ОПЕРСКИ ГАЛА КОНЦЕРТ ПОВОДОМ ЗАВРШЕТКА 148. СЕЗОНЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

Поводом завршетка 148. сезоне у Народном позоришту, у петак 30. јуна (20,00) на Великој сцени биће одржан традиционални оперски Гала концерт.

На програму ће бити увертире, свите, хорови, арије и дуети из познатих oпера које су највећим делом заступљене на редовном репертоару Националног театра.

Под диригентским управама Дејана Савића, Зорице Митев Војновић, Ђорђа Станковића, Дијане Цветковић, Стефана Зекића и Ларија Њуленда к.г, уз Оркестар и Хор Опере, наступиће прваци и солисти Опере Народног позоришта у Београду - Јадранка Јовановић, Јанко Синадиновић, Миодраг Д. Јовановић, Александра Ангелов, Душан Плазинић, Ана Рупчић, Дејан Максимовић, Наташа Јовић Тривић, Ненад Јаковљевић, Владимир Андрић, Драгољуб Бајић, Александра Стаменковић Гарсија, Љубица Вранеш, Иванка Раковић Крстоношић, Љубодраг Беговић, Невена Павловић Бриџин, Драгутин Матић и Вук Зекић . 

Гости концерта биће сопран Оливера Меркурио и кларинетиста Ђампјеро Собрино. 

Редитељ је Ана Григоровић.  

Klaudio Magris u Beogradu

Klaudio Magris ponovo boravi u Beogradu, kao gost Arhipelaga i Italijanskog instituta za kulturu, gde učestvuje na 6. Beogradskom festivalu evropske književnosti.  Imamo priliku da se družimo sa čovekom koji zna da napravi zaplet, da oplete tu finu i intrigantnu književnu paukovu mrežu i u nju uvuče čitaoce.

Magris, autor slavnih knjiga Dunav, Mikrokosmosi i Drugo more, prisustvovao je srpskoj premijeri nedavno objavljenog romana Obustavljen postupak koji je već doživeo više svetskih izdanja. Kao i većinu ranijih knjiga Klaudija Magrisa, Arhipelag je i roman Obustavljen postupak objavio u prevodu profesorke, dr. Snežane Milinković, šefa katedre za Italijanski jezik na Filološkom fakultetu.

Prvo druženje organizovano je u samom Arhipelagu  za novinare, a drugo u okviru 6. Beogradskog festivala evropske književnosti u Domu omladine Beograd. Govoreći o radu na prevodu, Snežana Milinković kaže da je presudno smisliti način kako to uraditi, kao i da je rad na ovom romanu "bio jedan od najzahtevnijih, usled ekspresivnosti teksta koji izaziva vrtoglavicu, kao i zbog podatn strukture rečenice. Posle  "Mikrokosmosa" ovo je najsmelii i najuspešniji spoj forme, strukture i same materije."

Magrisov roman Obustavljen postupak je velika priča o junaku koji je čitav svoj život posvetio ideji da u Trstu, gradu i luci na granici kultura, jezika i svetova, podigne veliki Muzej rata koji bi svedočio u korist mira i koji bi svojim artefaktima nasilja, restlovima mnogobrojnih ratova i sukoba, osporavao buduće konflikte među ljudima.

 Magrisov roman je istorija jedne utopije i jednog velikog životnog pregnuća. Krećući se kroz roman Obustavljen postupak kao kroz postavku zamišljenog muzeja, čitalac se suočava sa mnoštvom uzbudljivih priča iz istorije i savremenosti, mita i svakodnevice, sa ljudskim sudbinama i dramama, poduhvatima i propastima. Pisac svoga čitaoca vodi kroz istoriju, kroz različite geografske i vremenske prostore.

Prevodilac ovog romana nastavlja i ukazuje na poistovećenje autora i junjakinje Luize, koja treba da vodi ovaj muzej. U romanu se prepliću život i smrt, ali pre svega ljubav. Priseća se susreta sa Klaudijem Magrisom u tršćanskom kafeu San Marko. Zatekla ga je zamišljenog, kako proučava jedan diplomski rad iz lingvistike Latinske Amerike. Saopštio joj je da u jednom od tih jezika nema izraza za budućnost, već se ona saopštava negacijom. Tako  bi se npr. "voleću te" reklo "ja te ne volim.". 



