Странице

петак, 24. март 2017.

Carstvo mraka u Narodnom pozorištu




Bojim se samo onoga šta volim” , umeo je da kaže grof Tolstoj.


Predstava "Carstvo mraka" Lava Nikolajeviča Tolstoja u režiji Igora Vuka Torbice biće premijerno izvedena u petak, 24. marta na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta Beogradu (NPB). Prvi put u Narodnom pozorištu predstava će se igrati tako da glumci neće videti, niti će čuti publiku. Bio je i red  da malo danu dušom:

“Za to postoje konceptualni, umetnički, racionalni  i lični razlozi. Glimci, zapravo,  igraju samo za sebe“, izjavio na konferenciji za novinare, mladi, a već nagradama ovenčani reditelj („Razbijeni krčag“, „Hinkeman“). 

Uz napomenu da nije čovek od velikih reči. Predočio nam je da ćemo prisustvovati priči o nevidljivim ljudima, koji su odvojeni, isključeni, one kojima tepamo da su sopstvena i civilizacijska kruga. Pubika u ovom komadu neće pronaći lik s kojim će moći da se poistoveti, da saoseća i proživljava.

 


Zlo je konačno dobilo legitimitet. Ljudi su kvarljiva roba. Naše vreme blisko je vremenu XIX veka. U bedi i strahu za sopstvenu egzistenciju, bez dubljeg premišljanja, nošeni pukim nagonom za  preživljavanjem ili samo lenjošću, svako od nas sposoban je za zlo. Pusti ga nije mu lako! Jadničak! A đavo, kažu stari i iskusni, samo vreba iz prikrajka. Stari je on čekač.  A kada već počinite nedelo treba da znate:

„Suza ne pada na zemlju nego na glavu!“

Predstava počinje kao film, natpisom, nazivom. Onda se škiljiva led sijalica zagasi i opet ste u mraku, sami sa sobom i svojim strahovima. Predstava je sačinjena od skoro filmskih sekvenci između kojih je dramatična muzika koja samo dodatno potcrtava teskobu. Koja je fizička i koja je i vaša. 

Ono što se ovom komadu može zameriti je predugo trajanje, da ne kažem odugovlačenje u nekim segmentima. Kada bi se oni skratili, saželi, ceo komad bi dobio na dinamici, a ništa se ne bi izgubilo. 

U jednom trenutku, vrlo bitnom za radnju, Hana se na čuje (glumci su ozvučeni i osvetljeni) te se morate baš potruditi da bi ste razabrali šta ona govori. Možda je to ipak bio trenutni peh s tehnikom, želim da u to verujem. Jer, predstava je kako za glumce, tako i za ljude iz senke vrlo zahtevna. Zahtevna, britalna i neophodna danas. 

Jedan flešbek a onda kretanje po vremenskoj osi. U njoj nema ni tračka svetla, caruje totalni mrak ne samo u naslovu, treba biti jak i svu tu depresiju sažvakati. Tamna je noć!

No, to je svakoko lekovito. Suočiti se sa licemerjem jedne konzervativne sredine, sa guranjem pod tepih najužasnijih zverstava, poput čedomorstva, radi prividnog mira u kući.  Živimo kako moramo! Samo da ne bude gore! Veži konja gde gazda kaže! Truli kompromis, prećutni pakt i solomonska parola „sve će biti dobro!“.  

E pa neće! Gde je iščezla savest, a gde moral. Preduzmite nešto po tom pitanju. Pronađite i uništite zver u sebi. I ne zanosite se - svako od nas je ima u sebi. Jer, najveća je pobeda đavola poverovati da đavo ne postoji. Treba ga pronaći u sebi. 


