Странице

недеља, 28. фебруар 2016.

Umri muški sa sa Džonom Mektirnanom




Stasali ste uz Paklenu pomorandžu, gledali Trifoa i Felinija, čime su vas impresionirali ti filmovi i autori?

Film učite sami, to ne može da vas nauči neko drugi. Samo sam hteo da vidim kako rade ljudi koji znaju to da rade, i da probam to da razumem. Išao sam na Džulijard u Njujorku, bio sam u klasi iza Robina Vilijamsa, i shvatio sam da ne želim da se bavim pozorištem. Počeo sam da razmišljam o filmu i krenuo sam da idem u bioskop Simphony koji i dalje postoji. Namerno sam izabrao jednostavan film, Trifoov Američka noć. Ljudi uvek imaju drugačiji utisak o filmovima- neki ljudi bi rekli to je priča o tome i tome, rekli bi taj tip je uradio ovo i onda se dogodilo ono, ili bi rekli kamera je bila sjajna, prelepe slike. I zato što je Američka noć toliko jedonstavnan film, mislio sam da je dobar primer za proučavanje. Gledao sam ga od 9 ujutru do 11 uveče iznova i iznova dva dana dok nisam prevazišao zaplet, one trenutke kad primećujem nešto novo u kadru i dosadu, dok nisam došao u stanje kada sam bio zadovoljan onim što sam naučio i dok nisam shvatio realnost filma. Realnost je da je to jedan lanac slika u određenom redosledu koji priča priču ili zabavlja na neki način. Tako da morate prvo da shvatite kako da snimite redosled slika koje sadrže informacije koje želite da prenesete. I onda dolazite do toga kakav odnos te slike treba da imaju, jer te slike čine stil filma, i takođe čine jezik filma. Odnos tih slika utiče na to kakve informacije će gledaoci izvući. Znam da to zvuči budalasto, ali odatle sam morao da počnem.


Šta vas pokreće, s kojim motivima krećete da radite neki film?

Motivacija za svaki film je različita. Još uvek nisam snimio film samo zato što mi je neko za to platio, što je motivacija za većinu ljudi. U Crvenom oktobru sam bio fasciniran tehnologijom, nije me zanimalo ratovanje, to je film o mirenju, o ljudima koji se bore da razumeju jedni druge i stvore mir.  Konkretno, to je o ljudima koji žive u svojim umovima, ljudi u podmornicama, cela tehnologija postoji u njihovom umu, ne mogu da vide ništa, to je učenje veština koje će nam trebati u svemiru. Razmišljao sam o njima kao da pravim priču o modernom čoveku. Modernom čoveku nije potrebno da zna da dohvati pištolj i krene da puca na ljude, ali treba da una da koristi svoj um da napravi mašine koje mogu ono što ljudi nikad ne bi mogli, takvi ljudi koji to rade su heroji. I mislim da su priče o tim herojima mnogo važnije nego neke mitske priče o nekom tipu u XIX veku sa značkom na grudima koji paradira glavnom ulicom svog grada koji nikad nije postojao i upuca nekog ko takođe nije postojao.

Kako gledate podelu na blokbastere i autorske filmove?

Američki blokbasteri su kao stripovi, imate direktore koji nisu filmski autori, ne znaju da čitaju, neko im pokaže strip i to im izgleda kao film. Oni to rade iz potpuno drugih razloga od većine reditelja koja iz kulturnih razloga počinje da se bavi filmom. Pada mi na pamet Šekspir koji je rekao da su glumci hroničari vremena, a mi smo u istom poslu, i to radimo iz istih razloga. Ljudi koji prave sve te stripove se nadaju da imaju mašinu za novac, ako naprave jedan film i on donese zaradu, napraviće još 40 istih dok se rezervoar ne isprazni, i onda neko drugi pronađe nešto novo i svi ga prozovu genijalnim. Ali to nije ta osnovna funkcioja o kojoj je Šekspir pričao pre 400 godina, to je razlika.

