BISTA V.S. STRELA-AUKCIJA NEVINOSTI

Čuda se, ipak, dešavaju! Zamislite, pored diskusija o životnim teškoćama, sveopštem političkom besmislu, sportskim (ne)uspesima, tabloidima i rijaliti bućkurišima odjednom smo postali zainteresovani i za kulturu! Svi procenjuju kvalitet pozorišne predstave (Olimp), svi promišljaju o (ne)opravdanosti spomenika ubijenom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću (1952.-2003.). Svi se osećaju prozvanim da daju svoj sud! Redovi na ulazu na obnovljeni Muzej savremene umetnosti. Pomama za knjigama na Sajmu!

Pašićevu glavu, Meštrovićev rad maznuo je njegov naslednik i za kaznu mu je zabranjena sahrana na Novom groblju!

Izgleda da nismo, u potpunosti, digli ruke od kulture. Samo mora da bude provokativna, intrigantna da bi potakla na razmišljanje. Recimo nešto visoko 6,2 metara, belo-srebrne boje, u obliku strele. Planirano je da spomenik privremeno postavi (poput pevajuće fontane) 12. marta naredne godine na Studentskom trgu u Beogradu. A onda će ceo Studenski trg da se preore.


Žiri koji je proglasio pobednika su činili vajar Mirsad Begić iz Ljubljane, akademik, slikar Dušan Otašević, arhitekta Boris Podreka, akademik i slikar Vlada Veličković i Milutin Folić, glavni gradski urbanista. Autor prvonagrađene skulpture je Mrđan Bajić, a saradnici su vajar Predrag Kešelj, arhitekta Petar Sazdanović, istoričar umetnosti Marina Andrić. Takođe ističe se i da će skulptura Strela biti i zvučna instalacija iz koje će se čuti kratke sekvence, rečenice pokojnog premijera, kao i zvuci grada, a ova instalacija u okviru skulpture rad je Biljane Srbljanović uz saradnju sa dizajnerom zvuka Dobrivojem Miljanovićem i Vladimirom Riznićem.

Možda su mrdalice rešenje za nas? Kako vetar dune...

Zašto strela?

Nešto erektivno poput egipatskih obeliska? Piramide?

Da li se u spomen na nekog čoveka odmah mora klesati njegov lik?

Egipatski obelisk na carigradskom Hipodromu. Vizatiski car Teodosije doneo je ovaj obeliks iz hrama Karnak u Luksoru.

Stremjenje. Metafora

No, o ukusima se ne diskutuje, pa pogledajmo malo činjenice. I istoriju. 

Glavni kritičari naglašavaju da bi spomenik trebao da bude klasičan, da prikazuje samog Zorana Đinđića. Krenulo se onda u analizu šta su grobljanski, a šta javni spomenici. Tako se došlo do definicije da grobljanski spomenik podiže ožalošćena porodica, a javni društvena zajednica u čast svog zaslužnog pojedinca, „koji je taj isti narod zadužio svojim delom za života.“. Da bude ili bista ili figura u celosti, onako kako se to radilo od antičkih vremena pa naovamo. 

Neki su otišli tako daleko da su tvrdili da vajar treba da ga tako izvaja tako da ga prepozna svako – od prosjaka koji ispod njegovog postamenta iska milostinju do narodnog poslanika ili poslanice (ne one SPC-a), od piljarke do uvaženog likovnih kritičara. 

Nekime se, opet, ne dopada naručilac radova. Počivši su bili iz jednog političkog tabora, a podižu im ovi drugi.

Kako onda razumeti Pikasovu Gerniku?

Mogu li svi na njoj pročitati ono što je „ludi“ Španac naumio?

Razaranje istorijskog baskijskog grada Gernike isplanirao je nacistički ministar Herman Gering kao poklon za Hitlerov rođendan, 20. aprila. Gernika, parlamentarno sedište provincije Bizkala, nije bila zahvaćena građanskim ratom i nije bila branjena. Logistički problemi poremetili su Geringov plan, pa je firerov rođendanski poklon odložen za 26. april.

