Lutkićev lik mora da izađe na kraj u furioznom tempu. Večernja scena ovim komadom pored "malih" komedija sada na velika vrata dobija i "veliku" komediju sa velikom podelom i sa svim pratećim "pevanjem, igranjem, pucanjem, plakanjem i smejanjem... bulevarsku predstavu u najlepšem mogućem smislu, ono što možete da imate od West Enda pa redom". 

"U nedostatku komedija u Beogradu  osećali smo",  dodaje Jeftićć, "potrebu da Beograd dobije jednu veliku, svetlu i zabavnu priču." 

Katarina Gojković se, takođe, tokom obraćanja prisetila svog profesora Mucija Draškića, u čijoj režiji je jedina imala priliku i da igra, te kako je na pitanje zašto tvrdi da je vodvilj najteži žanr odgovorio da "glumac nema iza čega da se sakrije sem iza svog zanata". 

Kompozitor Aleksandar Saša Lokner dobro poznat u ovom pozorištu se začudo prvi put pojavljuje sa svojim kompozicijama na večernjoj sceni. Istakao je da ima 17 kupleta, mini-songova, vrste nastale upravo u francuskoj smešnoj operi a dosta u duhu i Brehtovih songova.

Zadovoljstvo urađenim poslom izrazio je i koreograf  Nebojša Gromilić kome je ovo već sedma predstava na večernjoj sceni čime ga i on odavno doživljava kao svoju drugu kuću.

Vodvilj je nastao kao kovanica reči voix de ville ili na srpski jezik prevedeno, glas grada. 

Za taj tipično gradski žanr vezujemo tipične francuske stvari kao što su šampanjac, ljubavni trougao, ljubavnika u ormanu, salone sa više vrata, kuplete...

Francuska krajem XIX veka, kada nastaje ovaj Labišov komad, liči na današnju Srbiju kada su u pitanju podele u društvu. Jak je otpor sela prema gradu i prepoznaje se nešto što mi danas zovemo prvom i drugom Srbijom. U Francuskoj postoji dakle zaoštrena podela između građana, seljaka sa dodatkom trećeg staleža, aristokrata, obeznađenih padom drugog Francuskog carstva i ponovnim obnavljanjem Republike posle pada Napoleona III. Sva je ta tri sveta Labiš povezao jednim jedinim šeširom koji postaje pardigma ludosti društva u dekadenciji. Ovaj komad se u originalu zove "Italijanski slamnati šešir" i igra se već više od veka. Rene Kler je snimio svoj čuveni istoimeni film po ovom komadu, insceniran je trenutno u Kini, Hrvatskoj, Izraelu, Americi, Italiji a naposletku, naravno i u Francuskoj. Svako je dodao ponešto od svoga mentaliteta, a ja se nadam da će ova beogradska potera za šeširom opravdati razlog zbog koga se ovaj komad toliko dugo nalazi na pozornicama širom sveta.


Čak dvadesetdvoje glumaca na sceni (25 sa muzičarima) u respektabilnoj podeli: Dejan Lutkić, Goran Jevtić, Zoran Cvijanović, Vladan Dujović, Dragoljub Denda, Uroš Jovčić, Aleksandar Radojičić, Nenad Nenadović, Miloš Vlalukin, Teodora Ristovski, Lena Bogdanović, Katarina Gorjković, Jelena Trkulja, Ivana Lokner, Saša Nićiforović, Vanja Jovanović, Mitra Mladenović, Đorđe Kreća, Mina Nenadović, Veljko Knežević, Luka Lopičić, Nikola Tavić

Ešen Labiš (1815-1888), najveseliji francuski pisac XIX veka, kakvim ga kritika smatra, pisao je uglavnom vovdvilje, učinivši slavnim jedan do tada nedovoljno cenjen komički žanr koji je, u prvom redu zahvaljujući njemu, ubrzo pretvoren u zaštitni znak frncuskog pozorišta. Postavši član francuske Akademije nauka i umetnosti, 1880, Labiš je, posredno, podigao na najviši nivo ugled ove popularne i sa stanovišta socijalne kritike nimalo bezazlene vrste. U svojoj pristupnoj besedi rekao je, pored ostalog, i ovo: "Ma kako se trudio, ne mogu čoveka da shvatim ozbiljno, sve mi se čini da sam jedino stvoren kako bih zabavljao ljude koji ga drugačijim vide". Ova diskretno ironična rečenica na račun onih koji čoveka "shvataju ozbiljno" može se smatrati programskom. Ona je pritom i dvosmislena, jer krije i ironičnu distancu prema samom predmetu sopstvenog pisanja - čoveku, koji biva spušten sa herojskog pijedestala i smešten u samo srce trivijalnosti. Sa Labišom je, naime, stupio na scenu jedan novi lik - večni malograđanin, sa svojim prizemnim pogledom na svet, svojim predrasudama, svojim stereotipima, sa svojim jezičkim osobenostima i govornim navikama, koje, nezavisno od predmeta govora (bio on uzvišen ili banalan), otkrivaju njegovu trivijalnost, skučenost njegovog rasuđivanja, njegovu glupost. Tom liku, koji se samo umnožava i blago karakterološki nijansira, nije protivstavljeno nikakvo lice "drugog kova", ono koje bi napravilo kakvu-takvu utešnu ravnotežu sa tim horom različitih i istih. I upravo na odsustvu te po pravilu utešne melodramske ravnoteže počiva kritička, mada nerazorna snaga Labiševog dela. Kao što iz samog karaktera lika izvire i ceo "sklop događaja". Labišova vodviljska radnja doslovno se samogeneriše, nastaje iz sebe same, iz prirode samih svojih nosilaca: njihov način živaota, njihove želje, njihove ambicije, i, naravno, njihove slabosti pokreću radnju, koja stupnjevito raste od jedne do druge komičke "katastrofe". Ništa što se učini, ništa što se izgovori nije bez posledica po buduće događaje, ovi se obrušuju na likove poput lavine koju jedino pisac, svojom voljom, može zaustaviti.

Mirjana Miočinović/ Preuzeto iz Labiš, Ežen, "Kasica prasica - komedija-vodvilj u pet činova. Izvedeno prvi put u pozorištu Pale-Roajal, 22 Februara 1864 g." KOV, Vršac 2007