Metamorfoze – koliko smo daleko odmakli i zašto nismo?

Metamorfoze, po Publiju Ovidiju Nazonu, spev je sastavljen  od petnaest pevanja, od kojih svako obuhvata jedan ili više antičkih mitova, pretežno sa ljubavnim sadržajem, a zajednički imentelj je zaključak da svaka ljubav ima svoju cenu, da se plaća, da je tom prilikom nužan preobražaj čoveka u nešto drugo (životinja, biljka ili kamen). A sve je nastalo iz haosa: 

„Pre mora i zemlje i neba, koje sve krije,

Oblik prirode jedan po celom svetu beješe,

Haos mu bejaše ime: neuredna i grdna gomila,

Ništa drugo do troma težina, nesložne klice

Loše složenih stvari sabjenih na mestu istom..“

Metamorfoza je enciklopedija antičkih mitova o nastanku sveta. Čovečanstvo se razvija tehnološki, ali kako stoji na mentalnom nivou, po pitanju karaktera? Metamorforza  ili preobražaj, prelazak je iz jednog u drugo stanja. Iz gusenice u leptira, iz Kafke u bubu, Narcis u cvet, Isus vodu u vino, iz devojke u ženu, iz živog u hranu za crve. Ništa nije večno, osim gluposti. Ništa ne možeš posedovati niti zadržati. Život je reka koja melje sve pred sobom!

 

Tako Ovidije, za razliku od Vergilija, ne veruje u pravolinski progres ljudskog roda, već je ta transformacija kod njega  ciklična, kao posledica okolnosti, na koje ljudi ne mogu svesno uticati. Pronikavši u samu bit čoveka, Ovidije analizira njegove vrline i slabosti, motive i nagone, misli i osećanja, strasti i, želje, nade, pobude i zablude. 

 

A budući da je mit sažimanje ljudskog iskustva, on kroz prizmu mita govori zapravo o sadašnjosti, od legende mesi pitko poetsko tkivo, u koje ubacije začinske sastojke; uspone i padove, podvige i poraze, plemenitost i podmuklost, dobrotu i pakost, eros i tanatos i sve ono što stoji između ovih krajnosti. Metamorfoze su čas smešne, čas tragične i tužne, čas drske, a čas trivijalne. Od drame i tragedije, preko melodrame i tragikomedije do komedije i groteske, žanrovi se kaleidoskopski smenjuju, prepliću i prožimaju. To je i njihova najveća vrednost. 

Tako i predstava Metamorfoze postavljena na Velikoj sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije puka konstanta, nije klasična scenografija, već su reditelj i njegov saradnik Sven Jonke (iz umetničke grupe Numen) ostavili glumcima slobodu da je na svakoj predstavi iznova osmišljavaju i materijalizuju. Oni obmotavaju ogromne količine samolepljive trake, oko nekoliko visokih stubova, jedinih fiksnih delova dekora, stvarajući tako apstraktu  instalaciju, transparetno i paučasto mrežasto.Time je prikazano ono što je u životu zadatu, na šta se ne može uticati, i na ono što je promenjivo, ali ne uvek po želji ljudi. Ono mitsko!

Moderno, inteligentno iščitavananje antičkog dela, vizuelno pročišćeno, svedeno i dopadljivo. Suptilno i uzbudljivo, postavlja gledaoca u aktivnu ulogu, dajući mu u zadatak  da sagleda i promisli o onom što se dešava na sceni. Računa na njegovo poznavanje drevnih mitologija, na njegovi visprenost i želju da se igra. Ko to želi neka izvoli, ja sam zaista uživao!

pogledajte ovde deo iz predstave

METAMORFOZE - po Ovidiju

GLUMCI:

Nebojša Glogovac

Tamara Vučković

Nikola Đuričko

Jelena Đokić

Goran Šušljik,

Nada Šargin,

Radovan Vujović,

Marija Vicković.

IGRAČI :

Dalija Aćin,

Luka Lukić,

Ana Dubljević,

Darko Bursać.

Priredili: Aleksandar Popovski, Jelena Mijović

Reditelj: Aleksandar Popovski

Dramaturg Jelena Mijović

Scenografija NUMEN

Kostim Jelena i Svetlana Proković

Muzika Silence

Koreograf Dalija Aćin

Lektor Ljiljana Mrkić-Popović

Volkov u Beogradskom dramskom

 

Teatar Volkov, najstarije rusko pozorište i jedan od vodećih ruskih teatara, koje je davne  1750. godine,  osnovao glumac Fjodor Volkov, nastupio je  u Beogradskom dramskom pozorištu 27. maja, na Sceni Rade Marković,  svetskom premijerom komedije Mesec dana na selu, po tekstu Ivana Turgenjeva i u režiji Jevgenija Marčelija, umetničkog direktora, koji je jedan od vodećih savremenih reditelja današnjice u ovoj zemlji.

