Martovske izložbe u Kulturnom centru Beograda

ANDREA PALAŠTI, Kućne vežbe, fotografije

Kućne vežbe su zamišljene kao vežbe komunikacije u kojima se postavljaju režirani (kratkoročni) zadaci sa posebnim instrukcijama koje učesnici projekta daju jedni drugima. Kućne vežbe nude niz kreativnih vežbi koje se mogu lako ispuniti, sa minimalnom opremom, uz samo malo napora i u jednostavnim prostorno-vremenskim uslovima. Kućne vežbe se mogu upravljati od kuće, izvoditi ih kod kuće ili usput, sa ili bez saučesnika. Kućne vežbe nastale su prvobitno kao odgovori na postavljene „zadatke“ u okviru porodične svakodnevice (Faza 1), da bi se potom serija proširila i na „zadatke“ koji istražuju određene fenomene unutar same umetnosti i umetničke prakse (Faza 2). Istražujući pitanja memorije, istorije, ljubavi, ekonomije i/ili politike, radovi predstavljeni u okviru Faze 1 sastoje se od pojedinačnih simboličko-interaktivnih vežbi, koje se izvode ili dokumentuju u saradnji sa članovima porodice. One transkribuju životne postupke u međuodnosu slobodne i kontrolisane svakodnevice, te otkrivaju kako društveni i kulturni razvoj utiče na konstrukciju svakodnevice porodične zajednice. Prateći jednostavna ali posebna uputstva, radovi nastali u okviru Faze 2 istražuju pitanja umetnosti – značenje, funkciju i status umetničkog dela. U saradnji sa umetnicima i studentima Akademije umetnosti u Novom Sadu, Kućne vežbe se zasnivaju na razvijanju brzih rešenja bez „koncepcijskih pretenzija“. One predstavljaju svojevrsne likovne, estetske i idejne vežbe razgibavanja, koje upućuju kako alternativne metode umetničke edukativne strategije utiču na razvijanje kreativnog mišljenja.

Andrea Palašti, od samih početaka svog umetničkog delovanja, fotografiju vezuje za različite forme vizuelnih istraživanja koristeći ovaj medij kao materijalnu i konceptualnu praksu. Profesionalni angažman u njenom slučaju vrlo često podrazumeva interdisciplinarne, kustoske i kolaborativne projekte koji se bave raznovrsnim tematskim i problemskim sadržajima unutar lokalnog i regionalnog društvenog konteksta, kao i radom sa arhivama uz primenu različitih izlagačkih strategija i politika u prezentaciji na polju savremene vizuelne umetnosti. 

Oslanjajući se na tradiciju konceptualističkog pristupa fotografiji, Andrea Palašati sopstvenu poetiku zasniva na istraživačkom praktičnom i teorijskom radu, pri tome krećući se u graničnim područjima fotografskog medija i često iskoračivši izvan njegovih granica i konvencionalne metodologije. Projekat Kućne vežbe, kao i veći deo njene dosadašnje prakse uključuje saradnju sa drugim umetnicima, ljudima iz okruženja, članovima porodice, studentima i publikom. Oslonjena na prakse proistekle iz dadaističkog i post-dišanovskog umetničkog aktivizma, poput Fluksusa, ovakva intermedijalna umetnička delovanja Andree Palašti doprinose direktnom spajanju života (svakodnevice) i umetnosti unutar definisanog društvenog konteksta. Kućne vežbe, kao participativni instruction based art projekat, podrazumevaju zadatke zasnovane na instrukcijama koje učesnici projekta međusobno razmenjuju u vidu vizuelne komunikacije. Prakse Fluksusa su podrazumevale intermedijalnost [1], koja je, za razliku od prilično definisanih praksi kao što su mixed-media i multimedija, označavala neograničenu teritoriju za eksperiment i slobodu izbora medija i forme u skladu sa potrebama umetnika i njegove ideje. Na tragu ovakvog definisanja intermedijalnosti, projekat Kućne vežbe Andree Palašti centralno mesto ustupa mediju fotografije, ali takođe uvodi i manje zastupljene medije videa, kolaža, teksta i crteža. Baveći se temom jedinstva umetnosti i života, ovaj projekat jasno naglašava odavno izvojevanu demokratičnost medija fotografije i njegovu neodvojivost od života i umetnosti. Kućne vežbe tako posmatramo kao intermedijalni kolaborativni umetnički projekat koji ukazuju da fokus interesovanja Andree Palašti možemo tražiti u prostorima lične i opšte društvene svakodnevice i njene determinisanosti kroz šire društvene, političke, ekonomske i kulturne prilike i procese. 

