XVIII Guitar Art Festivala -Tomi Emanuel zagospodario dvoranom Sava centra

"Moja pesma "It's Never Too Late" po kojoj se zove novi album nastala je posle rođenja moje najmlađe ćerke  i poručuje da za dobre stvari u životu nikada nije kasno",

Sinoć, 23. marta u Sava centru, pred oko dve hiljade gledalaca izašao je Tomi Emanuel, najveće ime ovogodišnjeg XVIII Guitar Art Festivala i oduševio publiku. Kombinujući sving, bluz, soul, rokenrol punim zvukom ispunio je celokupan ponuđeni prostor na opšte oduševljenje publike. Gitarista  je svirao većinu kompozicija sa svog novog albuma "It's Never Too Late."

,,Moram da osetim nešto. Još uvek sviram za sebe, znate, shvatio sam da ako, sebe zabavim, siguran sam da ću zabaviti i vas. I to nije arogantna izjava, već je samo kontrola kvaliteta.”

Izveo je pesme posvećene ćerci Anđelini, njegovom uzoru, legendarnom gitaristi iz Nešvila i mentoru Četu Etkinsu (bio je jedan od petorice njegovih učenika), nedavno preminulom Čaku Beriju ("Johnny B. Goode"). Koncert dug dva sata, uvek jedinstven i neponovljiv, zahvaljujući brojnim improvizacijama, tokom kojeg nas je proveo „Over the Rainbow“, sa pauzom od petnaestak minuta okončao je bisom na kojem je izveo dve pesme. Prosto vam prođe jeza telom dok slušate njegovu verziju pesmu Nine Inch Nails-a „Hurt“.

„Da li ima ovde nekog ko voli Rolingstonse?“, upitao je beogradsku publiku. Čuli su se uzvici odobravanja. Sve ovo na bini su, naćuljenih ušiju, osluškivale prisutne gitarske kalfe i šegrti.

E onda ću svirati Harisonovu „While My Guitar Gently Weeps!“

Dok slušate zaključnu numeru s albuma „It’s Never Too Late” ,,Old Photographs” čućete rezak zvuk bučnih prstiju kako prelaze preko pragova  ,,Maton” gitare iz serije koja nosi njegov TE potpis. Mnogi muzičari bi se na to zgrozili, ali sviranja prstima (finger style) zaštitni je znak Emanuelove svirke; njegove nesavršenosti su naprosto perfektne. 

Vilijam Tomas „Tomi“ Emanuel (William Thomas "Tommy" Emmanuel) rođen je 31. maja 1955. godine. Gitaru je počeo da svira kao četvorogodišnjak, po sluhu i bez formalnog muzičkog obrazovanja. Već sa šest godina započeo je svoju majstorsku tehniku sviranja, visoko se rangirao kao studijski muzičar i kao član nekoliko australijskih rok grupa.  

"Nikada nije kasno da život popravite, da imate lepu i pametnu decu. Da učinite nešto samo za sebe", konstatuje Emanuel. Solističku karijeru započeo je tako što je hteo da snimi ploču na kojoj je samo zvuk jedne gitare. Nije naišao na razumevanja menažmenta i diskografa, te se srdačno s njima rukovao, prodao kola i gitare i ostvario svoj san 1990. godine. Koji ste mogli i vi juče da odsanjate u Sava centru.

Nagrađivan je priznanjima magazina „Roling Stoun“ za najboljeg gitaristu 1990. godine, zatim nagradom gitarističkog časopisa „Gitar Plejer magazin“ za najboljeg akustičnog gitaristu, dvema nominacijama Gremi, dvema ,,ARIA” nagradama, kao i priznanjem Certified Guitar Player koje pored njega nose još samo dvojica svetskih gitarista (Džeri Rid i Džon Nouls). Godine 2010, Emanuel postao je član reda Australije (Member of the Order of Australia). Njegovim nastupom zatvorene su Olimpijske igre u Sidneju. Živi u Americi.

U svojoj pola veka dugoj karijeri Emanuel je više puta posećivao Beograd, a prethodna tri koncerta čuvenog gitariste bila su rasprodata. Prvi put svirao je u Narodnom pozorištu Beograd 2006. godine. Sam kaže da je to bila jedna od najemotivnijih noći u njegovom životu. Nakon što sam pet puta izašao na bis, zasvirao sam "Imagine" Džona Lenona za kraj, a cela sala je zapevala. 

Australijski gitarski majstor sarađivao je sa brojnim muzičarima kao što su: Erik Klepton, Džo Satriani, Stivi Vonder, legendarni Les Pol koji je neposredno pred kraj života za Emanuela proročki rekao da "ima sve kvalifikacije da bude velikan". 

Beogradski Guitar Art festival u svom izdanju 2012. godine okupio je supergrupu "Kings of Strings" (sa Vlatkom Stefanovskim i Štohelom Rozenbergom), producirajući im album i turneju "First Step".