Na početku druženja sa novinarima Magris kaže da Arhipelag, njegovu srpsku izdavačku kuću doživljava kao kuću i da se u Srbiji oseća prijatno i prihvaćeno. Magris na unikatni način svedoči o silama istorije i o običnom čoveku koji se često nađe na njihovom putu. Srazmerno brzo oko centralne, okvirne teme, on iznosi mikroteme, koji opet ujedinjene i prožete tvore veliku priču:

„Bio sam nadahnut osobom koja je uistinu postojala i bila veoma značajna, profesorom Dijegom de Henrikezom, genijalnim i nesalomivim Tršćaninom široke kulture i nesalomive strasti koji je ceo život (posvetio sakupljanju oružja, ratnog materijala svake vrste kako bi izgradio osoben, prenatrpan Muzej rata u službi, a kroz izložene brojne instrumente smrti, mira. 

Posvetio je ceo život tom snu što mu nije dao mira i tom delu – čije je ostvarivanje započeto sada u Trstu, suočavajući se s teškoćama i odricanjima svake vrste u doba posebno urušeno sukobima i pokoljima, sve dok nije pronašao smrt u požaru spremišta gde je spavao među predmetima svog Muzeja, neobjašnjivom požaru koji je pokrenuo i istragu i postupak što su se završili bez ikakvog zaključka.“

Neuspeli pokušaji novinara da u gostu probude bunt (dobro, Kurcio Malaparte je izuzetak koji potvrđuje pravilo) posledica su toga da su za sagovornika imali profesora književnosti, sa antiratnom karmom koji je bliži larpurlartizmu, nego ideji da se spali kao Jan Palah. Pedantni izveštač Kultnurnika primećuje da se radi o čoveku odmerenom u obraćanju i raskošnom u izrazu, koji nema nijednu sedu u 78 godini i to pripisuje uticaju Mediterana i učestale morske ribe na jelovniku. Sam pisac tvrdi da je umoran od godina, a da je doživeo peh da ga je ujela škorpija.

A u tom muzeju, svaki predmet, artifakt, poput Aladinove lampe, pulisira sviim bojama života: lepim, ružnim, zastrašujućim. Oruže različitog porekla u njemu, pripoveda o osobama koje su ga posedovale i upotrebljavale. Kroz istoriju, Magris nam pripoveda i ljudima i smislu života. O herojskom poduhvatu koji je neumitno tragičan, jer mu sledi poraz, a opet tako veliki, jer vredelo je pokušati, vredelo je odvažiti se.

Govori o kompulsivno-opsesivnim kolekcionarima svega i svačega, kakav je, priznaje i sam. Onda se osvrće na onu antičku,  božansku magiju koja prelazi u posvećenost.

Pominje kako je bilo svakvih čuvenih pisaca, čak i onih koji su podržavali fašizam, pa su ipak čuveni pisci, recimo Pirandelo koji je Musoliniju poslao pismo solidarnosti.

Za srpskog prevodioca, dr Snežanu Milinković, kaže da je, praktično, koautor. Ništa nije isto, jedan i drugi smisao, sreća i magija. Krenuo je od različitosti koja se, takođe, menja. 

Jedno mesto u romanu, poput međaša, opisuje kraj II svetskog rata i oslobađanje Trsta, kada u njega ulaze Titovi partizani, Novozelanđani, Italijani svih političkih boja, a u njemu su još Nemci. Svi protiv svih.

Druga je proslava Hitlerovog rođendana 20. aprila 1945. kada je svima sve jasno. Ili ipak nije? Da li će zapadni saveznici oprostiti nacistiima, kako bi se oduprli crvenim Slovenima? I zašto se takvom raspletu najviše raduju kvislinzi slovenske krvi?

Kretajući se tako kroz lavirnit, koji je sam sagradio, on stiže do stare tršćanske fabrike pirinča, koja je dosta vremena posle rata, čak i u antifašističkim porodicama, poput njegove, bila tabu tema. Sećanje na dešavanja u njoj tokom rata bila su amplutirana. A tamo su držani, ubijani i kremirani zarobljenici, da bi im kosti bile bačene u Jadransko more.

Neki zatvorenici su po zidovima ove apsane ipsisali neka imena. No to ne bejahu imena njihovih krvnika. Ne bejahu ni imena njima dragih osoba. Bejahu to imena uticajnih, koji se direkno nisu ogrešili o humanost, ali su se rukovali sa ljudima krvavih ruku.

Po oslobođenju grada ovi zidovi su ekspresno prekrečeni, te je trebalo krenuti u potragu za prekrečenim pričama.

