Jasmina Topić- Plaža Nesanica

Plaža Nesanica je najnovija, šesta po redu pesnička knjiga Jasmine Topić, objavljena kod Kulturnog centra Novog Sada (urednik Alen Bešić) i rezultat je četvorogodišnjeg pesničkog i životnog putovanja. Po prvi put, knjiga će imati i svoj interaktivni, virtuelni život na Tviter nalogu @neoromanticna i Instagramu: plaza_nesanica. 

Dobrodošli ste da posetite stranice!

Pogovor u knjizi: Jelena Angelovski

PUTOVANJE DO OBDANICE

Poezija Jasmine Topić često je označavana kao ispovedno-intimistička i lirsko-narativna, oslonjena na visoki modernizam, pre svega na hristićevsku liniju u srpskoj književnosti. Već zbirkom Romantizam (2005), a još više zrelo komponovanom pesničkom knjigom Tiha obnova leta (2007), ova pesnikinja markira svoju poziciju prilično stabilnom i kompaktnom poetikom. Međutim, obe zbirke, a ova koja je pred nama možda i ponajviše, uporno nude čitaocu i neke druge puteve kojima bi poezija Jasmine Topić mogla da se kreće. Tu, pre svega, mislimo na postupak fragmentizacije, uslovnog slabljenja stabilnosti subjektiviteta, njegovog umnožavanja i relativizovanja, zatim upotrebu montaže kadrova umesto dominantne narativnosti, kao i narušavanje visokomodernističke ritmičke ujednačenosti. Odvija se, dakle, višesmerno kretanje. Dok neke pesme stalno uranjaju u iste teme i srodne pesničke postupke, simultano se javljaju i one u kojima pesnikinja iskoračuje u nove pesničke svetove ne narušavajući time stilski kontinuitet, već ga, naprotiv, potvrđujući.

Zbirku Plaža Nesanica otvara ciklus ,,Odlazak”. Slike udaljavanja, odbijanja, odvajanja obeležiće taj krug pesama. Potrebno je obratiti pažnju i na specifičan model kretanja koji će biti semantička determinanta svakog ciklusa i neka vrsta centripetalne sile koja drži značenjsku koherenciju čitave zbirke. Prvi ciklus govori o kretanju u daljinu, koje podrazumeva i povlačenje u sebe. Ispod svakog udaljavanja, međutim, kao što je vidljivo u uvodnoj pesmi ,,Između obala i pogleda”, tinja čežnja. Simbolika plime i oseke, otvaranja i zatvaranja prozora, spuštanja kapaka definiše tu tematsku liniju. Drugi motivski korpus, koji donosi slike taloga, nanosa, smetova, aktivira metaforiku ostataka. Nasuprot dinamičkim figurama (dvosmernog) kretanja, stoje figure mirnoće, prikazane u poetskom liku žene, negativno definisane kao ,,ona koja nije Ofelija” (,,Ona neće. Nije ona Ofelija”). Njen lik prelomljen je kroz simboliku nedodirljivosti i tišine, koju markira refren: ,,Neće pogledati, / neće usniti.” Mesto te pesničke slike u okvirima simbolike dvosmernog kretanja prema svetu i ka sebi, nalazi se negde u međuprostoru. Ona se, naime, neće otvoriti prema svetu, ali se neće zatvoriti ni u sopstveni ambis. Ostaće nepomična u tom pogledu. Kretanje u dva smera prisutno je i u pesmama ,,Još manja smrt” i ,,Veze”, u kojima se ono ne odvija kroz prostor, nego kroz vreme. Naglašeno prisustvo svesti o prolaznosti i konačnosti, prelivanja mladosti u starost i prošlosti u budućnost otvara ponovo onaj središnji prostor, vakuum u kojem kao mera vremena ostaje samo pisanje ,,poezije odlazaka”. Uvodni ciklus zatvara pesma ,,U istom pravcu”. U njoj motivi usamljenosti i ,,dvojine” povezuju, slično kao u prvoj pesmi, poetičke narative odlazaka i ostanaka kao simboličkog kretanja ka svetu i prema sebi.

Cikluse u zbirci odvajaju četiri međuciklusa označena kao ,,Prekid”. U njima se, donekle modifikovanim postupkom, fragmentarno, nižu kadrovi iz srodnog tematskog kruga putovanja, odnosno odlazaka, mimoilaženja i susretanja (,,Umnožavanje”). Naglašena polisindetska iskidanost sintakse podiže tenziju poetskog govora. On, tako, sve manje podseća na šarenu knjigu slika sa putovanja, a sve više na kloparanje noćnog voza, čije ubrzanje predstavlja zvuk narastajućeg straha od nestajanja mogućnosti (,,Nije vodka rakija”). U pesmi ,,Putnici”, ponavljanje fragmenata kreira utisak kružnog putovanja u kojem su polazište i odredište na istom mestu, dok u završnom ,,Prelazu” ritmičke izmene reflektuju smenjivanje ,,uspostavljanja” i ,,prekidaja”. Na taj način, ova poetska intermeca uspostavljaju ritmičko-simboličku relaciju sa ciklusima koji im prethode, odnosno slede. Umirujući ritam udaranja talasa uz uznemirujuće sinkope isprekidanih iskaza, utiču na intenzitet poetske tenzije i na taj način zaokružuju cikluse ili, s druge strane, nude neku vrstu ,,izlaza” iz njih.