Postoji nešto vrlo filmski u stripovima, grafičke novele i stripovi su umetnost...

Grafičke novele da, Marvelovi stripovi...onako.


O kojoj temi razmišljate kada je reč o novom filmu?

Radim na dva filma i nadam se da će se oba ostvariti uskoro. Jedan deluje kao da je o toj grupi ljudi koja paradira gradom i puca u ljude, ali je ustvari slojevita priča, slojevi se skidaju i shvatate da je nešto potpuno drugačije. Zapravo, Srbija bi bila sjajno mesto da se ta priča snimi. Ne kažem zbog kulturnih razloga, nego zbog toga kako izgleda i gomile mladih reditelja koje sam upoznao u poslednjih 24 sata, zbog okoline, mislim da bi se dobro uklopilo.

Predator ima jednu od kultnih scena u modernim akcionim filmovima, govorimo o poslednjim scenama gde nema dijaloga i pretvara se u čisto vizuelno iskustvo. Koja je bila vaša inspiracija za to i kako ste izveli svoju viziju tako jasno i konkretno?

Imao sam sreće što je Arnold želeo da ide kući, rekao je „znaš šta, snimaću još dan, dva“. Tad smo bili baš u pravoj džungli, nismo bili u odmaralištu gde ima kazina i drugih stvari, to je bio minijaturni grad sa jednim restoranom koji smo mi zaposeli. Morao sam da završim film za dve večeri snimanja, i to je bilo dobro jer je scenario uvek bio pun smeća koje je prebačeno u Predator 2, scene u svemirskom brodu... Užasne stvari kojih sam pokušavao da se otarasim, tako da je to bio blagoslov sa neba. Jaoo, Arnold želi da ide kući, baš šteta. Producenti su čupali kosu, a ja sam im rekao da se opuste i da ću smisliti nešto. 

Napisao sam scenu to veče jer sam znao gde snimamo i mogao sam da vizualizujem sve kadrove, izgradio sam scenu u glavi. Jednu noć smo snimali sa Arnoldom, a drugu noć sa čudovištem, i scena je bila izmontirana u mojoj glavi tako da su se kadrovi sklapali prirodno. Godinama kasnije to sam mogao da uradim namerno u filmu Afera Tomas Kraun, bila je tu cela sekvenca gde on krade drugu sliku, gomila gluposti pokradenih iz drugih filmova. Šef studija mi je verovao jer sam za njih snimio Lov na crveni oktobar. Rekao sam mu da mi se ne sviđa sve to i pitao ga da izbacim 25 strana, i on je rekao ok, samo završi film. Tako da sam izmislio celu sekvencu sa šeširima koja mi se kuvala u glavi već neko vreme, i ubacivao sam semena u film koja su vodila do tog kraja. Pravi test, da li su tih 25 strana bile potrebne- imao sam jednog policajca koji pita drugog „Kako je, kog đavola uradio to?!“ a drugi policajac slegne ramenima. Publiku nije briga, dobili su svoj odgovor, koga briga! I radilo je savršeno, publiku zaista nije bilo briga, stalo im je bilo više do ljubavne priče nego mehaničke izvedbe.


Koji ste utisak stekli o Srbiji?

Primetio sam da mladi ljudi žele da budu deo Evrope. Ostavili su prvi svetski rat za sobom konačno, jednostavno ih to više ne interesuje, samo žele da budu moderni Evropljani i to je divno.

Američkom reditelju Džonu Mektirnanu uručeno je najveće priznanje koje dodeljuje Jugoslovenska kinoteka, „Zlatni pečat“. Sa mladim rediteljima je održao radionicu. Mektirnan se, kod svojih domaćina, raspitivao koliko je daleko Kosovo, izrazivši želju da ode jedno popodne. Veoma ga interesuje naša istorija i  politička situacija na Balkanu. 

Нема коментара:

Постави коментар