Странице

уторак, 23. јун 2015.

Gospođica u JDP-u



 

Andrić spada u moje omiljene književnike. Uman, vispren, dobro uočava karaktere, prepoznaje istorijske kontekste i  pravilno iz njihove simbioze izvodi zaključke, predviđa i pogađa rasplet. U ovom romanu, koji je prilagođen za scenu, reč je o jednoj otuđenoj ćerci, koja svoj život, gradi u senci očevog bankrota i iz njega izvlači nazovi pouke. A pouke su da se štednjom, zelenaštvom, autističnošću  može uspeti u životu. Kao da je život puka konstanta i samo od toga kako igrate zavisi kako će vam biti. Kao da nema hiljadu promenjivih i nepoznatih. Uz to, žena, po svojoj prirodi, nije neprobojan bedem, ona ima svoju malu Ahilovu petu, srce željno ljubavi i pažnje, koje muškarac može da iskoristi na dva načina. Ili da je usreći ili da je upropasti. U ovom slučaju, pogađate, radi se o ovom drugom. Od samog početka, sve ukazuje na nastupajuću katastrofu, koja se čini neizbežna. Pokušavajući da se prilagodi vremenu i istovremno profitira, glavna heroina polako, nesvesna sveta oko sebe, biva poražena od sveta oko sebe i od vremena samog. Sveta koji ne razume, sveta koji ne oseća i sveta kojem ona nije potrebna. 
 

Predstava Gospođica nastala je na osnovu dramatizacije Marka Foteza, napisane 1962. godine, u vreme kada je Ivo Andrić bio predsednik Umetničkog saveta Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Radnja je podeljena na dva segmenta, jedan sarajevski, do prospasti Austrougarske i drugi beogradski, u koji glavna junjakinja sa majkom odlazi, kada biva izopštena iz života svog rodnog grada. 


Scenografija je svedena, vertikalna, takva da može da izdrži teleportaciju iz jednog u drugi grad. Iz jedne kulture i poimanja sveta u sasvim drugi. Jedini zajednički imenitelj im je naša junjakinja, koja ne pristaje ni jednom ni drugom gradu. Gorčin Stojanović se možda suviše strogo drži Andrićevog dela, nije ga baš na najpogodniji način prilagodio niti sceni, niti aktuelnom vremenu i  senzibilitetu. Tako da sve deluje arhaično, te na sceni samo moljci fale. Predstava ne korespondira sa publikom, više je sama sebi dovoljna. Poput glavne glumice. Gospođica Nataše Ninković je otpočetka hladna, beskrvna, nikad mlada, sapeta dogmama i introvertna. I kao takva, uverena da može da promišlja i uspe u muškom svetu, da mu doskoči, u vremenima, koja su, pokazaće se, turbulentna i prelomna, sudbnonosna i hazarderska. U kojima su gubili sve i mnogo sposobniji od nje. A o svetu se ne može suditi na osnovu procesa u sopstvenoj glavi, bez poznavanja i kontakta sa okolišom. Asketizam koji igra na kartu tuđe raskalašnosti teško da je ikada bila dobitna karta.  Pre je bio siguran put u propast.


Lepa zamisao, sjajni glumci, ali mršav rezultat. Tempo koji se suviše često gubi, nepotrebna estradizacija  su glavne, ali ne i jedine, manjkavosti koji ovu predstavu guraju u pravcu prosečnosti. Tako da vas ne bih više zadržavao. 

 Uloge:

Gospođica (Rajka Radaković) -  Nataša Ninković
Otac (Obren Radaković)/Rafo Konforti/Pesnik  -Vojislav Brajović
Jovanka -  Nataša Tapušković
Dajdža Vlado Hadži-Vasić/Ratko  -  Srđan Timarov
Majka (Radojka Radaković)  - Jasmina Avramović
Poslovođa (Veselin - Veso Ružić) Milan Marić
Tutor (Gazda Mihailo)  - Marko Baćović
Komšinica  - Vesna Stanković
Karmensita  - Anđelika Simić
Novinar/Advokat/Prvi pijanac -  Stefan Bundalo
Detektiv/Trgovac/Drugi pijanac -  Dejan Dedić
Po delu „Gospođica“ Ive Andrića,
Režija: Gorčin Stojanović
Dramaturg: Miloš Krečković,
Scenograf: Gorčin Stojanović,
Kostimograf: Lana Cvijanović,
Scenski pokret: Miloš Paunović,
Dizajn zvuka: Robert Klajn, Gorčin Stojanović.

Нема коментара:

Постави коментар