Komad je izveden pred prepunom salom, u dva čina koja su trajala po sat i po. Radnja predstave odvija se na selu, nedaleko od Petrograda, u sredini u kojoj na neki način treba pobediti dokolicu i monitoniju svakodnevnog života. Ljubav se nameće kao najmudrije rešenje. Upravo u tom ljubavnom lavirintu kreću se i akteri ove drame, vešto i glumački virtuozno.

Jedina zamerka može se uputiti na čitljivost titla, te oni sa slabijim znanjem ruskog jezika, mogli su da imaju problema sa praćenjem radnje.

Živimo u Podzemnom svetu

Zapisi iz podzemlja su  jedan od prvih romana koje je Dostojevski napisao, nakon devetogodišnjeg izgnanstva. U njemu se oštro i nemilosrdno obračunao sa romantičarskim idealima o čoveku, kao saosećajnom i časnom stvorenju. O čoveku heroju, spremnim za velika i uzvišena dela, vrednim poštovanja i divljenja. Dostojevski nema baš nikakve dileme u vezi sa pravom ljudskom prirodom. Egoizam i sebičluk su osnovne pokretačke snage čovečanstva. Nema belog konja, nema lovorovih venaca, nema pobede, nema trijumfa.

Da li knjiga i obrazovanje možda mogu biti ona tanka slamka spasa, koja će čoveka prevesti na onu, bolju stranu obale? Tamo, gde čovek čoveku nije vuk. Neka mi vuk ovde, na ovom mestu, duboko izvini za uvredu koju sam mu nenamerno naneo. Da li smo svi mi žrtve svog samoljublja i svoje izveštačenosti? Svoje nesigurnosti, svojih strahova. Kako adekvatno uzvratiti na mržnju i prezir? Istom merom?  Ili okrenuti glavu ili samo drugi obraz?

Zapisi, stoga  nisu samo puka priča o poniženom i iskompleksiranom činovniku, neprihvaćenom i marginalizovanom u moralno iskvarenom i korumpriranom društvu. U kojem čovek ne napreduje prema svojim sposobnostima, već prema tome koliko dobro se dodvorava moćnijim od sebe i koliko jako gazi one ispod sebe. Jer svi mi mislimo (šta mislimo sigurni smo!) kako smo mnogo bolji, od onih koji su više uspeli od nas u životu. Da više zaslužujemo. I zato Čovek ne razume, ne prihvata svet oko sebe. Gleda na njega kao na neprijatelja i duboko u duši ga mrzi i prezire. Kako lepo reče Džoni Štulić: 

„ljudi jedu govna i sanjare!“ 

Ima  li izlaza iz tog trenutnog položaja, može li čovek umaći iz zone očaja, nemaštine i patnje?  I kolika je cena toga? Šta je sa onima koji misle da su čisti i bezgrešni, da su iznad učmale, usrane gomile? Jedan takav, Čovek, kojeg nam Dostojevski predstavlja, odlazi u kupleraj i posle seksualnog odnosa, drži kurtizani Lizi predavanje o moralu i životu. Gleda je sa pufnastog oblaka i oseća se moćnim, dok je ona tamo valja u blatu. Dobija sadisfakciju posle poniženja nanetog od strane školskih drugova, koji su uspešniji od njega. Jer, ništa čoveka više ne uzbuđuje od osećaja nadmoći i tuđeg bola i patnje, niti više frustrira od potčinjavanja, poniženja i sopstvene slabosti i nemoći. Da li ste spremi da bar sebi priznate sve svoje mane i sva svoja ograničenja ? U trenutku, lažne samilosti i čovečnosti, glavni „junak“ nudi uniženoj ženi ruku spasenja i poziva je u svoj skromni dom. 

 

No, najveći lupeži i probisveti su upravo oni koji žele da spasu svet ili bar jednog njegovog pojedinca, jedinku. Ovo pitanje, na koje nemamo odgovor, još od vremena legende o Isusu i propalog eksperimenta sa komunizmom glasi:

Da li je Čovek uopšte vredan spasenja? 

Da li je Bog digao ruke od svog neuspelog pokusa, duboko zgrožen svojim (ne)delom?

Ovde pre svega mislim na ugrađeni softver, hardver manje više funcioniše. 
Bog je bio dobar genetičar, a loš programer!

