Diplomadski incident: Jazavac iz Kerempuha prebegao u Atelje 212

"Ako proglašavamo životinje nepodobnima, onda govorimo o mraku i zapravo nemamo nikakvo pravo da govorimo o demokratiji"                                                                       Fadil Hadžić

Trenutno jedna od najtraženijih predstava u Zagrebu "Jazavac u Kerempuhu" u režiji Olivera Frljića gostovala je u subotu, 9. maja na sceni "Mira Trailović" Ateljea 212. Satiričko kazalište Kerempuh dolazi u sklopu ciklusa "Kazalište bez granica", kojim najavljuje regionalnu i međunarodnu saradnju sa istaknutim pozorišnim kućama slične estetike. No pitanje je da li Beograd ima uopšte satirično pozorište, a odmah vam i nudim odgovor da nema, a treba mu svakako.

Starijim generacijama ova pozorišna trupa poznata je pod imenom satirički kabare „Jazavac“. Osnovano je 1964. godine, iste godine kada je Zagreb doživeo najveću poplavu u svojoj istoriji. Godine 1994. „Jazavac“ je promenio ime u „Kerempuh“. Upravo to je jedna od tema kojojm se glumci u ovoj predstavi bave. Što se dogodilo s Jazavcem otkad je njegovo ime izbrisano iz naziva Satiričkog kazališta? Je li se vratio u Kočićevu dramu iz koje je i došao? Ili li se ponovno našao pred sudom? Je li njegovo mesto na pozornici nacionalne zoologije zauzela etnički čista kuna? Što se događa kad se ovaj nezvani gost vrati u teatar koji se nekada dičilo njegovim imenom?

Kao i uvek u svojim predstavama, ova pozorišna trupa se oštro i beskomromisno obračunava sa društvom i njegovim manama. Što reče jedna gospođa pre predstave, prosto gura prst u oko. A sve u cilju da bi to društvo progledalo. I tada, u mraku pozorišta, polako shvatamo da oni (Hrvati) i mi (Srbi) bolujemo od istih bolesti. Da nemamo muda jedni drugima u lice da kažemo šta stvarno mislimo, a čim im vidimo leđa žestoko ih ogovaramo. Da smo licemerni. S Jazavcem, koji se vratio na mesto zločina, mesto na kojem je simbolički ubijen, vraća se i sećanje koje je neko pokušao da obriše.

Frljić je s Jazavcem napravio odličnu satiru trenutnog stanja društva, sve to uvuvši u celofan danas publici draže stenap komedije. Četiri glumca: Rakan Rushaidat, Borko Perić, Hrvoje Kečkeš i Vilim Matula, svaki po dvadesetak minuta imaju priliku da sami na sceni, na svoj način publici dočaraju kako vide svet oko sebe. Vrlo smeo poduhvat u kojem su se dobrovoljno prepustili sudu publike i ušli u svojevrsno takmičenje; ko je rečitiji, ko je manipulativniji i ko će od njih postati favorit gledalište. Oštrica satire ogoljava brojne društvene apsurde koji nas okružuju. Drska i energična, duhovita i začudna, ova predstava, ogoljenava glumce pred publikom, a publiku samu pred sobom.

Rakan je manipulativan, sprda se sa svojim prezimenom, sa islamofobijom i sa svojom uobraziljom da mu se ukazao Jazavac u svom nekadašnjem pozorištu.

Hrvoje Kečkeš, najpoznatiji ovdašnjoj publici po briljantnoj ulozi Kaze, u sitkomu „Bitanga i Princeza, uhvatio se ukoštac sa osetljivom temom poplava koje su prošle godine zadesile čitav region. I sa temom kako neko profitira od iste i da li smo ali baš stvarno saosećajni sa ljudima u nevolji.

Perić ide još dalje. Vodi razgovor sa Isusom koji ga obaveštava da se on i otac mu već 400 godina ne bave više istim bizbisom i da se bave farmacijom. Traži veze na zenlji oko nekih nekretnina, kako bi konačno izašao is očeve senke. Drsko i šarmantno.

Najmanje je u svom nastupu uverljiv Vilim Matula. Možda što zbog teme, muško-ženski odnosi, možda zbog namerno ubačenih delova koji tonu u trivijalnost. Volim seks i rado ga se sećam, tema je njegovog nastupa da sublimiram. Kao da je seks, danas pored starleta i rijaliti pornića uopšte provokacija.

Sve u svemu sjajna predstava, oštra i bolna, skrivena iza smeha, baš kakva nam svima treba, kako bismo konačno preležali neke opasne bolesti. Možda smo se razveli, ali nas ista sranja i dalje prate. A smeh leči, niste znali? Doduše nekad je i opasan, subverzivan...