Jer, bez podobnijeg razumevanja umetnikovih ličnih opsesija teško je na slici pronaći lik njegove davno umrle sestre Končite. Proniknuti u značaj prekršenog obećanja koje je Pikaso dao kada mu je sestra bila bolesna. Konj na samrti predstavlja bol i smrt, to su konji iz Apokalipse. Potkovica pored glave raznetog vojnika upućuje na islamski polumesec (Pikasov strah od Frankovih marokanskih jedinica). Mnogi misle da bik simbolizuje celokupni narod Španije. Istina je mnogo prozaičnija - ona predstavlja samog Pikasa! Žene koja istrčava s ispruženom rukom iz kuće na desnoj strani Pikasu je delovala nedovršeno. Doneo je rolnu tolaet papira i stavio je u ženinu ruku, kao da hoće da kaže da su je bombe uhvatile dok je bila u toaletu. O samoj slici rekao je: 

„Znam da ću imati velikih problema zbog ove slike, ali hoću da je završim; moramo se pripremiti za rat koji dolazi.“

Kada je izložena, slika je izazvala oštre kritike organizatora Španskog paviljona. Neki su smatrali da je previše modernistička i tražili da bude sklonjena. Pikaso je želeo da je pokloni baskijskoj vladi, ali je ona taj dar odbila. Gernika se nije dopala ni nekima od španskih modernista. Režiser Luis Bunjuel je jednom priznao:

„Ne podnosim Gerniku, iako sam pomogao da se okači. Kod mene ta slika izaziva samo nelagodu – njena tehnička grandioznost i način na koji politizuje umetnost. Alberti i Bergamin dele moje mišljenje. Sva trojica bismo je najradije digli u vazduh.“

Korak dalje otišao je baskijski umetnik Uselaj, koji je pribeležio:

„Kao umetničko delo, to je jedan od najslabijih pokušaja koje je svet video. Tu nema osećaja za kompoziciju, zapravo, nema ničega… Samo tri puta sedam metara pornografije i mazanja govnima po Gernici, po baskijskoj zemlji, po svemu.“

Pablo Pikaso (1881. - 1973.) se za ovo svoje delo pobrinuo i posthumano – da „Gernika” ne ode u Španiju dok je zemlja pod diktaturom Fransiska Franka. Franko je umro, a Huan Karlos je postao kralj Španije. On je 1981. godine Pikasovu Gerniku vratio u Španiju i izložio ju je u zgradi parlamenta u Madridu.

Vratimo se u Srbiju, a otputujmo, nakratko, u prošlost. Karađorđevi ustanici nastradali u borbama pokopavani su u logoru, a nekoliko decenija posle oslobođenja, 1848. godine, Karađorđev sin knez Aleksandar podigao je u slavu junaka spomen-obeležje. U Karađorđevom parku u vidu jednostavnog spomenika sa krstom na vrhu.

Idemo u vreme nacističke okupacije Beograda. Došavši do Karađorđevog parka, ugledali su spomenik junaka koji je nosio šajkaču. Verujući da je u pitanju srpski kralj Petar I odneli su ga. Radilo se o Spomeniku trećepozivcima, radu autora Stamenka Đurđevića (1888.―1941.), podignutom 1923. godine. Eto, ni oni nisu prepoznali zamisao umetnika.

Nedavno je otkriven spomenik piscu i borcu za demokratiju Borislavu Pekiću (1930-1992) na Cvetnom trgu u Beogradu. Klasičan spomenik. Autor spomenika je vajar Zoran Ivanović. Nekima se nije estetski dopao, a nekima opet, kao što rekosmo, ko ga otkriva. 

Vratimo se u godine 1912. Ivan Meštrović (1883. – 1962.) je projektovao monumentalnu fontanu koja je trebalo da se postavi na Terazijama, sa temom oslobođenje Srbije od Turaka. U centru bazena sa vodom zamislio je petostepeni stub, simbol petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu ponosno stajao Vesnik pobede. Posle završetka Velikog rata batalili su ovu ideju, a obnaženi Pobednik čamio je u nekoj senjačkoj šupi. Razvila se 1928. žučna rasprava da li je takvom spomeniku mesto na centralnom gradskom trgu. Neki su predlagali da ga stave u bazen, „kad je već go“, a drugi da ga obuku. Nije bio problem ni u maču, ni u ptici, naprsto Pobednik je imao penis!

Nađen je truli kompromis, pa je Pobednik postavljen na Kalemegdanu, povodom proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta. Na Kalemegdanu je postavljen i Spomenik zahvalnost Francuskoj. Podignut je 11. novembra 1930. godine, na mestu, gde se nekada nalazio Spomenik Karađorđu, koji je srušen tokom I svetskog rata. Okupator je na tom mestu planiraoo da podigne grandiozni spomenik Francu Jozefu, čak su ga i dopremili u Beograd, ali oslobodioci su, kanda, bili brži. Spomenik je pretopljen i od njega su izrađena zvona crkve Svete Petke. Tako da Franc Jozef redovno obraća srpskoj prestolnici.

Spomenik u Palermu

Idemo, sad do Sicilije, Palerma i odlazimo na Trg srama. Tamo zatičemo, za ono vreme, eksplicitno pornografske statue koje su dizajnirane za bogataški vrt u Firenci. No, naručilac radova očigledno nije bio odušeljen umetničkim dometima realizovane porudžbine, pa su se one obrele ovde. Na zgražavanje kaluđerica, koje su ih pokrivale čaršavima. Izgleda da im vera nije bila dovoljno jaka, da se otvoreno suoče sa izazovom ove nagote. Sa jednog prozora vreba nestašni Kupidon i čkilji na jedno oko.