Imaju li ljudi smelosti i hrabrosti da se obračunaju sa svojom sujetom, sa svojim egom i u drugoj osobi vide biće slično sebi?  Svoj odraz u mirnoj vodi. Što je čovek više ogrezao u nemoral, u zlo, u  iskvarenost, što je njegov pakt  sa Đavolom jači, time je više spreman da osuđuje ljude oko sebe. I tada je, u tim osudama beskrajno surov, bespoštedan, za razliku od poimanja sebe samog, kojeg doživljava kao dobrog, plemenitog, kao neprestalnu žrtvu, kojoj je spreman sve da oprosti, sve da opravda. A biće pored sebe, da li bi mogao da razume, da li bi mogao da mu pomogne i da ga voli? Ili je suviše kukavica za tako jedno uzvišeno delo? Zašto se Čovek plaši da bude dobar? 

No, u Petrogradu ni sneg nije nevin, a posrnula duša ni na poslednjem ispraćaju  ne dobija oprost, ne dobija utehu, niti razumevanje. 

Tamno - siva, minimalistička scenografija, skučena, teskobna, možda je posledica krize u kojoj živimo. Krize koja nije samo ekonomska. Ali koja sjano komunicira sa dramom i publikom. Odsustvo detalja, bilo kakve raskoši, gura nas dublje u zagrljaj avetima, koje gledamo sa nelagodom. Ka njihovoj mizeriji i duševnom bolu. Od glumačkog asambla izdvaja se prva trojka, sjajni i upečatlljivi Srđan Timarov, u ulozi Čoveka, njegov smireni i odmereni, a premudri sluga Apalon i nesrećna ali osećajna prostitutka Liza. Čini se da se na kraju predstave Timarov tek razigrao i da bi predstavu odmah mogao da ponovi dva, tri puta. Zato, BRAVO! 

 

U svakom čoveku je i Bog i  Đavo. Oni su metafora, a ne činjenica. Oni su sinonimi za sva naša neznanja, strahove, želje i nade. Čitav univerzum u smrtnom telu. I tamo oni stalno vode rat za čovekovu dušu. Samo budala može da prihvati Boga bez svesti o postojanju Đavola. Da poriče njihov večni sukob u nama. Jer, poverovati da Đavola nema, njegova je najveća pobeda. Đavola u sebi treba kontrolisati i po potrebi puštati iz sebe. Čovekov život je neprekidan put po trnju, po neistraženom i krivudavom terenu, na kojem posle mirisa ruže sledi bolan ubod. Otežnjenje. Čovekov život je neprestalni beg od bola, od konačnosti, a njegova suština je u slabosti, a ne u marljivosti i slozi mrava. Prisustvujemo, u mraku, obdukciji ljudske duše. Užasnuti... Jer ta duša, koja se čereči, delom je i naša. Boli!!!

Dostojevski ne štedi svog Čoveka. Ne opravdava ga, niti ga sažaljeva. Taj negov Čovek  je sve svoje šanse prokockao, nemilosrdno se poigrajući  sa osećanjima drugih i nedužnih, onih koje neprekidno povređuje. Liza je najveća žrtva njegove ogorčenosti i mržnje. Dala mu je sve što je imala, svoje telo, svoju dušu i svoje iskreno srce. Svoje poverenje i svoj život. Na datu dobrotu, on je odgovorio mržnjom i nasiljem, zgazio ju je i uništio, lečeći se time od frustracija i ranjenog ega; ono što su dželati njemu naneli  on sa još većom strašću prenosi na svoju žrtvu. Biću koje je nemoćnije i bednije od njega, on želi  da naplati za sve patnje i sva poniženja, koja su mu naneta i za sve svoje slabosti koja mu je ova čista duša nenadano izmamila. Svom egu i svojoj sujeti on će prineti ovu nevinu žrtvu na oltar. Misleći da će se tako pročistiti, osloboditi se tegobnog tereta koji nosi, poput okova, na svojoj duši. Da će se svrstati među one uspešne, koje iz sve dubine svoje duše ne podnosi, kojih se gadi. Da će doživeti društveno priznanje. Čovek je žrtva svog uma, svojih duhovnog posrnća i svojih razočarenja, a Liza je samo telesni rob svoje sudbine. Stoga je njeno, eventualno spasenje mnogo lakše. Za nju još ima nade, jer u njenom telu kuca živo srce. Čovek je odavno mrtav, samo toga nije svestan.  Ili možda jeste, te je to razlog njegovog nekontolisanog besa koji se oplođuje u agresiji.