,,Na plaži”, drugi ciklus zbirke, zapravo ciklus-poema od sedam delova, otvara pesma koja već u naslovu označava prolaznost i nepovratnost kao centralne teme. Kretanje će i ovde biti značenjska konstanta. Ono se, međutim, ovde ne odvija kroz prostor, nego kroz vreme. Slika konačnosti kondenzovana je u prolaznost dana na moru. U ritmičnom smenjivanju katrena, tercina i distiha, sledeći poznomodernističku paradigmu, Topićeva kreira ujednačeni ritam čiji sklad i mirnoća prizivaju simboliku ravnomernog udaranja talasa. Time se u ovoj pesmi aktivira simbolika mora kao prostora u kojem se ukida banalnost svakodnevnice i sve postaje izoštreno i sjajno. Odnos između sveta realija i datosti i pravog, nepatvorenog života postaje težište celog ciklusa. U pesmama koje slede, pesnikinja izlazi iz svog poetskog narativa, narušavajući sintaksu i razglobljujući leksiku. U oksimoronskim spojevima (,,novouspostavljene utvare”) ona povezuje birokratski prizvuk epiteta sa imenicom iz romantičarskog instrumentarija, čime se odslikava izvrtanje suštog života u ispražnjenu ljušturu. Ciklus zaokružuje pesma u kojoj se, povezivanjem stihova iz prethodnih pesama, ocrtava istorija jedne ljubavi kao puta na kojem se ukida prolaznost, ispraznost i konačnost. Plaža je ovaploćenje upravo takvog mesta, otud i naslov ciklusa. Vreme provedeno na moru posmatra se kao hronotop iskoračenja iz svakidašnjeg, punog doživljaja čistog i sjajnog života, bez efemernih nanosa i redundantnih opažaja.

,,Mali ciklus”, napisan u Tirani 2013. godine, problematizuje jezik koji izvire iz ćutanja i samoće. Tišina i daljina postaju katalizatori nove osećajnosti koju najbolje opisuje naslov pesme ,,Prinudni zen“. Diktirano umirenje subjektiviteta usredsređenog na ritmični, predvidiv protok vremena uvodi čitaoca u atmosferu čitavog ciklusa. U pesmi ,,Na Veliki petak“ prepliću se kadrovi pripreme prazničnog ručka sa svakodnevicom što uranja u ,,prazninu“ praznika. Finalni trop ,,budni san” određuje prazničnu prazninu kao prostor za ispitivanje unutarnjih svetova. Čini se da ni u jednom drugom ciklusu subjekt nije toliko intenzivno prisutan kao ovde. U svim ostalim, on je uglavnom razliven prema Drugom, donekle labilan, mulitpliciran ili nomadski izmešten u prostore drugosti. Ovde se metaforom gustine jezika subjekt fiksira u introspekciji na koju je prinuđen budući okružen tuđim jezikom, koji ne apsorbuje strana tela i zatvara ga u ,,unutrašnje pejzaže odsutnosti” (,,Ponoć je”). Bavljenje jezikom u ovom ciklusu varira od razumevanja ovog pojma kao spone (od one koja najavljuje fizičku bliskost, do one koja je put ka istinskom sporazumevanju bića), do shvatanja jezika kao načina da se subjektivitet usmeri prema Drugom, čak i po cenu odricanja od sebe i sopstvene samoće.

Asocijativna mreža aktivirana motivom putovanja širi se u ciklusu ,,Na putu”. Grad je označen kao mogućnost zaštićena oklopom tuđinstva (taj oklop je često jezik, kao u ,,Malom ciklusu”), a njegova pojavnost, sitni užici koje pruža, predstavljaju slutnje prepoznavanja i nagoveštaje intimnosti, nedovoljno istinite i snažne. Pesmu ,,Unutrašnje putovanje” mogli bismo čitati kao centralnu pesmu čitave zbirke, a posebno su simptomatični stihovi: ,,A sada putujemo, i daljine su samo način da se zaboravi ̶ / I mesto, i soba, iz koje nikada i ne izlazimo”. Ta ,,soba s pogledom”, koja je u svakom gradu ista, postaje prostor u kojem se subjekt suočava sa samoćom, ali i mogućnostima travestije svog lika. Dijalog i pravi, suštinski odnos u koji može da stupi sa Drugim, jeste onaj koji mu pruža umetnost. Putovanje, kretanje, ovde se, dakle, relativizuje i posmatra kao iluzija. Drugi prostor, označen i drugim jezikom, određen je kao ,,mesto usamljenosti, a opet i igre”. Čin prevođenja, stvaranja na različitim jezicima uspostavlja se kao polje nesigurnosti u težinu reči, dok se recitovanje stihova na poznatom jeziku pojavljuje kao jedina mogućnost povratka sebi. Pesnikinja unosi formalne intervencije u završnim pesmama ovog ciklusa (zgusnutost interpunkcije, zagrade kao instrument ironije). Čini se da su joj one ovde neophodne kao sredstvo depatetizacije, budući da se po pravilu javljaju na mestima gde je neophodno izvesno skliznuće u sentimentalnost i prijatnu melanholiju opštih mesta.

