Странице

среда, 8. фебруар 2017.

Klub ljubitelja Smene 8 u Bitef tetaru




Jednog sasvim običnog jutra, glavnog junaka ove drame, posle ispijene kafe i prelistanih novina, hapse specijane jedinice i  smeštaju ga u zatvorsku ćeliju na nepoznatoj lokaciji. Na glavu mu stavljaju vreću, a ruke vezuju lisicama. Velikodušno mu poklanjaju prozor s pogledom na drvo.

„Koliko su se ozbiljno pripremili za  suočavanje  sa  mojom  malenkošću,  svedoči  i odsustvo  svakog   suvišnog  detalja. Svedenost prostorije za isleđivanje, ubedljivo saopštava da je moj psihološki profil  duboko i  munuciozno sačinjen; poznato im je,  da me odsutstvo detalja, jednostavnost  prostora,  oblika,  imaginacijski  skučava,  i  time  razoružava.  Jer moje,  najubojitije  oružje  i  jeste  imaginacija.  

Elem, pravo  je čudo da su ostavili i taj jedan mali,  visoki  prozor,  što  uokviruje parče neba  i  vrhove nekoliko krošnji.“


„Klub ljubitelja Smene 8" uzbudljiva je priča koja bi se mogla nazvati i špijunskim trilerom. Doduše, samo na prvi, letimičan pogled. Ako razgrnemo taj obmanjujući, zavodljivi sloja otkrićemo mnogo uzbudljiviju priču o manipulaciji i instrumentalizaciji umetnosti u svrhu prljavih poslova tajnih službi, pojavi kojoj smo toliko puta svedočili u proteklim decenijama. Šta prisustvovali, i danas smo njeni nevoljni učesnici!


Mučenja i zverstva svojsvtena su samo psihotama, bednicima koje nisu bili voljeni od roditelja. Oni suptilniji, da ne upotrebim težu reč, inteligentniji, radije će pribeći psihološkom mrcvarenju. Jer, ima li nečeg lepšeg nego sagovorniku ući u glavu i čačkati po mozgu?  Trijumf takve misaone aktivnosti je ubediti žrtvu da je ono što vi želite ono što je nastalo kao plod njegovog svesnog promišljanja. Vešto i suptilno usmeriti je u pravcu u kojem se nalazi vaš cilj. Igrati se sa njom kao sa lutkom, kojom vi dirigujete. Pretvoriti je u pukog izvršioca važih želja i prohteva. 


Ova drama predstavlja dramatizaciju istoimenog romana Saše Radonjića. Romana višeslojne ali koherentne strukture, složene i višeznačne raskošne rečenice. Radonjić svesno preuzima obrazace trilera i vešto se poigrava sa njima, to se ovo može sagledati u kontekstu postmodernističkih strategija koje se zalažu za to da su sve umetničke forme jednako vredne i zavodljive, odnosno da se ravnopravno mogu upotrebljavati kao matrice novonastaloh dela. 


Otuda priča započinje kao policijska istraga, ali vremenom se razvija i kreće u različitim smerovima, odstupajući od jednosmerne uzročne posledičnosti krimića. "Klub ljubitelja Smene 8" okreće celu situaciju naglavačke, pritvorenik (čovek kome je zabranjenu da se seća) i islednik menjaju mesta, a pred publiku se postavlja zanimljivo pitanje: 

Da li je moguće instrumentalizovati tajnu službu i zloupotrebiti je radi stvaranja umetničkog dela?

Da li je spas od laži (od koje Pinokiju raste nos) moguć simboličnim spaljivanje te Đepetijeve lutke? 

Da li je moguće, kao što to naivno tvrdi Kant (plagirajući Benjamina Konstanta) laž eliminisati iz upotrebe bez obzira na moguće reperkusije?


Da li se treba držati one stare latinske:

„Mendacium est falsiloquium in praeiudicium alterius“. (laganje je izgovaranje laži koje škode drugome).