I tako, priznaje napokon, slaže priče kao mozaik, priče koje smo lično doživeli, ali i one koje smo čuli, koje su nam došapnute. Tako i dolazi na ideju da spoji Jevrejku i Amrekinaca crnca, koji su zbijeni u potpalublju, otvorili neke nove horizonte.

Da li je ovo istorijski roman?

Ovo je vrtlog koji traži harmoniju i iracionalnost koja zahteva da se razume nerazumnost.

Za dolazak Magrisa uvek vlada veliko interesovanje čitalaca i medija. Magris je došao na 6. Beogradski festival evropske književnosti, gde je glavna književna zvezda, neposredno posle američke i nemačke turneje posvećene tamošnjim izdanjima romana Obustavljen postupak. Direktor Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, Davide Skalmani u uvodu ovog sadržajnog druženja primećuje da će čitalac u ovom romanu pronaći poprilično iznenađenja.

Pre Klaudija Magrisa na scenu 6. Beogradskog festivala evropske književnosti izašao je jedan od najčitanijih i najprevođenijih savremenih slovančkih pisaca Feri Lainšček. Neobično plodan pisac, Feri Lainšček je objavio nekoliko desetina knjiga, najviše romana. Lainščekovi romani, pesme i priče prevedeni su na više evropskih jezika. Dobitnik je najvažnijih slovenačkih nagrada za književnost: Kajuhove Prešernove i Kresnikove nagrade.  

Po romanima Ferija Lainščeka nastalo je pet celovečernjih igranih filmova, među kojima je i Petlov doručak, najgledaniji film u Sloveniji nastao posle 1991. godine. Najpoznatiji Lainščekov roman Koju je magla donela, objavljen prošle godine i na srpskom jeziku, uvršćen je u antologijsku ediciju 100 slovenskih romana.

U okviru retrospektive Književnost na filmu  na kraju drugog festivalskog dana prikazan je film Danijelea Luketija, Moj brat je sin jedinac, 2007, 100, po istoimenom romanu velikog italijanskog pisca Antonija Penakija. 

Film se bavi probelmima odrastanja, ljubavima i uzorima, pravim i pogrešnim. Tako naš junak od katoličkog internata, dolazi u posed partijske knjižice fašističke stranke, da bi pri kraju filma skrenuo nalevo. Dva brata Ačo (Elio Đermano) i Manriko (Rikardo Skamarčo) prolaze puteve odrastanja naizged različito, balasirajući na granici ljubavi i netrpeljivosti.Film je dobio nagradu kao najbolji italijanski film u šestom izdanju priznanja “Italian Online Movie Awards”, “Zlatni globus“ strane štampe u Italiji kao najbolji film, dobrih pet “Donatelovih Davida” i dve nagrade “Nastro d’arđento”.

 

Šesti Beogradski festival evropske književnosti traje do 30. juna godine u organizaciji Izdavačke kuće Arhipelag. Šesti Beogradski festival evropske književnosti donosi četiri celovečernja multimedijalna književna programa: sedam čitanja poznatih svetskih i domaćih pisaca, četiri projekcije filmova u okviru retrospektive Književnost na filmu, kao i izložbu svetski poznate umetnice i ilustratorke Juko Šimizu Divlji labud, po motivima istoimene knjige priča Majkla Kaningema.

Beogradski festival evropske književnosti održava se u Velikoj sali Doma omladine Beograda: svakog dana u 19 i u 20 časova su čitanja poznatih domaćih i stranih pisaca, a u 21 čas je besplatna projekcija filma iz festivalskog programa Književnost na filmu.

42 ФЕСТИВАЛ МОНОДРАМЕ И ПАНТОМИМЕ-24ч Забрањена зона

24 ЧАСА ОГРАНИЧЕНА ЗОНА је пантомимска представа са елементима миме, пантомиме и маски. У питању је дуо перформанс, у извођењу Вонг Тинг Понга и Тсуи Ка Лока.

У основи приче лежи проблем астрономски високих цена некретнина у Хонг Конгу, због чега људи не могу да дођу до свог животног простора. Велеград, многољудна популација и одсуство новца, доводе до скучемог простора: животног, пословног, у возилима јавног превоза, те неминовно долази до повишеног насиља.

Хонг Конгу такође недостају и јавне површине, а активности људи који живе у изнајмљеинм становима ограничене су мерама владе и власника станова. Штавише, хонгконшка влада продаје друштвену својину великим компанијама, а оваква приватизација је потпуно уништила мале продавнице, које су замењене трговинским ланцима. Као у свугде новац је тај који покреће свет. Живимо у свету где је скоро све ограничено, па тако и ресурси природе.