Na četiri stepenika, kao na vrtešci, stoji 16 nagih figura, koje simbolišu bogove, satiri i sirene. No, ono što posebno zadivljuje je podatak da su ove, eksplicitno erotične figure, dostojne Plejboja i Luja, postavljene za vreme okrutne španske inkvizicije! 

 

Na šta pokazuje ruka kneza Mihaila na Trgu Republike?

Kada je 19. decembra 1882. godine na tadašnji Pozorišni trg, današnji Trg Republike postavljen impozantan spomenik Knezu Mihailu Obrenoviću, prisutan je bio i autor Enriko Paci (1819. – 1899.), koji je tim povodom od kralja Milana Obrenovića primio orden Viteza takovskog reda drugog stepena. Za spomenik, stav konja i položaj kneževe figure, Paci je uzor našao u dva konjanička spomenika - Kozimu i Ferdinandu Medičiju u Firenci. No, tada je neko tiho primetio da konjanik nema kapu što je u ono doba bilo uobičajno. Proširila se i glasina da je zbog te greške vajar izvršio samoubistvo! 

Ipak, istorijski podaci kažu da je Enriko Paci umro prirodnom smrću, pre toga napravivši i Spomenik banu Jelačiću u Zagrebu. I na kraju odgovor na postavljeno pitanje: knez Mihailo pokazuje rukom na još neoslobođene srpske krajeve! Pokazuje na jug!

Spomenik na mestu ubistva kneza Mihaila Obrenovića 10. juna 1868. nalazi se u Košutnjaku, kada se od Hajdučke česme krene ka Rakovačkom putu. Trebao je da bude delo tada najčuvenijeg ruskog vajara Mikešina, ali se brzo odustalo od ove ideje pre svega zbog cene. Skromni spomenik je danas ruiniran, nema putokaza, ograda je ukradena, sve je zaraslo u korov. 

Još smo u Košutnjaku. Nekadašnji predsednik Srbije, politički mentor Slobodana Miloševića, Ivan Stambolić tog 25. avgusta 2000, kao i uobično džogirao je u blizu restorana Golf u Košutnjaku, kada su mu prišla neka lica, predstavili mu se kao policajci i naredili mu da uđe u kombi. U vozilu su ga vezali lisicama i odmah odvezli na Frušku goru. Vezanom Stamboliću naredili su da klekne ispred iskopane jame, dok se oni dogovaraju ko će da puca. Jedan od njih mu tada ispaljuje dva hica u potiljak, a  telo pada u jamu. Posipaju kreč i vodu, a zatim lišće, zemlju i biber, kako bi telo ostalo neotkriveno.

Dok se posmrtni ostaci vladara i crkvenih velikodostojnika nalaze u Sabornoj crkvi u Beogradu, prosvetitelji su svoje mesto pronašli u dvorištu. Ispred glavnog portala, s leve  strane je Vuk, a sa desne Dositej. Neretko se dešava, da pri obeležavanjima „crvenih slova“ neko i nehotice nagazi na njihov nadgrobne ploče. 

Spomenik Vuku Karadžiću bio je planiran da se postavi u Studenskom parku. Tome su se suprostavile tadašnje gradske vlasti. Otkrivanje spomenika je odloženo, a delo vajara Đorđa Jovanovića je pune četiri godine ostalo u dvorištu Srpske književne zadruge. Dana 7. novembra 1937. godine, na mestu, gde se i danas nalazi, otkriven je spomenik Vuku Stefanoviću Karadžiću. Ipak, svečanost je protekla u odsustvu autora, koji je revoltiran odlukom vlasti odlučio da ostane kod kuće.

Terazijska česma danas se nalazi na istoimenom trgu, ispred hotela Moskva. Podignuta je 1860. godine po nalogu kneza Miloša, čime je obeležen njegov povratak na presto. Međutim, kada je prvobitno postavljena, Terazijska česma se uopšte nije nalazila na današnjem mestu! Pola veka česma je stajala nasred Terazija, na mestu gde je danas kolovozna traka, i malo više ukoso, prema hotelu Balkan. Tokom prve rekonstrukcije trga, 1911. godine, a u vreme vlasti Karađorđevića, demontirana i preneta u portu Topčiderske crkve.  Vraćena je u centar grada 1975. godine.