Pararelno sa ovom radnjom, odaje se i svojevrsni omaž svim voljnim i nevoljnim vlasnicima popularnog, sovjetskog, neuglednog fotoaparata „Smena 8“, ali i jednom vremenu, vremenu kada je mehanički sat, „univerzum na ruci“, bio suvereni vladar vremena u iščekivanju pojave kvrcnog:

„Magična kutijica moga dečaštva je stizala iz Rusije, tačnije SSSR-a, i zvala se SMENA 8. Radilo se o fotografskom aparatu koji se prodavao za neshvatljivo smešnu cenu, kao i neke druge robe poreklom iz Istočnog bloka. Da sam pesnički nadahnutiji, ovoga trenutka bih ispevao pravu odu SMENI 8, pošto je to bio, upravo zahvaljujući ceni, jedini dostupan aparat kojim se mogla načiniti pristojna, kreativna fotografija. Namerno izbegavam atribut - umetnička fotografija, ne zato što SMENA nije bila dorasla takvim ambicijama, nego zato što ja nisam, u domenu bavljenja fotografijom, nikada dosegao nešto zaista umetničko. Zato je "kreativna fotografija" kao odrednica sasvim precizna i zadovoljavajuća. Ali, dužan sam, još samo nekoliko tehničkih detalja, vezanih za SMENU 8. Naime, za razliku od prave pošasti, takozvanih "idiot" foto-aparata, SMENA je uprkos jevtine izrade, predstavljala briljantnu spravicu na kojoj su se glavni parametri - ekspozicija, blenda, fokus, osetljivost filma, manuelno podešavali, što je u praksi, svakom ko ima malo potrebnog znanja i još malo vizuelne imaginacije, omogućavalo da zaista suvereno zakorači u nesumnjivo čarobne prostore porodične, turističke ili kreativne i umetničke fotografije.“ 


Napeta drama, drama čiji se rasplet ne može predvideti, smestila je u pedesetak minuta mnogo toga pred čim se možemo duboko zamisliti. Ljubiša Barović ubedljiv u dvosturkoj, intirgantoj ulozi pisca i  policajca. 


Isledniku Strahinje Barovića u početku treba više one poslovične neotesanosti i brutalnosti da bi ceo komad bio efektniji. Kao da se od samo početka, povinovao, prepustio harizmi svog uhapšenika, kao da je od početka bio popustlji i spreman na saradnju. A trebalo bi da bude drugačije, kako bi transformacija koja sledi bila ubedljivija. Kompleksan jezik Saše Radonjića, na trenutke je bila prevelika brana, glumci su se saplitali i verujem da bi bilo bolje da su malo i improvizovali, nego se slepo držali zahtevnog teksta.

Šabačko pozorište gostovlo je 7. februara u Bitef teatru sa predstavom "Klub ljubitelja Smene 8" . 

Saša Radonjić  (1964.) jedan je od amblematičnih novosadskih umetnika, koji, kako to novosadska stvaralačka kultura nalaže, u sebi skladno uvezuje nekoliko identiteta – prepoznatljiv je kao prozni pisac, poslednjih deset godina nametnuo se i kao čovek muzike, scenarista je i književni tumač, neumorni afirmator tradicionalnog knjižarstva, a sebe najpre doživljava kao – pesnika. 

Rođen je u Travniku, a studije književnosti završio je u Novom Sadu. Među objavljenim delima izdvajaju se lirske zbirke „Tetoviranje anđela” (1992) i „Pesme čudnih lica” (2011), te romani „Priručnik za pauna” (1993), „Traktat o šeširima” (1995), „Tri ukradena romana” (1999) i „Klub ljubitelja SMENE 8” (2008). Po motivima romana „Priručnik za pauna” snimljen je televizijski film, a pored „Kluba ljubitelja Smene 8" i „Tri ukradena romana” doživela su dramsku adaptaciju koja se uspešno izvodi u Narodnom pozorištu Kikinda.

Dobitnik je nagrade "Pečat varoši sremskokarlovačke" za knjigu godine 1987. (Lica naličja).


Osnivač je grupe Solaris Blues Band, s kojom je snimio šest albuma.  



Najavu predstave možete pogledati OVDE



Saša Radonjić

KLUB LJUBITELJA SMENE 8
(ilustrovani mikro roman)

Režija: Filip Markovinović
Igraju: Ljubiša Barović i Strahinja Barović


Нема коментара:

Постави коментар