Нема среда посвећенa редитељу Евгенију Бауеру: Први аутор руског филма

Циклус Нема среда 25. октобра посвећен је редитељу Евгенију Бауеру под насловом “Први аутор руског филма”. 

Посетиоци Кинотеке на пројекцијама од 17 и 19 сати упознаће стваралаштво Бауера кроз четири играна филма из периода 1914-1916: 

Деца великог града, Сањарења, Живот за живот и Нели Раинцева.

 

 

 

Филмски циклус НЕМА СРЕДА

 

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. среда, 25. октобар 2017.

17:00 ДЕЦА ВЕЛИКОГ ГРАДА (РУС, 1914)
Дитя большого города
Ул: Елена Смирнова (Елена Смирнова), Нина Косљанинова (Нина Кослянинова)
Р: Евгениј Бауер (Евгений Бауэр)

САЊАРЕЊА (РУС, 1915)
Грёзы
Ул: Александaр Вирубов (Александр Вырубов)
Р: Евгениј Бауер (Евгений Бауэр)

19.00 ЖИВОТ ЗА ЖИВОТ (РУС, 1916)
Жизнь за жизнь
Ул: Олга Рахманова (Ольга Рахманова), Лидија Корењева (Лидия Коренева)
Р: Евгениј Бауер (Евгений Бауэр)

НЕЛИ РАИНЦЕВА (РУС, 1916)
Нелли Раинцева
Ул: Зоја Баранцевич (Зоя Баранцевич), Олга Рахманова (Ольга Рахманова)
Р: Евгениј Бауер (Евгений Бауэр)


Евгениј Бауер (1865–1917), ”руски Грифит”, био је изопштен из совјетских филмских уџбеника, а поново је откривен крајем 80-их на фестивалу немог филма у Порденонеу. Режирао је око 80 филмова, од којих је тек 20-ак сачувано. Обликован у театру, унео је многе новине у дореволуционарну кинематографију, окренуту традиционалним темама из руске прошлости и упутио је ка новим, дотле непознатим и неоткривеним идејним, визуелним и естетским решењима...

ЕВГЕНИЈ БАУЕР ПРВИ АУТОР РУСКОГ ФИЛМА

Деценијама је под утицајем и пропагандом совјетске револуционарне филмске теорије и праксе, коју су представљали Aјзенштајн, Пудовкин, Довженко, Вертов, Кулешов и други, владало уверење да филма и кинематографских активности у царској Русији до Октобарске револуције 1917. године није ни било, тј. да је филм, ако је и егзистирао, имао облик бедних, технички сиромашних и визуелно бледих буржоаских салонских драма, с декадентним и мистичним садржајима. Једини „редитељ” кога је нова културна политика признала за аутора, уз повремене циничне коментаре, био је повратник из емиграције Јаков Протазанов. Пре двадесет осам година, на најзначајнијем светском фестивалу немог филма, у италијанском градићу Порденонеу, приказана је до тада највећа ретроспектива руске царске кинематографије, под називом Неми сведоци (Testimoni silenziosi 1908–1919). На запрепашћење многих, испоставило се да Руска кинотека (Госфильмофонд) чува близу три стотине од око хиљаду осам стотина наслова, колико је снимљено у „Русији Романових”. Још већи шок међу историчарима филма изазвали су квалитет и разноврсност понуђеног програма, и нарочито једно, намерно заборављено и из дотадашњих совјетских филмских уџбеника изопштено име – Евгениј Бауер (1865–1917).

Човек који се ближио педесетој када је ушао у свет филма, снимао је до своје изненадне смрти, само шест година, и за то време режирао чак око осамдесет филмова, од којих је тек двадесетак сачувано. Обликован у театру, где је дуго радио као сценограф и декоратер, тај потомак чешког музиканта унео је многе новине у дореволуционарну кинематографију, окренуту традиционалним темама из руске прошлости, и упутио је ка новим, дотле непознатим и неоткривеним идејним, визуелним и естетским решењима. Руски „Грифит” уноси у матичну кинематографију нова изражајна средства у монтажи, сценографији, композицији кадра, филмским плановима. Он своје глумце изводи на московске улице, у масиве Кавказа и на Кримско приморје, покушавајући да из њих извуче максимум драмског израза, ближег свакидашњим људским реакцијама него театарском стилу преглумљивања. Миље његових остварења је грађански, а ликови пуни идеализма, сумњи, фатализма и унутрашњих супротности које их разједају. Сценографија је код Бауера далеко испред папирнатог декора, преовлађујућег у тадашњој европској кинематографији.

Подједнако успешан у драми и комедији, недуго пре изненадне смрти, која је била последица случајне несреће на снимању, Бауер ствара  и филмове са, додуше, наивном социјално-политичком тематиком, као што су Револуционар (Революционер) и Узбуна (Набат), оба из 1917. године. Ти филмови показују да је његово стваралаштво ишло у корак са животом, али и остављају отворено питање коме би се царству тај свестрани човек после револуције приволео. Једини из његове сталне екипе сарадника кога је револуција пригрлила био је млади и талентовани редитељ и теоретичар Лав Кулешов. Када је почетком шездесетих отишао на ВГИК да студира код тада славног професора Кулешова, будући доктор филма Влада Петрић изразио је жељу да докторира на тему стваралаштва Евгенија Бауера. Дозвољено му је да одгледа сачуване филмове, али о писању и одбрани такве „декадентне теме” није било ни говора, па се покупио и отишао у Америку.

Истакнути француски историчар филма Жорж Садул у својој Општој историји филма (L’Historie generale du cinema) написао је: Бауер се заслужено може сматрати првим истинским уметником филма не само у Русији него можда и у целом свету. Његова Деца великог града (Дитя большого города, 1914), Сањарења (Грёзы, 1915), Живот за живот (Жизнь за жизнь, 1916) и делимично сачувана Нели Раинцева (Нелли Раинцева, 1916) само су неки од бисера прекривених патином које су нам нови филмски таласи избацили на обалу после читавог века. Чини се да је стогодишњица Бауерове смрти прави тренутак за још једно критичко преиспитивање његовог великог дела како би му се у будућим историјама филма дало заслужено место које му несумњиво припада.

Александар Саша Ердељановић