Podzemlje je lakmus papir stanja duha. Sveta u kojem i sami živimo. Nikad aktuelnije nego danas, nažalost. Svuda oko nas su ti zlotvori, ništarije i ološ. Ono, što se nekad krilo, čega se stidelo, što je trebalo iskoreniti, danas se uzdiže na pijedastal ljudskog roda i glorifikuje. Gledaju nas duhovni pacovi sa stranica štampe i  TV ekrana. Psuju nas iz kola i u prodavnicama. Gaze u prevozu. Gledaju nas sa mržnjom, koju normalni um ne može shvati i prihvati. No, iako su oni zlo, oni su i žrtve zla. Njihovo prirodno stanje je posrlulost i promašenost, ispraznost i ravnodušnost. Zavist! Jer, kad se susretnu sa mogućnošću, sa srećom u najavi, ljudi se uplaše i pobegnu glavom bez obzira. Bolje da budu  gubitnici i žrtve, neshvaćeni, nego da rizikuju i eventualno se razočaraju. Da se izvrgnu osudi i podsmehu okoline, krvožedne publike u gladijatorskoj areni koju nazivamo život. Na toj krhkoj vagi, terazijama, gde je na jednoj strani sreća, a na drugoj sud javnosti (publikuma), većina će palac staviti na stranu drugog. Zašto??? Ljudski svet je u svojoj biti površan, trivijalan, prizeman, licemeran, povodljiv, prilagodljiv, sklon jeftinim senzacijama i još jeftinijim lažnim osećanjima i saosećanjima. Lakim osudama. Kratkotrajnim grižama savesti. To je začarani, hermetički zatvoreni krug. Iz kojeg nema bekstva.  Koji je klopka, a ne šansa. 

Zagledajte se zato  dobro u ljude oko sebe i videćete da već predugo živimo u Podzemlju. A kada to shvatite, idite do ogledala. I duboko se zagledajte u svoj lik. Pokušajte da dopete do svog srca, do svoje duše. Ne plašite se šta ćete tamo zateći. Ozdravljenje započinje kada pacijent postane svestan svoje bolesti. Kada se postavi dijagnoza.

"Mali čovek želi preko crte!"

I na kraju, nešto sasvim trivijalno, ali opet i vrlo važno. Nedavno je JDP organizovao prodaju ulaznica po simboličnim cenama. I formirani su kilometarski redovi. Ta scenografija, nekako me podseća na ovu, iz Zapisa. Neće mene videti ti redovi. A opet, ova akcija, u junu, da je na dan predstave, karta duplo jeftinija je isto tako dobra. Negde je i cena tu negde. Slična. I ako pecivo, u pekari, posle 17 časova prodaju u pola cene, da se ne baci, a zašto bi pozorišta, zašto bi glumci, igrali pred polupraznim salama. Zar im nije veći izazov, da ih, tamo iz mraka, posmatra puna sala. I eto imamo dokaz, da ne želi baš sva publika samo da se zabavi sa prizemnim tekstovima i jeftinim delima. Sala na Zapisima iz podzemlja je bila popunjena. I baš oni, koji su se najviše meškoljili, tokom, na trenutke mučne, predstave postaće najveći fanovi boginje teatra. Tako treba! Zato se i igra. To je i suština postojanja Pozorišta! 

***

Uloge:

Čovek - Srđan Timarov

Apolon - Marko Baćović

Liza - Jelena Trkulja

Zverkov  - Marinko Madžgalj

Trudoljubov - Bojan Lazarov

Simonov - Đorđe Marković

Ferfičkin - Slobodan Tešić

***

Režija: Ana Đorđević

Dramatizacija: Ana Đorđević,

Scenograf: Vesna Štrbac,

Kostimograf: Lana Cvijanović,

 Dizajner zvuka: Vladimir Živković,

Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović,

Dizajner svetla: Svetislav Calić.

***

44 СОФОФЕСТ

Фестивал националног филма СОФЕСТ ће се ове године одржати од 7. до 11. јула у Центру за културу Сопот. Фестивал постоји већ 44 године и увек је имао своје место на мапи домаћих културних манифестација. Од ове године, СОФЕСТ бележи заокрет ка новој, врло специфичној и модерној програмској концепцији.

На овом СОФЕСТ-у, у први план стављамо оне филмске професије које су изузетно битне, али су обично у сенци. Од овог издања, биће то фестивал филмских професија на коме ће стручни жири додељивати плакете „Сунце Софест-а“ и новчане награде за КАМЕРУ, МОНТАЖУ, СЦЕНОГРАФИЈУ, КОСТИМ и МУЗИКУ. Сваке године ће фокус бити на по једној професији, а ове је на професији композитора филмске музике.  Износ награде за најбољу филмску музику ће ове године бити дупло већи од осталих категорија.