Idemo opet malo na izlet. Do Pariza! Mnogi ne znaju da je Ajfelova kula po prvobitnom planu trebalo da bude izgrađena u Barseloni, za Svetsku izložbu 1888, ali je ideja odbačena kao suviše skupa i "čudna". Gistav Ajfel (1832. — 1923.) ponovo je pokušao, i godinu dana kasnije, njegov projekat prihvaćen je na Svetskoj izložbi 1889. u Parizu. Metalni toranj visine 300 metara (sada oko 320 metara sa TV i antenom i antenom za mobilnu telefoniju), mnogi su, poput potonjeg umetničkog centra Žorž Pompidu (Bobur, 1977, arhitekti Renco Pijano i Ričard Rodžers) i staklene piramide ispred Luvra (1989, Jo Ming Pej), smatarali ruglom, „ožiljkom na licu Pariza“, bizarna konstrukcija inspirisala je pariske umetnike da sroče na Dan Svetog Valentina 1887. proglas protiv ove građevine:

„Mi, pisci, slikari, skulptori, arhitekte, strastveni ljubitelji do sada netaknute lepote Pariza, ovom prilikom protestujemo uz svu našu moć i prezir, u strahu za francusku umetnost i istoriju, protiv konstrukcije u samom centru naše prestonice, beskorisne i monatruozne Ajfelove kule.“

Jedan od njih, poznati francuski književnik Gi de Mopasan svakodnevno je ručao u njemu, ne zato što mu se to mesto sviđalo, već navodno zato što je to bilo jedino mesto u Parizu „odakle ne vidi toranj".

 

Na Avali je postojao Spomenik Neznanom junaku, ali je bio skroman i kao takav nije bio primeren megalomanskom projektu jugoslovenske kraljevine. Na osnovu naloga jugoslovenskog kralja Aleksandra, dvorski vajar Ivan Meštrović , po ugledu na mauzolej persijskog kralja Kira Velikog u Pasargadu u Iranu, podiže grandiozni spomenik na vrhu planine Avale, sravnišvi pre toga drevni grad Žrvnov. Građen je između 1934. i 1938. godine. Za izgradnju je iskorišćeno 8 hiljada metara kubnih crnog jablaničkog mermera. Krov nose karijatide, osam skulptura vojničkih majki: Šumadinka, Vojvođanka, Crnogorka, Kosovka, Dalmatinka, Zagorka, Slovenka i Makedonka.

 

Kako se početkom 1934. godine bližio kraj izgradnje mosta kralja Aleksandra (današnji Brankov most), sve više počinje da se razmišlja o skulpturama koje bi trebalo da se nađu na pilonima mosta. Ivan Meštrović izneo je ideju o četiri konjanika, dva na jednom pilonu sa obe strane mosta. Ovi konjanici trebalo je da budu car Dušan i kraljevi Tomislav, Trvtko i Petar I Karađorđević. 

Visina stubova na kojima bi se nalazili konjanici bila bi 22 metra, što bi značilo da bi, sa dodatom visinom samih pilona, konjanici bili na visini 45 metara (visina Palate Albanija). Od ovog rešenja se odustalo pod pritiskom raznih inženjera i vajara, a kao razlozi su navedeni nepoštovanje porcedure za izbor skulptora, previsoka cena kao i nefunkcionalnost figura.

Plato kod hotela Moskva je nekada krasila atrakcija izrađena od zelenog granita, na čijem dnu je bilo murano staklo - Terazijska fontana smetala je modernim vizijama Nikole Dobrovića. Trebalo je napraviti mesta za vojne parade (marširala druga Tita garda).

Oko spomenika našeg uglednog socijaldemokrate Dimitrija Tucovića  (1881.-1914.) godinama su okretale automobili i torle. Posle 67 godina 18. novembra 2016. izmešten je u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju.

 

Obelisk slobode, spomenik otkriven samo dva dana nakon okončanja bombardovanja, sagrađen leta 1999. bez građevinske dozvole u Parku prijateljstva na Ušću. Obelisk sa kupolom u obliku ruže u kojoj gori "večita vatra" visok je 27 metara, dok sama kupola doseže pet metara. Autori idejnog rešenja Večna vatra i obeliska su akademski vajari braća Radović, arhitekte Marko Stevanović i Miodrag Cvijić, dok su za izgradnju spomenika bili zaduženi firme Mostogradnja, Energoprojekt, Gradsko zelenilo i mnoge druge. Gorivo je obezbedio Energogas. S dolaskom petooktobarskih promena dotok gasa je presahao, a vatra se zagasla. Ništa nije večno! U međuvremenu su polаko počelа dа nestаju slovа sа spomenika. Skidаnа su, skidаnа ....

Poznajući naš mentalitet, naš najpoznatiji komediograf, Branislav Nušić, za života, se opredelio gde i kako da ga sahrane. 

Izmeštenja urne Nikole Tesle u Svetosavski hram i da ne pominjemo. Da, dodatno ne dolivamo ulje na vatru.