Don Žuan u JDP-u

 „Sloboda je žena

uzmi je“                                       Branimir Džoni Štulić (Azra) - Sloboda

„Svi su zadovoljni“, posle vratolomnog raspleta konstatuje pokorni sluga Zganarel u poslednjem činu; buntovik je uklonjen a pravda zadovoljena. Na sceni ostaje samo sušto otelovljenje vrline, on, rob po staležu i po prirodi, uzbunjivač i bogom dani tužilac. Zganarel, izuzetno častan, pobožan i vrlo razborit čovek, za razliku od svog gospodara, mudro se kloni od sukoba, uklapajući se u sveopšte sivilo okruženja. Ne želi da odskače, da se razlikuje, da rizikuje. 

Stoji na mestu činjenica da je on neprekidno upozoravao svog gospodara na moguć i izvestan ishod, kao posledicu njegovog bludnog i nedoličnog ponašanja. Na šta se potonji neprekidno oglušavao, kao na zahteve poverioca. Don Žuan je neizlečivi kockar, koji na kartaški sto nonšalatno baca svoj život, svoju sudbinu, kao da je puki čip. Jer, ne može crna leptirica da se odupre privlačnoj zavodljivosti svetlosti ulične svetiljki, čak  i da ima svest da je takav čin poguban. Možda je slugino odustajanje od odbrane gospodara, uslovljeno nemogućnošću spasilačke misije, svešću da je njegovo iskupljenje nemoguće, da je gospodar duboko zabrazio, te je zato i zbog toga njegova savest potpuno mirna. 

Kada, u V činu, Don Žuan izjavljuje da će se pomiriti sa svetom, prihvatiti nametnuti moral i postati licemeran, jer to je pomodan greh, a svi pomodni gresi su prozvedeni u vrline, to izlaganje vređa moralno prefinjene uši njegovog sluge, te mu ovaj, nakon niza nesuvislih silogizama, proriče večno prokletstvo. 

I dok Zganarel u licemerstvu nalazi vrhunac bezbožništva, Don Žuan u njemu iznalazi  „način na koji se treba koristiti ljudskim slabostima - na taj način se mudar čovek prilagođava porocima svoga stoleća“. 

„Čuvaj se srdžbe uvređene žene“, opomena je preko koje Don Žuan u svoj samoljublju i samodovoljnosti lako prelazi. Don Žuan ne prihvata ustaljne i nametnute norme, društvena ograničenja, ne želi da igra po pravilima koji su drugi kreirali, već bira svoj put (My Way), želi da bude poseban i unikatan, pa šta košta da košta, između gudbitka slobode (sebe) i pakla on se dobrovoljo opredeljuje  da gori bolje negoli da robije. Slobodna duša, naime, ne može da prihvati okove, ma kako surove reperkusije zbog takvog odbijanja bile. Don Žuan nestaje u krešendu i svoje strasti kojoj ne može odoleti, odupreti joj se. Niti želi. Pevac koji prvi zakukriče završi u supi! Dostojanstveno pristaje da mu vreme sudi.

Scena je u potpunoj funciji radnje i njen prirodan i neodvojiv deo. Počev od iskrivljenih, magičnih ogledala, u kojima je odraz čoveka izobličen, ili je možebiti ipak odraz njihovih unutrašnjih dilema i proživljavanja. Opalo lišle simbol prolaznosti. "Plejboj" ne kao poligon za onaniju već kao simbol osvajanja slobode. Bezbroj stilski vešto i profinjeno odabranih naznaka, poput doručka na travi,  dalmatinskih songova i dijalekta (kao omaža nostalgiji mladosti), hamletovske igre sluge s lobanjom i njegove želje da izigrava doktora baštinići Vasu Pelagića (duše??), slika koja nagoveštava Don Žuanov neveseo svršetak, svetlost koja ne može da prosvetli, od one koju stvara šibica, cigareta, do baklje i luster, sve je to u službi nežnog podsmeha životu i sudbini. Jer vreme (džepni časovnici, peščani, hronometri, metronomi, budilnici, sat na ulazu u pakao) neumitni je i surovi sudija svima, a ponajviše onima koji žele da uzlete i odvoje se od krda. Da im dolazi sudnji čas i da se uzalud batrgaju. Neminovnost konačnosti uprkos ulogama koje su nam dodeljene ili koje smo izabrali. 