Olga Odanoićv je maestralna, onako pogrbljena, zlosutna i prodorna, trapava u svojoj izopačenosti. Po pojavi a ne po karakteru podsetila me je na jednu realnu osobu iz mog okruženja. U stopu je prani Hana Selimović, rastrzana, maltretirana, neodlučna, nespremna da se suprotsavi tragediji koja je izvesna. Kao i svi ti uniženi, podmukli ljudi, svi ti neveseli svatovi, svatovi bez muzike i bez pesme.

Sirotinjo i bogu si teška. Bogalji, duhovni i fizički, ubogi i besprizorni, alavi na novac, iskrivljeni, savijeni, rahitični, povijeni pod bremenom života i životnih problema, nemaštine, uvereni da novac vrti gde butgija neće. Spremni na sve...

Ako posle svega tražite sličnu predstavu pronaći ćete je u Jiugoslovenskom dramskom pozorištu „Pod žrvnjem“.

Neutralna sivkasta brital pozadina sa krstom simbolom vere i uzaludnog nadanja, vesele boje odeće smenjuju u skladu s razvojem radnjom tamnije. Savest je pokopana u podrumi. A gde je vaša?


Svi smo svesni da se često, profita radi, povlađuje i dodvorava publici, podilazi njenim najnižim nagonima i instiktima, da ne kažem prohtevima i hirovima. Publika se jednom rečju zloupotrebljava na vlastitu štetu.


Tolstoj je ovaj komad pisao 1886. godine po istinitoj ispovesti sluge Nikite iz jedne ruske gubernije koji je, na ćerkinoj svadbi, priznao počinjene zločine i zatražio iskupljenje. O čoveku koji je izgubio svoj životni kompas. Koji živi u svetu u kojem „novac govori“.   


Komad  o slamci od koje kuća izgori“ prikazan je tek 1895. godine na sceni Književno-umetničkog kružoka u Sankt Peterburgu, Malog i Aleksandrinskog Teatra u Moskvi. Uz komediju „Plodovi prosvete“ (u kojem izvgava ruglu parazitizam viših društvenih slojeva) i dramu „Živi leš“ (studija o ljubavi i braku) „Carstvo mraka“ čini okosnicu dramskog stvaralaštva Lava Tolstoja. 


Sam Tolstoj kaže da osećanja koja umetnost treba da probudi kod posmatača mogu biti najrazličitija moguća- od jakih do slabih, od uzvišenih do ništavnih, od dobrih do loših, jer svi pripadaju umetnosti. Dramu je smatrao za najdelotvorniji književni rod. 

Tolstoj ne zalazi u duše svojih mučenike, smatrajući da okolnosti u svakome od nas mogu proizvesti svakojake izopačenosti. Simptomatično je da je u orginalnom tekstu za sve kriva žena, da je ona ta koja je inicijalni okidač zla. 


Pravdajući odsustvo gluimaca na konferenciji Torbica kaže da su premoreni i iscrpljenim mnogobrojnim probama u različitim terminima i njihovim tempom. Što se tiče adaptacije teksta, rekao je da je ona izvršena u velikoj meri, ali ne u tom smislu da narušava osnovna nit i strukturu Tolstoja“. Neke stvari su sažete i premošćene, usklađene sa zahtevima vremena, ali uz manje izuzetke radnja predstave prati Tolstojeve narativ: 

 „U mom dosadašnjem radu ovo je možda tekst koji sam najmanje dirao“


Direktor drame NPB  Željko Hubač uz napomenu da ovo zvuči kao floskula ali da nije konstatuje:

„Iza nas je naporan i zahtevan, ali kreativan proces u kojem smo uložili, svako na svoj način, veliku količinu kreativne energije, uz veliku želju da dođe do ove premijere. Dugo nisam video glumačku ekipu koja na ovaj način radi, koja tako izgara, tako požrtvovano. To je jedna od onih priča kada reditelj omađija glumce i obrnutno.“


„Carstvo mraka“ je na ovoj sceni premijerno izvedeno 18. decembra 1904. godine, u prevodu Jovana Maksimovića (koji se i u ovoj inscenaciji koristi),  a u režiji Čiča Ilije Stanojevića.  Predstava je do izbijanja Velikog rata odigrana sedam puta. Obnovljena je 1919/20 i igrana još četiri puta u toj sezoni.