Ова ситуација навела је ауторе да осмисле перформанс Зона ограничена 24 часа којим описују стање по питању животног простора и своих осећања поводом тога. Наш свет препун је баријера, омеђен је постављеним границама и границама у нашим главама које смо сами креирали.

Но и поред свега смо повезали и принуђени на заједничку судбину.

Преплашени свеопштим стањем око нас, често сами вршимо самокастрацију, поништавањем сопствене личности и сопственог става кроз аутоцензуру. Тиме се, логично, поставља питање слободе и њене могућности.

Ово је једна од ретких пантомима која се бави политичком темом.

Fotografija Politika

  Извођачи: ВОНГ ТИНГ ПОНГ (МАЈКЛ) и ЦУИ КА ЛОК (ГАФЕР), Хонг Конг

ВОНГ ТИНГ ПОНГ, Мајкл се 2004. године прикључио „Лабораторији миме“, најстаријој пантомимичарској групи у Хонг Конгу, и почео да наступа као глумац. Наступао је у представама: Рађање и смрт цвета (2013), Луцкаста девојчица и смешно старо дрво (2012), Куда идем (2010), Зашто да не 1.0 (2010), Зашто да не (2009) итд. Са овом трупом, Мајкл је наступао и на међународним фестивалима, укључујући и фестивале у Сеулу, Тајпеју, Шензену итд. Сарађивао је са корејским редитељима Џонг-Јеон Јуном и Кимом Даегуном.
Од 2012. године изучава Бутох плес, похађа радионице и мастер клас код Кацура Кана и Јумико Јошиоке, јапанских мајстора Бутох плеса. Изучава, такође, кловновску уметност код Шпанца Адреа Сегуре, а код Британке Пите Лили изучава миму. Од децембра 2016. Мајкл подучава мими затворенице „Тај Лам центра за жене“ – једног од најбоље чуваних женских затвора у Хонг Конгу.
Уметнички је директор Суперкловнова, хонгконшке кловновске групе, а режирао је једну од најпопуларнијих кловновских представа у Хонг Конгу, Кловнбориџини, у марту 2016.
Под утицајем уметности тишине – миме, Мајкл користи „имитацију“ и „опсервацију“ (које су дух миме) да сам дође до дизајнерских решења.
Добитник је више награда и признања на такмичењима и фестивалима.
Завршио је и трогодишње студије уметности цветног дизајна, и наставља са изучавањем боја, равнотеже, линије и облика, трудећи се да ова знања и вештине пренесе на сцену.

ЦУИ КА ЛОК, Гафер је мимичар и жонглер. Придружио се „Лабораторији миме“ 2003. године. Пасионирани је љубитељ позоришта и воли да истражује живот, људе и време кроз миму.
Од 2009. до 2012. похађао је неколико радионица у Кореји за истраживање телесног покрета, а завршио је и курс за кловнове код мајстора миме и кловновске уметности Британке Пите Лили 2013. Као извођач, учестоваво је у многим представама, укључујући Куда идем (2010), Рушење (2011), Луцкаста девојчица и смешно старо дрво (2012) итд., а режирао је представе Куда идем (2010), Рођење и смрт цвета (2013) и Непознато (2014). Учествовао је на многим фестивалима: Сеул, Тај Пеј, Макау итд., а са Хонгконшком филхармонијом организовао је представе Барок за породицу, Џез за децу, Чаплин за децу (2016). Са Хонгконшком драмом, Великом кинеском културном глобалном асоцијацијом, Чои Хунг драмском асоцијацијом и француском групом Обично позориште, наступао је у Кореји, Кини и Француској.
Са пријатељем оснива жонглерску групу „Фрут Панч“ (2013), која изводи миме и жонглерске комаде, а често наступају у рекламним спотовима.
Играо је главну улогу у филму Мјау (Meow) /2017/, чије ће приказивање почети овог лета.

Izložba "Tito u Africi": autorska vođenja

Izložba Tito u Africi – slike solidarnosti otvorena je u Muzeju Jugoslavije 27. juna. Nastala kao rezultat saradnje istraživača u okviru projekta Socialism Goes Global Univerziteta u Ekseteru i Muzeja Jugoslavije, a uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije,  izložba se prevashodno oslanja na fond Muzeja Jugoslavije, u kojem se nalaze fotografije i negativi nastali tokom rada Kabineta predsednika Republike u periodu 1947–1980. Ostali eksponati su iz privatnih kolekcija porodica Dušana Lalevića i Mirka Lovrića, kao i iz Muzeja afričke umetnosti – zbirke Vede i dr Zdravka Pečara, Arhiva Jugoslavije i Filmskih novosti. Izložba će biti otvorena do 3. septembra 2017. godine.



