Duše. Snovi. Prošlost. Sećanja. Šta ostane kada ono što
volimo ne može više da se dodirne, niti vidi. Kada prošlost postane življa od
sadašnjost.
U ime progresa Jugoslavija je 1971. potopila grad na Dunavu.
Izgradnja hidroelektrane je bio najbitniji cilj, a stari Donji Milanovac i
njegovi meštani su mu se našli na putu.
Hiljade ljudi ostalo je bez rodnog grada. Dunav, vrste riba
i klima su promenjeni zauvek.
Njihovi glasovi i osećanja nadglasani „progresom“.Pet
decenija kasnije potopljeni grad još uvek živi u njihovim snovima, sećanjima i
svakodnevici. Grad je postao duh koji još uvek ne da mira svojim meštanima.
Kako ste odlučili da se bavite ovom pričom o potopljenom
gradu? Da li ste vi iz tog kraja, da li vam je bila poznata od ranije…?
Nisam odatle, i nikad nisam ranije bila tamo. Sticajem okolnosti, 2009.
sam turistički otišla na mesto koje se zove Kapetan Mišin breg, nalazi se tačno
iznad Dunava. Domaćin mi je bio čika Žika, i dok smo sedeli na kafi, gledali
kako je Dunav prelep i razmšiljali kako sve to sa nekim jedrilicama može da
izgleda kao more, turistički elitistički, u tom momentu me je presekla njegova
priča, kad je pokazao u pravcu Dunava i rekao „Ovde je bila moja kuća“. Potom
je krenula njegova priča da svako može da se vrati na svoje ognjište, pa čak i
posle rata, ostao je neki temelj, neko drvo, a njegovo jednostavno više ne
postoji, tamo je voda. Sve što je pričao je mene na nesvesnom nivou udaralo, ni
dan danas ne znam šta je to u meni što me je približilo ovoj temi.
Kad sam se vratila u Beograd, naredne 2 godine sam svima pričala tu
priču i šta sam osetila, nije mi davala mira, dok mi jedna prijateljica nije
rekla da je red da se vratim tamo jer očigledno ima nečeg za mene. Kako sam
donela tu odluku, počele su da se otvaraju stvari. Bio je čudan susret sa tim
ljudima, kao da su čekali da neko dođe, kako je rekao jedan čovek „Ja već deset
godina znam da treba da se snimi film na ovu temu, da ništa nije zabeleženo,
ali nisam znao kako da napravim prvi korak.“ Kao da je tamo došao momenat da se
progovori o toj temi, a ja sam se pojavila. Filmski centar Srbije je prepoznao
značaj ovog filma, dobili smo i podršku lokalne samouprave opštine Majdanpek, i
krenuli u realizaciju. Godinu i po dana je trajalo snimanje na terenu, a ceo
rad na filmu više od tri godine, plus istraživanje pre toga.
S kojim ciljem ste ušli u ovaj projekat, šta vas je tu
privuklo?
Ja čak nisam ni znala šta se tu tačno desilo, samo sam znala da neki
ljudi veruju da su njihovi duša i srce ostali potopljeni u vodi, i da svaki dan
odlaze u prošlost da bi živeli u sadašnjosti. Ta emocija je nešto što oseća
svako kome je neko bližnji nestao sa ovog materijalnog sveta, to je neka
univerzalna emocija, samo što je ovde veoma eksplicitna. Imate grupu ljudi koja
je u jednom momentu ostala bez rodnog grada, imate društvo koje nije imalo
mnogo razumevanja prema tome, i imate državu koja je više razmišljala o cilju,
nego na koji način će to uraditi. To preseljenje, sam taj događaj, mi nije
glavni cilj, meni u svim filmovima provejava isti lajtmotiv, traženje prošlosti
u sadašnjosti. Iznova ga nalazim u temama koje mi dolaze, a teme pratim po
srcu, tamo gde mi srce zaigra, emocija proradi, to mi govori da treba da radim.