Miroslav Karić i Slađana Petrović Varagić

Autori: Sanja Anđelković, Konstantin Đuričković, Milica Jokić, Jelena Kuzmanov, Katarina Kapičić, Mladen Novaković, Vanja Novaković, Petar Milić, Glória Monyov, Gyöngyi Rác, Jelena Gajinović, Ivana Čavić, Pera Savin, Luka Stojanović, Aleksandar Apatović, Miloš Bibić, Jelena Bursać, Mladen Čeljuska, Emil Čorba, Nemanja Dejanović, Luka Drljan, Natalija Hajagoš, Tamara Jovanov, Doroteja Lovre, Nikola Mitić, Nemanja Mrkšić, Marija Ranković, Natalija Ranković, Tatjana Smiljanić, Filip Funštajn, Miroslav Janjin, Zorana Matković, Bogdan Simeunović, Kristina Božović, Zorka Ćirović, Božo Ivanković, Strahinja Jajić, Lidija Krnjajić, Duška Miladinović, Marina Stojšić, Luka Žurovski, Marija Cvetković, Dušan Ivić, Tijana Jevrić, Novak Požarev, Sandra Jakovljević, Igor Šiler, Una Tomašević, Vasilije Vujović, Ivan Vuknić, Jovan Dobrijević, Nataša Domazetov, Isidora Milaković, Anja Milivojević, Jelena Mišljenović, Višnja Nedeljkov, Nina Batinica, Ivana Bućko, Lenora Kapuši, Olga Mandić, Ana Ristić, Teodora Šćepanović, Nevena Silaški, Marija Stošić, Milica Strizović, Anđela Živković, Stefan Grković, Relja Milanović, Leon Radosavljević, Lidija Raletić, Nikola Uzelac, Danica Bićanić, Monika Sigeti + Marta, Ivica i Nađa Palašti.

Andrea Palašti (1984, Novi Sad) je osnovne i master studije završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na Odseku fotografija. Od 2006. godine izlaže i sarađuje sa umetnicima, umetničkim kolektivima i incijativama. Svoje radove predstavila na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je nagrade 54. Oktobarskog salona u Beogradu 2013. godine. Živi i radi u Novom Sadu.

[1] Termin intermedia je još 1965. godine, fluxus-umetnik Dik Higins označio kao „polje između opšte oblasti umetničkih medija i oblasti životnih medija“ – Dick Higgins, Intermedia, u: Something Else Newsletter I, no.1 (1966).

МIŠKО PАVLОVIĆ , Put, liniја, žicа, mrеžа, kаvеz, slike

.

Nа аktuеlnој izlоžbi Мiškа Pаvlоvićа biće predstavljene slike iz prоdukciје 2015-2016. godine. Ovi najnoviji radovi predstavljaju „ ...krеirаnе drugаčiјe slikе kоје sе u tеmаtskоm i fоrmаlnоm smislu umnоgоmе rаzlikuјu оd umеtničkоg mејnstrimа, kоје su iznеdrilе kоntrоvеrzni, аmbivаlеntni rеpеrtоаr i uznеmiruјući, zlоkоbаn štimung. Zаsnоvаnе nа intеrtеkstuаlnоsti, sеmаntičkој pоlivаlеntnоsti i rizоmskоm pоvеzivаnju idеја, frаgmеnаtа ili еntitеtа, nоvа оstvаrеnjа su prоistеklа iz primеnе slоžеnоg sistеmа simbоlа, аmblеmа, mеtаfоrа i аlеgоriја. Svоје duhоvnо utоčištе Pаvlоvić prоnаlаzi u kоsmоpоlitizmu svеsti kао fundаmеntаlnоm fаktоru u kоnstituisаnju vlаstitоg mоrаlnоg kоdеksа i аrtikulаciјi sаmоsvојnоg umеtničkоg iskаzа, kојi nе dоpuštа ni јеdnоstаvnе mоdеlе intеrprеtаciје niti јеdinstvеnе zаklјučkе. Nаčеlnо, ciklus Put, liniја, žicа, mrеžа, kаvеz је žаnrоvskо-kоncеptuаlnа simbiоzа rеаlnоsti i fikciје, mеlаnž umеtnоsti i filоzоfiје, еtikе i nаukе, tј. implicitnа kritičkа viziја оtuđеnоg, hоstilizоvаnоg, prаgmаtičnоg i nа prоfitu zаsnоvаnоg sаvrеmеnоg društvа, kоја gоvоri u prilоg umеtnikоvе аntipаtiје prеd stаnjеm stvаri i njеgоvе žеlје dа svеt budе humаniјi i bоlјi, а čоvеk sаvršеniјi.“ (Iz tеkstа u kаtаlоgu Vеsnе Krulјаc)