No, ko se igra s vatrom od vatre i strada na kraju. Oduvek je i zauvek će biti. Negde u tom promišljanju, s kojim predstava započinje ali se i okončava, umetnuta je i crnohumorna šala na račun same pozorišne kuće u kojoj se komad igra.

„Slobodno, gosdpođo, pa već je jednom gorelo, neće opet!“, izgovara Sergej kao vid večnog ljudskog hazarderstva i nepromišljenosti. 

Neočekivana uigranost glumačke ekipe, posle samo tri meseca rada na predstavi. Vojin Ćetković je pronašao sebe u liku zavodnika koji ne može odoleti izazovu, Sergej je briljantan i otrežnjejući realan, glas razuma koji niko ne sluša, pa na kraju pokupi dar od neba za svoje zasluge i bogobojažljivost, Voja Brajević  sugestivan u epizodnoj ulozi Don Žuanovog oca, apsolutno svi su na visini zadatka, blagi povetarac humora suptilno unosi vispreni Goran Daničić, dok plemsto na „visokoj nozi“, koketno odustaje od svoje uzvišenosti želeći da izigrava „egal“ stanje.  

Ako dosad niste zaključili, u pitanju je sjajna, po formi suptilna, a po suštini renesansno-otrežnjujuća predstava koja se gleda više puta. Da li ste puki kamen, kako to već Sergej u završnici provokativno izaziva publiku ili je u vama ostala mrvica ljudskosti, tračak empatije?

Istina je, kao i uvek negde na pola puta. Svako od nas je i Don Žuan i sluga Zganarel. Prepolovljen

Don Žuan, taj legendarni literarni razvratnik, jedna je od najvećih Molijerovih tragikomedija (Dom Juan ou le Festin de pierre, 1665.). Drama iz zlatnog doba evropskog pozorišta, prvi put je na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a u postavci reditelja eruditske umešnosti, Gorčina Stojanovića. 

„Vreme je da se  dotaknemo važnih tema, ovo je temeljni tekst naše civilizacije“, započinje konferenciju za štampu reditelj ove predstave i nastavlja: „Ovo je svojevrsna pohvala licemerju, crna hronika svog vremena- Don Žuan kaže: sudiću drugima, goniću neprijatelje svim sredstvima, govoriću lepo samo o sebi i meriću svet svojim merilima”. Otkriva i da se lično identifikuje s dva glavna lika – Don Žuanom ali i Zganarelom, kao sa dve čovekove mogućnosti, a što mu je umnogome pomoglo u radu na ovom komadu. Dramaturg ove inscenacije je, po Gorčinovim rečima, Šarl Bodler-Don Žuan u paklu. Završava  s jednom ličnom impresijom, koja na prvi pogled može da deluje bizarno: „Na momente sam se osećao kao Tito, a u nekim drugim kao Liz Tejlor na Brionima!“

Molijerov Don Žuan u sebi sažima eros, bahusovsku razbludnost, slobodu, čulnost, tako tipične za predele s izobiljem sunca, svetlosti i nesputanosti. Lik Don Žuana u sebi ljubomorno čuva kontinuitet jednog od tipično mediteranskih mitova: mita o putovanju, potrazi, nomadizmu. 

Don Žuan ima sve ono što je ljudsko; pragmatičan je ali i drski teoretičar koji ispoveda specifičnan vid egzistencije kroz zavođenja, tačnije neprestanog započinjanja ispočetka, poput dana mrmota. On odbacuje vernost kao princip tlaa, kao princip smrti. Možemo slobodno reći da ponovljivost ljubavnih početaka i zanosa ima za Don Žuana preventivnu funkciju odbrambenog mehanizma pred strahom od smrti i neumitnog fizičkog isčezavanja svakog od živih bića. Eros, tvrdio je i stari bečki profesor, najbolja je brana tanosu. 

