Странице

четвртак, 6. јул 2017.

The CHICK COREA – Elektric band – KOMBANK Arena




Čik Korija, pijanista, klavijaturista i kompozitor, džez muzičar sa najviše osvojenih Gremi nagrada (22), ponovo je bio gost Beograda, na početku svoje 76. godine života, čini se ipak nikada svežiji, u subotu 1. jula u KOMBANK Areni i to ovog puta u pratnji svog Elektrik benda.

Reč je o orginalnoj postavi benda koji je pod vođstvom Korije od pojavljivanja prvog albuma 1986. godine potpuno preokrenuo muzičku scenu do tada neviđenim džez fjužn inovacijama, muzičkim tehnikama ili kako je to Sting okarakterisao – „Promenio je pejzaž i ostavio opustošenu zemlju, muzički, moćno, virtuozno“. 


Sam Korija u karijeri dužoj od pola veka, vođenoj konstanto paralelno u puno razlilčitih stilova i pravaca, sa više od sto autorskih albuma i još toliko u kojima je učestvovao, nebrojeno projekata i saradnji, pravacima od džeza, fjužna, latino nasleđa, klasike pa do krajnje avangardnih formi koje bi se mogle označiti samo kao njegove lične, bend sa kojim je ove večeri nastupio u Beogradu je kao projekat vodio uporedo sa drugim do 2004. godine u studijskom smislu kada izlazi poslednji osmi album. 

Trenutno Korija osim sa E-bendom nastupa i sa Bela Flekom na bendžu, samim ili u kombinaciji sa njegovim pratećim džez i blugras bendom Flektonsima a nekada opet skupa svi pomenuti uključujući i E-bend. Istovremeno nastupa i sa bubnjarem i perkusionistom Stivom Gadom i njegovim pratećim bendom. Klasika je sa druge strane uvek prisutna u njegovim izvođenjima, delimično ili kompletno. Pre dva meseca je svoju najpoznatiju kompoziciju „Spain“ svirao sa Poljskim nacionalnim simfonijskim orkestrom a poznata su i njegova izvođenja Mocartovih dela. 



Izvorna postavka vrhunskih muzičara njegovog Elektrik benda koja je nastupila u Beogradu bila je u sastavu: Dave Weckl – bubnjevi, Eric Marienthal – saksofon (očigledni i zasluženi ljubimac domaće publike), Frank Gambale – gitara i John Patitucci – bas gitara. Svi pomenuti imaju sopstvene uspešne karijere, bendove i mnogobrojne saradnje, ipak članstvo u ovom bendu im je odrednica od presudnog značaja na način na koji je krajem 60-tih godina prošlog veka to bilo sa Korijom kada je bio član postavke benda Majlsa Dejvisa.


Tradicionalno kada je u pratnji E-benda Korija otvara koncert stvarajući kontakt sa publikom tako što prošeta binom sa klavijaturama nalik gitari (keytar) i radeći intonaciju sa njom, frazu po frazu, komplikujući ih svakako sa pitch-band modulacijama. Interesantno bi bilo kada bi ikada hteo da prizna kakva su mu iskustva sa muzikalnošću publika koje je sretao po svetu, očigledno je da to radi i da bi sebe zabavio, ali sigurno je da domaća publika ne bi bila na dnu liste.  I posle tog kraćeg uvoda kreće ono što je i suština svega - bezmalo dva sata bespoštednog muziciranja muzičara koji ni u stotom deliću sekunde ne moraju da čine kompromise zarad dobijanja šire naklonosti publike, upravo ono što njihova publika, koja konstantno ne zna šta je sledećeg trenutka čeka, i želi, zbog čega ih i ceni, što očekuje od njih i zbog čega nikada, ni pod kakvim okolnostima ne bi propustila priliku da ih ponovo vidi.

Prva numera „ Charged Particles“ sa V albuma „Beneath the Mask“ iz 1991. godine je jedina koja je pratila minutažu sa albuma, sve ostale u nastavku su trajale 2-3 puta duže. Sledeća je  „Trance Dance“ iz 1988. Godine sa III albuma „Eye of a Beholder“. Zatim sledi njihova obrada čuvene „C.T.A.“ od čuvenog saksofoniste i kompozitora Jimmy „Little Bird“ Heath-a a koju je Korija prvi put čuo u pedesetim godinama prošlog veka u verziji Majlsa Dejvisa sa kojim će je deceniju kasnije i izvoditi. 

Kada je u pitanju Džimi Hit, reč je o autoru koji je još uvek aktivan u desetoj deceniji života i čoveku koji je tvorac ideje o postojanju tri uveta i po kojoj je nekima ono u glavi, nekima u telu a nekima u srcu pa u skladu sa tim različiti ljudi i doživljavaju muziku u ta tri dela ljudskog bića. Hit je zagovornik muzike u srcu, dok kod Korije su to teško razdvojivi segmenti pošto su sva tri izuzetno izražena. Čik je duhovito čak začikao publiku rekavši u najavi da je C.T.A. skraćenica čikaške podzemne železnice i da je to „bitna“ informacija, dok sam Džimi Hit nije iz Čikaga već iz Filadelfije. 

Potom kreće numera „Alan Corday“ koja nas vraća u još jedan veliki i bitan deo Čikove karijere – latino korena, preci su mu inače poreklom iz Španije i Italije. Pesma je sa poslednjeg albuma „To the Stars“ iz 2004. godine. Erik saksofon menja za klarinet a Frenk električnu sa akustičnom gitarom, te čitav zvuk postaje mekši i bliži Čikovom akustičarskom opusu. 

U nastavku jedna potpuno nedužna činela je potom stradala i odletela tokom petominutnog furioznog sola na bubnjevima Dejva Vekla, no na svu sreću niko nije ostao povređen. Za kraj, slede „Beneath the Mask“ sa istoimenog V albuma kao i „Silver Temple“ sa prvog albuma. 


Bis počinje ponovnim preslušavanjem intonacije publike. Na žalost klavijatura-gitara odbija ovaj put poslušnost i do kraja bisa je roudi bezuspešno pokušavao da je vrati u život, što samom Koriji nije mnogo smetalo da prekine šetnju po bini i nastavi  iz svoje „kancelarije“. A u „kancelariji“ Yamaha Montage 8 i neizostavni Minimoog Voyager. Naravno i „Steinway & Sons“ Nažalost soliranja na Minimugu danas više nisu onako ekstremna kakva su bila pre četiri decenije, drugo je vreme, ali je zato beogradska publika bila počašćena ekstremom druge vrste klavirskim bravurama u uvodu „Alan Corday“ kada je Čak održao kraću lekciju iz string pijano tehnika (direktne manipulacije nad žicama).

Elem, za bis ostaje „Got a Match?“ sa prvog albuma, publika je sve vreme na nogama, u „dobrom je spoju“ kako i kaže naziv numere i to je kraj ove sjajne večeri posle koje ostaje nada da nećemo dugo čekati na novu posetu, u nekoj drugoj postavci, neumornog inovatora, nepreglednog opusa.

Нема коментара:

Постави коментар