Nekim čudom kad pogledam unazad par godina, moji filmovi imaju isti lajt motiv,
odnos pozicije prošlosti u sadašnjosti. Ja poštujem prošlost, ali ona nije
predmet mog interestovanja.
Jedna žena kaže da se njen muž i njegova generacija stalno
prisećaju prošlosti „kao bolesni“...
Ta žena je toliko tužna i bespomoćna da pomogne mužu i sinu koji je
pokupio očevu emociju, ona ih naziva bolesnim jer se kao sekta skupljaju, imaju
potrebu za kolektivnim sećanjem. Oni stalno prebrojavaju koliko je klupa bilo u
centralnom parku, koliko projekcija u bioskopu, do tančina se stalno
preslišavaju jer imaju osećaj da je to toliko otišlo od njih, a ne znaju kako
da ga dozovu.
Kakav je odnos mlađih generacija prema uspomenama starijih?
Nemam jednostavan odgovor na ovo pitanje. Tu je došlo do nekog kočenja
u prenosu emocija između generacija. Generacija koja je doživela ovu traumu se
negde zakočila, njihova žrtva i sudbina nisu ispoštovane na generalnom nivou.
Kad vi zakočite bilo koju emociju, ne puštate je dalje, ne znate kako da je
prenesete u informaciju. Oni su pokušavali sa jako puno zaustavljene i bolne
emocije da prenesu informaciju deci, ali kao da ta informacija nije stigla do
njih do kraja, ja ne mislim da je to nezainteresovanih, nego odbijanje. Toliko
je bolno slušati kad ovi ljudi govore o
tome, mnogi ne žele da čuju tuđu bol, da budu blizu negativnih emocija. Ako ste
vi mladi, ako niste spremni da to nosite, ne želite da slušate tu priču.
Zatekla sam se jednom sa unucima nekadašnjih meštana potopljenog grada, na
lokaciji na 4km udaljenoj od potopljenog grada i pitala sam ih gde se nalazi, a
oni nisu znali. Nemoguće je da to ne znaju, to je jednostavno odbijanje, vi
osećate u njihovom govoru odbijanje da na bilo koji način razmišljaju na tu
temu.
S jedne strane imate pripadnike takve mlađe generacije, s druge strane
imate potomke koji su toliko u svemu tome. Jedan od njih je rekao da nema rodni
grad, iako je rođen u novom Donjem Milanovcu. Postao je kapetan i plovi
Dunavom, retko je na kopnu, jer on ne želi da ima rodni grad i da ako ostane
bez njega celog života nosi tako bolnu emociju kao i njegov otac. Mislim da se
u tome što je rekao najbolje krije
odgovor. Takođe, meštani starog Donjeg Milanovca su se osetili izolovanim posle
preseljenja, promenio se sastav stanovništva u tom kraju. To je bio ogroman
projekat, izgradnja hidroelektrane Đerdap je trajala oko 7 godina, došli su iz
raznih krajeva inženjeri, radnici, i neki od njih su odlučili da ostanu. Isto
tako stanovništvo iz okolnih mesta je tu prešlo. Kad je zaživeo taj grad, ljudi
iz starog Donjeg Milanovca su se izolovali, povukli se, a onda su počeli da se
nalaze, stalno se ispočetka preslišavaju i na taj način čuvaju tu emociju.
Interesantno je da je ovo treća lokacija Donjeg Milanovca,
on je već jednom bio seljen.
Prvo je bio grad Poreč, ali ne može se reći da je ista stvar, ovaj grad
je sistematski potopljen, a Poreč je bio plavljen, zbog čega je odlučeno da se
sagradi novi grad, ali niko nije potopio Poreč. Tamo je ostalo utvrđenje,
crkve, to je stajalo dok nije sve bilo potopljeno zajedno sa Donjim Milanovcem.