Kao što se istinska tragičnost može zaodenuti u formu komedije, tako se i Don Žuanova nesigurnost i duboki strah mogu sakriti iza smeha, cinizma, samouverenog nastupa i nadasve neizmernog razvratništva, poput idealnog spoja dve kontradiktornosti. Imajmo pri tom na umu da je upravo ta pomešanost komičnog i tragičnog ono što život čini, kako je to smatrao Lope de Vega.

Don Žuan simbolizuje pobedu uma. On se nikada do kraja ne prepušta čulnom, odnosno emotivnom pijanstvu. Zavođenje je ipak stvar manifestacija uma, manipulacije i oblik žudnje za moći. Tako su likovi poput Don Žuana uvek superiorni, samouvereni u svom umeću vladanja sobom i svojim sentimentalnim sklonostima. Emocije ljude čine ranjivim, jer pokazuju (dokazuju) njihovu smrtnost. 

Možda baš zato Don Žuan daleko više uživa u sebi samom, u sopstvenoj igri, u neospornom šarmu, u osećanju trijumfa nad granicama (fizičkim, kao i društvenim, odnosno moralnim), nego u samim ljubavnim vezama (i drugim ženama). Paun kao princip a ne kao puka poza. 

Don Žuan zauzima posebno mesto u Molijerovom pozorištu. U njoj on promišlja o religiji, ali ne gubeći iz vida ni život ovozemaljsk i- baca svetlo na žene, lepotu, egzistenciju  viđenu „donžuanskim očima“. Molijer pred nas donosi Don Žuana, francuskog plemić, viteza i cinika, neki bi rekli i bogohulnika. No, njegove reči i njegovi postupci prevazilaze okvire formalnog realizma i zadiru u veoma bitna pitanja društvenih odnosa i verovanja. Ova Molijerova komedija bila je zabranjivana više puta, što jasno govori o njenoj potencijalnoj razornosti. A to je svakako kvalitet. 

Don Žuan je vrhunski obmanjivač, ali i mnogo više od toga. Nije mu jedini, čak ni najvažniji cilj da obmane. To je samo sredstvo pomoću kojeg neprestano dokazuje da nema granice pred kojom bi se morao zaustaviti dok je živ. On se ne plaši da će biti otkriven, naprotiv, on prosto izaziva. On se igra. Sa ženama kao mačka s mišem. On zna da postoji samo jedan život, tačnije, da postoji samo jedan trenutak. Trenuci koji su prošli, kao i oni koji tek treba da dođu, sada ne postoje. To je jedina istina za Don Žuana. Sada i ovde pod svetlima pozornice,  pred publikom. 

U ovoj insenaciji lik simpatičnog gospodina hulje tumači Vojin Ćetković, a  njegovog ništa manje zanimljivog vernog saputnika Zganarela (lik koji je Molijer pisao za sebe i kog je rado igrao), preuzima Sergej Trifunović. Posle, otprilike 20 godina, susreću se u ovom komadu kolege s klase. 

„Dosada, licemerstvo i bezidejstvo najveći su  poroci našeg  vremena. Don Žuan vapi za slobodom u takvom svetu. Mi nismo osavremenjivali Molijerov tekst, nismo se iživljavali na njemu. Mi mu nismo sudili već smo ga predstavili kroz više tačaka, a na vama je da sudite ili osudite“, brzopotezno je skenirao lik koji tumači Ćetković.