Autori projekta, kao i tekstova u istoimenoj knjizi koja prati izložbu su: Radina Vučetić, istoričarka (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu), Ana Sladojević, nezavisna kustoskinja i teoretičarka umetnosti, Pol Bets, istoričar (Univerzitet u Oksfordu) i Radovan Cukić, kustos istoričar (Muzej Jugoslavije). Kustoskinje izložbe Tito u Africi – slike solidarnosti su Ana Sladojević, nezavisna kustoskinja i Mirjana Slavković, kustoskinja Muzeja Jugoslavije.

 Izložba će predstaviti izbor od preko 130 fotografija iz foto-arhiva Muzeja Jugoslavije, snimljenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, tokom putovanja Josipa Broza Tita i njegove supruge Jovanke Broz u afričke zemlje. Fotografije beleže susrete sa značajnim istorijskim ličnostima, među kojima su etiopski car Hajle Selasije, egipatski predsednik Abdel Gamal Naser, i prvi premijer i predsednik Gane, Kvame Nkrumah. Pored fotografija, na izložbi su predstavljeni i filmski zapisi, pokloni koje su Tito i Jovanka Broz primili i koji se danas čuvaju u muzejskom fondu, izvodi iz pisanja afričke štampe o ovim posetama, kao i dokumenta i beleške koje objašnjavaju kontekst vremena. Informacije o dekolonizaciji afričkih zemalja, o Titovim putovanjima i o razvoju bilateralnih odnosa između Jugoslavije i afričkih zemalja, prenesene su u formi 3D interaktvine hronologije, koja je deo postavke.

Foto-arhiva Muzeja Jugoslavije pruža iscrpan pregled brojnih Titovih putovanja, a mnogi afrički lideri decenijama su na Titov poziv dolazili u posete Beogradu. Izložba prikazuje promenljiv odnos dve osnovne komponente: društvene vrednosti solidarnosti i antikolonijalizma s jedne, i formalne reprezentacije međudržavnih susreta na najvišem nivou s druge strane. Vrednosti o kojima je reč bile su zajedničke zemljama Trećeg sveta sa kojima je Jugoslavija šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka delila uverenja i ciljeve. Ovom izložbom se između ostalog ukazuje na potencijal nasleđa da doprinese prepoznavanju, reafirmaciji i redefinisanju pomenutih društvenih vrednosti.

Besplatan prateći program izložbe​
 

Autorska vođenja:

19.00 časova

1. jul 2017- Radina Vučetić, istoričarka i koautorka projekta.

Vođenje kroz izložbu sa fokusom na temu: Titova Afrika: reprezentacije moći na Titovim afričkim putovanjima

Radina Vučetić, istoričarka sa ambasadorima afričkih zemalja prilikom obilaska izložbe

15.jul 2017- Ana Sladojević, nezavisna kustoskinja i Mirjana Slavković, kustoskinja Muzeja Jugoslavije. Vođenje kroz postavku sa kustoskinjama izložbe.

Autorsko vođenje sa otvaranja izložbe: Ana Sladojević sa ambasadorima afričkih zemalja

12. avgust 2017- Nemanja Radonjić, istoričar.

Vođenje kroz izložbu sa fokusom na temu  Jugoslavija i zemlje Afrike.

3. septembar 2017-  zatvaranje izložbe.

Specijalan program i autorsko vođenje.

MIKROKOZMA u petak na Zidiću Doma omladine Beograda

U okviru pete sezone serijala letnjih koncerata Doma omladine Beograda, na popularnom Zidiću, ovog petka, 30. juna od 20č nastupiće bend Mikrokozma iz Podgorice. To će biti poslednja svirka pred najavljenu rekonstrukciju Platoa Milana Mladenovića, a program na Zidiću se nastavlja početkom nove sezone serijalom besplatnih koncerata "Džez za DŽ" kojima DOB najavljuje 33. Beogradski džez festival. Mikrokozma postoji od 2011. godine, iza sebe imaju jedan album i mnoštvo nastupa, a u susret konceru pred beogradskom publikom popričali smo sa Nikolom Tomićem (bas, vokal) koji sa Enesom Zejnilovićem (gitara) i Stanislavom Nikičevićem (bubnjevi) čini ovaj sastav.