Мilivој Мiškо Pаvlоvić је rоđеn u Bеоgrаdu 1965. Diplоmirао је, mаgistrirао i dоktоrirао nа Fakultetu likovnih umetnosti u Bеоgrаdu, nа Odseku zа slikаrstvо. Оd 1991. dо 2002. živео је i rаdiо pаrаlеlnо u Pаrizu i Bеоgrаdu. Kао stipеndistа frаncuskе vlаdе 1991-1992, bоrаviо је u Cité international des arts i biо gоstuјući studеnt nа ЕNSBА, u аtеlјеu Vlаdimirа Vеličkоvićа. Оsim slikаrstvа bаvi sе skulpturоm, grаfikоm, ilustrаciјоm i grаfičkim оblikоvаnjеm, kао i mоnumеntаlnim slikаrskim tеhnikаmа. Izlаgао је nа 25 sаmоstаlnih i nа prеkо dvе stоtinе grupnih izlоžbi u zеmlјi i inоstrаnstvu. Predavao je crtаnjе i slikаnjе nа Аkademiji umetnosti “Braća Karić“ u Bеоgrаdu оd 2002. dо 2008. godine. Od 2008. prеdаје nа Fakultetu likovnoh umetnosti u Beogradu, а оd 2014. nа Fakultetu dramskih umetnosti predаје prеdmеtе Likоvnа kulturа, Likоvni žаnrоvi i Vizuеlni mеdiјi. Оsnivаč је grupе Topiary Art Trust(TAT) sа kојоm је izvео prојеktе Zеlеnе skulpturе:Pоrоdicа žirаfа nа Тоpčidеru 2007-2008, Pаun i Lеptir zа Bоtаničku bаštu 2008 -2009, mоdulаrnа skulpturа Тri Тripоdа isprеd tržnоg cеntrа „Ušćе“ nа Nоvоm Bеоgrаdu, а 2011. Dаfnе, spоmеn оbеlеžје Моmi Kаpоru nа Аdi, skulpturu Јеlеn u pеšаčkој zоni Аpаtinа i drugе. Člаn је ULUS-а , ULUPUDS-а i Maison des artistes.

TIHI KRIK: CIJELU PRIČU MOGU TI TEK ŠAPNUTI NA UHO, crteži, instalacije, video

 

 Dalibor MartiniS, Membrana Tympani, video-instalacija, 1995.

Od klasičnih medija do videa i instalacija, izložba kombinuje različite oblike umetničkog izraza koji se kreću ivičnim prostorima između pokretne i statične slike, prisustva zvuka i neme vizuelnosti, a u kojoj se pokušaj izvedbe glasa snažno oseća. Donosi radove uglavnom nastale u poslednjih desetak godina uz izuzetak Slave Raškaj čija je crtanka nastala 1899. godine.

Tihi krik: Cijelu priču mogu ti tek šapnuti na uho pokušava obuhvatiti srodne umetničke pristupe koji se bave fenomenima na rubu jezika i dosizanja osećajnosti, vizuelne elemente koristeći primarno za oblikovanje trzave zvučne slike – između nužde izgovaranja i bega u muk. Bez obzira oslanjaju li se na zvuk ili nasumično biraju nemu vizuelnost, umetnički radovi otvaraju liminalnu zonu u uvreženom sastavu vidljivosti i glasnoće. Mimo dijaloških i racionalnih kriterijuma oslanjaju se na introspekciju i posmatranje intimnih, ogolelih trenutaka unutarnje tišine. S one strane razgovetne glasovne artikulacije oživljavaju sporedne grlene moduse, hvatanje daha, zapinjanje glasa i potiskivanje krika koji se ponekad uspeva osloboditi i pronaći željenu rezonancu. Ljudski glas izdvajaju kao temeljnu projekciju ličnog prostora. Naslućuju njegove granice i pukotine u otvaranju prema drugome.