„Sebe tretiram kao “dopisnog člana ovog pozorišta”“, započinje svoje izlaganje Sergej Trifunović i nastavlja: „Imam dve kuće - Atelje 212, u kojem radim malo više, i JDP, u kojem sam “ostavio srce”. Ovo mi je treća predstava posle “Šina” i “Bureta baruta”. Mislim da smo napravili dobru predstavu i da će sa igranjem biti još bolja. Značenje teksta otkriva se upravo igranjem. Osetili smo pravu radost igre jer zbog nje pozorište i postoji”. Otkriva i da je odbijao neke značajne uloge, praveći teren za rad na ovom komadu i na kraju se izleće:

„Nismo sudili Don Žuanu, sudila mu je scenska tehnika!“

Ako vas žarko zanima kako će izgledati kostimi glumaca na sceni, Gorčin ne odustaje od sebi svojsvene papazjanije, eklektike, slobodnog mešanja epohe i sadašnjice obrazlažući takvu odluku izjavom:

„I scenske krinolina daleko su od onih orginala izloženih u Luvru. Lana Cvijanović kostime kreira prema likovima, a ne prema epohi i udovoljava, naizgled, nemogućim zahevima. Komad smo radili po meri svojih darova“. 

Milica Janevski u roli Šarlote po prvi put nastupa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Zahvalna je što je učestvovala u stvaranju ovog komada koji su zdušno stvarali tri meseca,uz radost nastajanja, ali i krv, suze i znoj (dodaje Sergej). Gorčin naglašava da je to sve prolazno, a važan je samo rezultat-ono što se pojavi pred publikom. Sonja Vukićević (u dostrukoj ulozi - igra Vreme/Prosjakinju) konstatuje da je Gorčin „pozorišna beba“.

U izvrsnom ansamblu su i Anđelika Simić, Vojislav Brajović, Marko Baćović, Dubravko Jovanović, Milica Janevski, Goran Daničić, Jovana Gavrilović, Slobodan Tešić i dve umetnice izrazite individualnosti – Sonja Vukićević, baletska umetnica i koreograf i sopran Katarina Jovanović, jedan od najlepših i najekspresivnijih glasova evropske scene (igra Pakao). Komad je ostao veran autoru, te sadrži pet činova, nez pauze i trake oko dva sata. 

 

ŽAN-BATIST POKLEN MOLIJER  je rođen je u Parizu 1622. godine. Kao izuzetno plodan pisac, Molijer je tokom skoro dvadeset godina aktivnog stvaralaštva napisao trideset četiri dramska komada koji pripadaju raznim komičnim žanrovima: veseli komadi, komadi sa muzikom i baletom, komedije karaktera, komedije naravi, itd. Najpoznatije su: Mizantrop, u kojoj se Molijer bavi prikazom aristokratije; Učene žene, u kojoj izvrgava ruglu tada nov vid pretencioznosti: snobovsko interesovanje žena za nauku i filozofiju; Tvrdica, čije su osnovne teme pohlepa građanskog sloja i moralno posrnuće i propast u koje taj greh gura porodicu i društvo; Tartif, koji istovremeno daje prikaz građanske porodice ali i duboke hipokrizije kao oblika društvenog ponašanja; Don Žuan (1665), komedija koja se dotiče starog motiva zavodnika, istovremeno pružajući satirični prikaz religioznih načela, i mnoge druge.

Budući i sam glumac, Molijer kao da nije bio u stanju da vizualizuje bilo kakvu situaciju a da pritom ne pokuša da je oživi i dramatizuje, često prekoračujući granice verovatnoće; iako je živeo u doba Prosvetiteljstva, osećaj ga nije vodio u smeru prozelitizma već ka oslikavanju apsurda. Iako su duhovne i svetovne vlasti Francuske XVII veka često bile udružene protiv njega, Molijerov genij je, na kraju, ipak isplivao i učinio ga slavnim.

Ophrvan bolešću i siromaštvom, Molijer je prerano preminuo 1673, u 52. godini.

GORČIN STOJANOVIĆ  (1966.)  pozorišni redntelj, dugogodišnji umetnički direktor JDP-a,  kolumnista,  rođen slučajno u Bosni od majke iz južne Srbije, iz mesta gde autobusi dolaze namenski, a ne u prolazu i oca Hercegovca. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bežao s nekih obaveznih predavanja da  bi prisustvovao  onima koji su ga zanimali... Završio je u klasi Dejana Mijača koji vežbama nije prilazio sterilno škloski, već se u njih "uživljavao“. Režirao je četrdesetak pozorišnih predstava, dva igrana filma, dve igrane serije, i koješta drugo. Objavio je dve knjige, oko hiljadu kolumni i drugih tekstova. Bio je art direktor i kreativni direktor u desetak kampanja i događaja. Smatra da se pozorište obraća moralnom bilu čoveka, a ne njegovom političkom biću.