Pored Donjeg Milanovca, bilo je tu i njiva na koje su ljudi odlazili,
vinogradi, obradiva zemlja, a da ne pričam o arheološkom nalazištu. Srejović je
došao do prvog, osnovnog nivoa, najverovatnije tamo postoje mnogo dublji
slojevi, međutim ceo taj prostor je poplavljen. Da ne pričam o poljoprivredi,
sada nema zemlje, to je bukvalno put uz samu obalu koji ide gore u brdo, a
ranije je bilo priobalja, ravnice, plaže, kažu da je bio neki neverovatan beli
pesak. Kažu da je u to vreme izmereno da je Donji Milanovac imao najveći broj
sunčanih dana, a sad se to promenilo, ekosistem se promenio.
Meštani taj deo ne zovu Dunav nego jezero jer to uopšte nije karakter
Dunava kao u ostatku rečnog toka. Smanjen je broj virova, mnogo je pitomije,
ali dosta se blata i mulja stvara. Ja nisam stručno lice, nisam ekolog, nisam
radila ispitivanja, samo govorim ono što sam čula od meštana. Kažu da je taj
deo čak i u rimsko doba služio za oporavak vojnika, jer je imao neverovatnu klimu,
posebno za bolesti pluća, a u poslednjih 30 godina se dosta ljudi sa astmom
rađa. Užasno veliki broj vrsta ribe je nestao. Taj deo Srbije je bio jedan od
većih proizvođača ikre, oni to nisu zvali kavijar nego riblji ajvar, taj kraj
je živeo od ribolova.
Znači na kraju je bilo više štete nego koristi?
Ne želim da dovodim u pitanje izgradnju brane, ni u jednom momentu u
filmu nije pitanje da li je to trebalo da se dogodi ili ne. Donji Milanovac je
samo jedan od sto i nešto gradova u celom svetu kome se to desilo, ovo nije
priča o SFRJ ili srpskom mentalitetu, ovo je priča o čoveku koji se pogordi.
Kako ja da sudim da li je dobro izgraditi branu ili ne, morala bih da odem
mnogo dalje u prošlost i postavim pitanje čoveku gde je krenuo, do koje mere misli
da može da prekraja prirodu za svoje potrebe. Ne mogu da govorim u kontekstu
SFRJ i izgradnji brane, to je više pitanje koji su ciljevi ljudske vrste i do
koje mere čovek misli da ima pravo da se meša. Mi mislimo da smo mnogo pametni
kao vrsta i da smo prilagodili sve nama, ali priroda je mnogo jača, naći će
svoj način kako da se izbori za balans u ekosistemu u kome je čovek jedan mali
deo. To se radi od druge polovine dvadesetog veka, kad je čovek pomislio da je
veći od Boga, od prirode, našao je opravdanje za svaku stvar koju radi.
Recite nam nešto o projektu s razglednicama iz potopljenog
grada.
Ideja je da krenemo da prikupljamo sećanja ljudi iz celog sveta kojima
je potopljen grad, ili su potomci tih ljudi, i želimo da napravimo neku vrstu
malog muzeja. Donji Milanovac je početak toga, samo na teritoriji Đerdapa i s
naše i rumunske strane je potopljeno još gradova i sela. Koristim svaku priliku
da pozovem ljude koje je zadesila slična sudbina ili znaju nekoga koga je i da
nam putem naše rubrike razglednica na
sajtu pošalju svoju priču o potopljenom gradu (www.potopfilm.com).
Ne verujem da film može drastično da promeni nešto, ali može da skrene
pažnju, da se neke stvari koje se nisu poštovale na vreme zapišu, pa možda se i
nešto slično neće ponoviti. U Donjem Milanovcu ne postoji čak ni tabla,
obeležje tog potopljenog grada. Film je ponovo pokrenuo to pitanje i nadam se
da će se uskoro i to promeniti, bar su takve želje nekadašnjih stanovnika i
ljudi iz lokalne samouprave.
Film Potop je na programu u Domu omladine u velikoj sali u
četvrtak 24. 3. u 21h
Нема коментара:
Постави коментар