Баланс са интересовањима шире јавности, у којој је овај фестивал увек имао велику подршку, постиже се наградама Жирија публике. Награду Жирија публике за најбољи филм чине Статуета слободе и новчана награда за најбољи филм (чији редитељ и сценариста добијају и дипломе), као и награде Жирија публике за најбољу глумицу и глумца који добијају Статуете слободе.

Фестивал ће отворити наш најпознатији композитор филмске музике - Зоран Симјановић, који ће током Фестивала одржати и мастер клас.

 

Ове године пратећи програм Фестивала посвећен је композитору Душану Радићу, који је дао велики допринос на пољу филмске музике. Пројекцијoм филма The long ships  за који је компоновао музику, као и изложбом плаката, докумената и фотографија са снимања, приредићемо омаж овом великом композитору.

Битно је истаћи и да ће ове године, захваљујући интересовању стручне јавности за нову програмску концепцију, на Фестивалу бити приказано 19 филмова произведених у току претходне године, што је скоро три пута већи број филмова у односу на претходну годину, а представља готово стопроцентан одзив.

Филмови који ће се такмичити на Фестивалу: Бранио сам младу Босну, Црвени макови, Енклава, Мали Будо, Офф, Исцељење, Ничије дете, Споменик Мајклу Џексону, Једнаки, Пети лептир, За краља  и отаџбину, Варвари, Петља, Жигосана, Океан, Унутра, Травелатор, Психо сеанса, Отворени кавез.

Свечано отварање ће чинити већ традиционални дефиле аутора, глумаца и филмских радника, као и спектакуларни ватромет. Ове године, за музички програм Свечаног отварања је задужен бенд редитеља Милутина Петровића The Loop, састављен од осам музичара и филмаџија окупљених око гаражног филма. The Loop свира фанк 70-их, а извешће и потпури хит рокенрол песама из домаћих филмова.

Жири ће радити у саставу:Милош Пушић - редитељ, Ђорђе Марковић - монтажер, Јелена Ђорђевић – костимограф.

Као и прошлих година, најмлађи ће у јутарњим терминима имати прилику да виде најактуелнија светска анимирана остварења: Звончица и чудовиште из недођије, Сунђер Боб Коцкалоне - сунђер на сувом и  У мојој глави.

Marksov drugi dolazak

  

 Marks u Sohou

Karl Hajnrih Marks (Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je nemački politički filozof, ekonomista, istoričar, sociolog, najveći kritičar kapitalizma i tvorac socijalističke dogme. Marksova porodica je iz judeizma prešla u hrišćanstvo i preuzela germanizovano prezime. U Parizu upoznaje Fridriha Engelsa s kojem će udariti temelje teoriskog socijalizma. Ceo život proveo se seleći se od Pariza do Londona., u velikoj materijalnoj oskudici.  Mnogi misle da je pogrešno shvaćen i da su se oni koji sprovodili njegove ideje u praksu malo zaneli

Marks je za komuniste ono što je za hrišćane Isus. A komunistička Biblija je njihov Manifest. Marksa  je na scenu  izveo 1999. godine, američki istoričar, profesor i mirovni aktivista Hauard Zin pišući monodramu Marks u Sohou. Marks vaskrsava i publika ga vidi  kao nezaposlenog, progonjenog, velikog fana Pariske komune, porodičnog čoveka koji se zalagao za jedan pravedniji i bolji svet.

Vladica Milosavljević sa ogromnom energijom, harizmom, izvrsnom glumačkom tehnikom, zanosom uverenja, snagom emocija i srgumetima potpuno dominira scenom na petom spratu JDP-a. Iza nje se vide beogradske ulice osvetljene uličnim osvetljenjem. Ona bulvalno štarta scenom, čita, polemiše, prerušava se u samog Marksa, ali i njegovu ženu i ćerku, u ljutog anarhistu Bakunjina, čoveka službenika. Sve liči na čitačku probu, a režiser Vlatko Ilić je iz prvog reda usmerava i koriguje.

Jedna sjajna predstava koja pozorištu služi na čast. Ni jednog trenutka, ni na koji način ne podilazi publici, ali sasvim uspešno sa njom komunicira. 

 Uloga:    Karl Marks - Vladica Milosavljević

Tekst: Hauard Zin

Prevod: Nataša Milović i Jadranka Gojković,

Režija: Vlatko Ilić

Scenografija: Vojislav Klačar.

Nezavisna produkcija Scena Carina