Režije u JDP: Draga Jelena Sergejevna (1989), Hamlet (1992), Majn Kamf (1993), Poslednji dani čovečanstva (1994), Lulu (2005), Gospođica (2013).

Režije u drugim pozorištima: Ričard Treći, Timon Atenjanin, Anđeli u Americi, Buđenje proleća, Hinkeman, Rodoljupci, Laža i paralaža, Maska (Crnjanski), Pad (Biljana Srbljanović), Sveti Nick (po Niku Kejvu), Gospođa ministarka, U plamenu strasti (Ivan M. Lalić), Fantomi, Intimus (Jelena Kajgo), Dom Bernarde Albe.

Izbor iz pozorišnih nagrada: za režiju – Zlatni lovor vijenac i„Jurislav Korenić“(Mess, Sarajevo); Sv. Kliment Ohridski (Ohrid); Najbolja predstava, najbolja režija (Vojvođanski susret) i; Najbolja predstava, najbolja režija (Zenica, festival BiH drame); za scenografiju – Teatar fest Banja Luka (Drama o Mirjani); deo kolektivnog Gran-prija Yustatovog Bijenala za ukupnu vizuelnost pozorišta (Mala sirena).

Sa svojim predstavama, filmovima i drugim radovima gostovao na svim kontinentima i u regionu.  Bio je upravnik JDP od 2001. do 2002. godine.

Najavu predstave možete pogledati OVDE.

Žan-Batist Poklen Molijer

DON ŽUAN

Prevod: Mladen Leskovac

Reditelj: Gorčin Stojanović

Scenografija: Gorčin Stojanović

Kostimografija: Lana Cvijanović

Muzika: Bella technika

Scenski pokret: Sonja Vukićević

Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović

Dizajn svetla: Dejan Draganov

LICA

Don Žuan............... .................................Vojin Ćetković

Zganarel................ ...................................Sergej Trifunović

Dona Elvira.......................................……Anđelika Simić

Don Luj................ ............................……Vojislav Brajović

Don Karlos................................................Marko Baćović

Don Alonso...............................................Dubravko Jovanović

Šarlota.......................................................Milica Janevski

Pjero..........................................................Goran Daničić

Maturina...................................................Jovana Gavrilović

Dimanš………………………………… Slobodan Tešić

Vreme/Prosjakinja.....................................Sonja Vukićević

Pakao.........................................................Katarina Jovanović

Organizator: Vladimir Perišić

Inspicijent: Rade Stojiljković

Sufler: Ksenija Ćirica

Asistent scenografa: Ivana Krnjić

Asistent kostimografa: Sonja Mrkobrada

Majstor svetla: Ivan Lazović

Majstor zvuka: Aleksandar Major

Video tehničar: Igor Bošković

Fotografi s predstave: Nenad Petrović 

 MOLIJER NA SCENI JUGOSLOVENSKOG DRAMSKOG POZORIŠTA

12. jun 1953.

GRAĐANIN PLEMIĆ

Le Bourgeois gentilhomme

Režija Bojan Stupica

10. novembar 1964.

TARTIF

Le Tartuffe ou l'Imposteur

Režija Slavko Jan

18. maj 1971.

UČENE ŽENE

Le Femmes savantes

Režija Mata Milošević

12. februar 1997.

MIZANTROP

Le Misanthrope

Režija Dejan Mijač

24. oktobar 2003.

Bulgakov, Molijer, Jovanović

MOLIJER - JOŠ JEDAN ŽIVOT

Režija Dušan Jovanović

3. april 2008.

TARTIF

Le Tartuffe ou l'Imposteur

Režija Egon Savin

24. april 2015.

UOBRAŽENI BOLESNIK

Le malade imaginaire

Režija Jagoš Marković