Zakinut za svoju osećajnost, glas prelazi u tihi krik. U svojoj neprisutnosti postaje još prisutniji. U radu Marije Aničić, razjapljena usta ukazuju na krik koji ostaje nem dok vrišti kao ''prodor stvarnog'', prodor u kojem pritisci stvarnosti izlaze na usta, rupu kroz koju celo telo beži. (Gilles Deleuze, Francis Bacon: The Logic of Sensation, 1981.) Sasvim suprotno idealnoj artikulaciji glasa kao opuštene i smislene semantičke aktivnosti, radovi se posvećuju glasu u njegovom odsustvu, kao negativu ili senci govora. Oblikuju se kao izraz rubnih komunikativnih stanja. Postaju indikatori prisutnosti odsutnog. Bez jednoznačnih odgovora daju smisao kriku kao organskom vapaju za onim što nedostaje, onim što je teško dohvatljivo, nespoznatljivo. Koriste redukciju kao retorički postupak, kao veštinu onoga što nije, onoga što je namerno izostavljeno, a može se prepoznati u napetostima glasa, u njegovom tremoru, zapinjanju. Izvlače ono što se obično nastoji prikriti – nepoželjne nesigurnosti, isključenja, tiltove u uvreženim rubrikama normalnosti. Javljaju se kao Smetnje u komunikaciji u seriji crteža Mirne Kutleše ili kao izrasline na granicama kultiviranog i nepoželjnog tela u foto-instalaciji Paule Muhr (Double Flowers). Sučeljavanje eksponiranog i zasenjenog tela odvija se u titrajima skutrene ljudske siluete u instalaciji Udaljena intimnost Davora Sanvincentija. Silueta zastaje u vremenskom procepu između bliskosti i potrebe za distancom i razdvajanjem. U tom kolebanju nailazi na vrisak koji često ostaje nečujan za druge. Ne čujete li taj stravičan vrisak oko vas koji ljudi obično nazivaju tišinom? (Werner Herzog, Enigma Kaspara Hausera, 1974.)
Oslanjajući se na ono što je prećutano, preskočeno ili neprihvatljivo, radovi zastaju na preprekama prodirućeg i prikrivenog izraza. Neretko se pozivaju na apsurd i setan humor. U audio radu Put your faith in, Ivana Pegan Baće intimno pozivanje postavlja kao javnu izvedbu nasred grada. Moduliranim glasom iznova ponavlja stih pesme Who will love me now koji kao da dolazi s nebesa i istovremeno, iz utrobe nekog od neznanih pešaka. Kao što nam ostaje nepoznato je li otisak plavog kvadrata u nenaslovljenom radu Dine Zrneca negativ plavog monohroma na drugom delu prostorije, ili prodire iz nategnutog platna na kojem se i nazire?

Na Tihom kriku, kriza naracije i sporazumevanja prevodi se u krizne izvedbe glasa. Ističu se njegovi zaobilazni putevi, od mrmljanja do šapata. Doživljavaju se poput ljubavnih priča koje se šapuću nepristojnim tonom i tek u probrano uho. Umesto razgovetnog govora koji se lakše uklapa u jezičnu komunikaciju, ali i brže gubi u informacijskoj kakofoniji, radovi govore o dvojakom nezadovoljstvu savremenosti – istodobno nam nedostaje riječi i imamo ih previše. Kako navodi Susan Sontag u eseju Estetika tišine (1967.), Istinska praznina i čista tišina nisu izvedive, niti idejno, niti u zbilji. Već i zbog toga što umjetničko djelo postoji u svijetu popunjenom mnogim drugim stvarima, umjetnik koji stvara tišinu ili prazninu mora proizvesti nešto dijalektično: puno ništavilo, obogaćujuću prazninu, rezonirajuću ili rječitu tišinu.

 Umetnici: Ana Adamović, Marija Aničić, Tomislav Ćurković, Igor Eškinja, Ivan Faktor, Alen Floričić, Ivan Kožarić, Mirna Kutleša, Dalibor Martinis, Paula Muhr, Vladimir Nikolić, Ivana Pegan Baće, Slava Raškaj, Davor Sanvincenti, Annika Ström, Dino Zrnec
Kustoskinje: Ksenija Orelj & Nataša Šuković