Bend Mikrokozma je oformljen u Podgorici 2011. godine. Kako su izgledali počeci rada benda i da li se nešto bitno izmenilo od tada?

S obzirom na prethodna sviračka iskustva, izbjegli smo kao bend da preležimo male boginje i ostale pubertetske bolesti. Od samog starta smo bili vrlo efikasni u cilju pravljenja aranžmana za pjesme, tako da se moglo naslutiti da će taj spoj muzičara biti produktivan. Najbitnija izmjena, u odnosu na početak, je dinamičke prirode. Na svim nivoima postoji veći stepen saglasja.

Kako biste definisali muziku koju svirate?
 
Rado bih prepustio nekom od struke da definiše našu muziku. A mogao bih reći rokenrol.

S obzirom na to da Mikrokozma postoji sedam godina na regionaloj  autorskoj muzičkoj sceni, šta ubrajate u najveće uspehe koje ste  do sada ostvarili?

Po objavljivanju albuma, objavili smo i spot za pjesmu "Gole Grudi" koji se više nedjelja mogao vidjeti na regionalnom MTV-ju. Stekao sam utisak da će naredni video spotovi takođe naići na dobar prijem, međutim do realizacije istih nije došlo. Razlog je uglavnom produkcijske prirode. Ono šta smo radili u tom periodu od objave albuma do sada su nastupi, koji su, moram priznati, postali sve češći. A i postignuti uspjeh se tu krije. Na relaciji bend slušalac.

Vaš prvi album pod nazivom ''Mikrokozma'' je izdao Dallas Records krajem 2015.godine, kako ga je publika prihvatila i da li je vreme za novi album?

Sudeći po onome što vidim na našim nastupima, rekao bih da pjesme krče svoj put. Malo medijske podrške bi im valjalo. A novi album? Vrijeme mu je i radimo na pjesmama. Malo usporeno ali radimo.

Koji program ste pripremili za nastup na Platou Milana Mladenovića?

Pjesme sa našeg albuma, i jednu pjesmu u čast imena trga na kom sviramo.

Predstojećim nastupom ćete biti deo popularnog letnjeg koncertnog serijala Doma omladine koji traje već pet godina u Beogradu. Koliko vam to znači?

Imamo poštovanje prema onom što se dešava i što se dešavalo na polju umjetnosti u Beogradu. Naravno da nam znači. A znači nam i susret sa našim beogradskim prijateljima.

ДРАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ГОСТУЈЕ У КИНИ

Драма Народног позоришта у Београду по први пут у својој век и по дугој традицији гостује у Кини, у оквиру културне размене Народне Републике Кине и Републике Србије, на Интернациопналном театарском фестивалу у Пекингу и у Градском театру у Шангају, са представом „Дама с камелијама“ Александра Диме Сина, у режији Југа Радивојевића.

Интернационални театарски фестивал у Пекингу је једна од најзначајнијих позоришних смотри у Кини, на којој поред домаћих театара и Народног позоришта у Београду, ове године учествују Словенско народно гледалишче из Љубљане, Александријски театар из Санкт Петербурга, Гешер театар из Израла...

Ансамбл Националног театра ће у Пекингу боравити од 4. до 10. јула, у Шенгају од 11. до 16. јула 2017.године, а у том периоду ће представа бити изведена пет пута.

Од премијере, 1. октобра 2013. године, представу је на 43. извођења, на матичној сцени и гостовањима, видело око 16.500 гледалаца.

То је у Народном позоришту седма поставка овог дела, прожетог суптилним приказом истинске љубавне страсти, а којег је познати француски писац и драматург написао 1848. године.

Главне улоге тумаче Марија Вицковић (Маргарита Готје), Јоаким Тасић (Арман Дивал),  Небојша Кундачина (Жорж Дивал) и Слободан Бештић (Гроф де Жире).

У подели су и Стела Ћетковић (Приданс), Калина Ковачевић (Нанин), Димитрије Илић (Варвиљ), Андреја Маричић (Гастон Рије), Милена Ђорђевић (Нишета), Лепомир Ивковић (Густав) и Бојана Стефановић (Олимпија) коју ће у Шангају заменити Маја Николић.

Аутор адаптације је Жељко Хубач, а драматург Спасоје Ж. Миловановић.

Сценограф је Борис Максимовић, костиме је урадила Бојана Никитовић, а музику Корнелије Ковач.