Sledeća inscenacija ovog komada održana je 15. septembra 1928. godine u režiji Jurija Ljvoviča, a u podeli su bili Žanka Stokić, Raša Plaović, Ljubinka Bobić, Nevenka Urbanova… Ova postavka igrana je samo do kraja sezone, doživevši svega četiri izvođenja. Reditelj je „uspeo da nam pruži impresiju kovitlanja tmine, gliba i jezivih akcenata primitivaca.“


Današnju glumačku ekipu sačinjavaju: Olga Odanović, Hana Selimović, Vanja Ejdus, Ljubomir Bandović, Anastasia Mandić, Nebojša Ljubišić, Ivan Đorđević, Nikola Vujović, Ivana Šćepanović, Jelena Blagojević i Novak Radulović.

Adaptaciju su uradili Tijana Grumić i Igor Vuk Torbica, dramaturzi su Milina Udovički Fotez i Tijana Grumić , scenograf je Branko Hojnik, kostimografkinja Marina Vukasović Medenica, a kompozitori su braća Nenad i Alen Sinkauz.


Dekor i kostimi izrađeni su u radionicama Narodnog pozorišta Beograd.

Došavši sinoć na beogradsku premijeru „Maestra“ Somborskog narodnog pozorišta učinilo mi se da sam „svičevao“ predstave. Posle kraćeg kašnjenja, otvaraju se vrata Velike scena, a mi, u mraku, osvetljeni beličastim svetlima mobilnih androida bauljamo u potrazi za svojim sedištima. Mnogo je tu uglednih pozorišnih ljudi. Ne daj bože da neko „slomi nogu“. Ko bi platio lečenje? Da li smo osigurani kada su ulaznice počasne? Proklinjem ta izvikana pozorišna sredstava, upalite svetla, ljudi, shvatili smo poentu. Ispostavlja se da je u pitanju bio kvar. Veći kvar zbog kojeg je ovaj užitak odložen za neki drugi termin. Nadajmo se da će „Carstvo mraka“ stolovati samo u naslov i na sceni.  


Predstava se igra na sceni „Raša Plaović“, a prva repriza je 27. marta.

Fotografije: Marijana Janković.

Najavu predstave možete pogledati Ovde.


Igor Vuk Torbica diplomirao je 2013. godine na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramske umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Alise Stojanović. Trenutno je na doktorskim studijama i radi kao stručni saradnik na odseku Pozorišna režija. Kao asistent režije sarađivao je na predstavama Dina Mustafića („Rođeni u YU“, „Patriotic Hypermarket“), Sonje Vukičević („Rodoljupci“) i Ane Đorđević (Četrnaesta). Režirao je za Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin „Don Žuana“, i već pomenute „Razbijeni krčag“ i  „Hinkemana“.

Dobitnik je Nagrade „Hugo Klajn“ za najbolju pozorišnu režiju u generaciji. Njegova ispitna predstava na III godini „Pokojnik“, dobila je glavnu Nagradu festivala „Studio fest“, uvršena je na redovni repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na Nušićevim danima u Smederevu proglašena je za najbolju predstavu festivala. 

Za predstavu „Hinkeman“, na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda u Užicu 2016. dobio je Nagradu „Ardalion“ za najbolju režiju. I po oceni publike i stručnog žirija bila je to najbolja predstava festivala. I na 31. festivalu „Gaveline većeri“ u ZagrebuHinkeman“ je bio najbolja predstava, a Torbica je dobio Nagradu za režiju. Ista predstava dobila je Nagradu hrvatskog glumišta za najbolju dramsku predstavu u celini.

Нема коментара:

Постави коментар