Simultanost težnje ka lirizaciji i otklona od nje, postupak je koji će naročito biti vidljiv u ciklusu ,,Van sezone”. Pesnikinja vezuje lirske slike za trope svakodnevice, naglašeno trivijalne, baš kako bi iz perspektive njihove običnosti osvetlila novu, dublju dimenziju i obezbedila im meru večnosti. Istovremeno, ona ,,večite” teme uranja u svet oko nas i čini ih prisutnim do granice podnošljivosti. Formalna sredstva prigušivanja intenzivne liričnosti kriju se u ritmičkim izmenama, padovima intonacije, smeni troheja i jamba, opkoračenjima i utišanim eksklamacijama (,,Nagoveštaji, nestajanja”).

,,Nudistarijum”, kovanica koju Topićeva koristi kao naslov finalnog ciklusa zbirke, svojim sufiksoidom asocira na nekoliko pojmova čija bi semantika mogla da pomogne u razumevanju okosnice tog pesničkog kruga (bestijarijum, herbarijum). Erotski diskurs ovih pesama postavlja kontradikciju između telesne bliskosti i njenog izrazitog odsustva. U pesmi ,,Nudistarijum” pesnikinja se poigrava rečima ,,telo” i ,,leto”, kako bi progovorila o ukidanju tela posredstvom njegovog potpunog otkrivanja. Razgolićavanjem Drugog poništava se ta drugost, a ostaje svekoliko saglasje i povezanost, bez svesti o subjektivitetu. To bismo mogli odrediti kao drugi pol putovanja koje kreće iz subjekta ka svetu i uranja nazad u sebe. U tom smislu, ,,Nudistarijum” bismo mogli čitati kao programsku pesmu za celu zbirku, budući da zaokružuje putovanje u više smerova (u sebe, od sebe, ka Drugom, sa Drugim, u nepoznat prostor, u sopstvenu sobu). Metafizička previranja, prisutna u svim prethodnim ciklusima, ovde se razrešavaju (da li?) u jednostavnosti fizičke radosti. Tako motiv nesanice, istaknut u naslovu, a variran u zbirci kroz značenja unutrašnjih sukoba, dilema, nedoumica, strahova i strepnji, ovde nalazi svoj kontrapunkt, označen drugim delom naslovne sintagme – plaža. Nakon putovanja, traženja, nesigurnosti i neizvesnosti, subjektivitet umiruje svoje nesanice na tom mestu – na plaži, među telima, prepušten mirnoj postojanosti osnovnih elemenata. Fizis je taj koji nudi mir i pribežište od metafizičkih snatrenja.

Poslednja pesma, ,,Korčula”, zaokružuje temu samosvojnosti tela, koje više ne traži ,,ni meso ni mesto” (dakle, udaljava se i od onoga što traži na početku, kao i od onoga sa kraja zbirke). Krug od nesanice do obdanice, od spolja ka unutra, od sebe ka drugima, zatvara se. I to na mestu koje ukida svoju vremensko-prostornu određenost, na kome se privid trajnosti i sigurnosti nalazi u večnoj mirnoći ili mirnoj večitosti prirode. U toj pesmi bitno je uočiti motiv ostrva (čitalac će primetiti ovaj motiv i na fotografijama u knjizi), koji nadrasta svoju osnovnu metaforiku i postaje, u finalu zbirke, simbol izlaska iz kruga traganja i putovanja, simbol oslobađanja od straha pred nestajanjem mogućnosti. Samodovoljnost, pomirenost, posmatranje kretanja kroz vreme i prostor iz pozicije nekog kome je dobro tu gde jeste, to je tačka postkatarktičkog iskustva subjektiviteta ovaploćena u simbolima plaže i ostrva.

Okrenimo se, najzad, zamišljenom čitaocu pred kojim je ova pesnička knjiga. Iskustvo čitanja savremene poezije podrazumeva povlačenje paralela u više smerova, i čitalac Plaže Nesanice imaće mnogo prilika za to, očekivanih i neočekivanih. Međutim, najizazovniji će biti pokušaj da se te paralele uspostave unutar zbirke, između njenih složeno koncipiranih ciklusa i njihovih najvažnijih stihova. Mali bedeker koji smo ovde ponudili samo je jedna od mogućnosti među putanjama koje se nude čitaocu. Povezivanje motiva višesmernog kretanja, putovanja, traganja, strepnje i pronalaženja, posmatranje odnosa subjektiviteta prema Drugom samo je jedan registar u kojem se ova knjiga može čitati i razumeti. Mreža značenja prostire se u mnogim drugim pravcima i svako novo čitanje otvoriće još jedan nivo tog spleta. S druge strane, postoji uvek još jedna mogućnost. Prepustiti se ritmu talasa, bez ijedne misli u glavi.