Metamorfoze – koliko smo daleko odmakli i zašto nismo?

Metamorfoze, po Publiju Ovidiju Nazonu, spev je sastavljen  od petnaest pevanja, od kojih svako obuhvata jedan ili više antičkih mitova, pretežno sa ljubavnim sadržajem, a zajednički imentelj je zaključak da svaka ljubav ima svoju cenu, da se plaća, da je tom prilikom nužan preobražaj čoveka u nešto drugo (životinja, biljka ili kamen). A sve je nastalo iz haosa: 

„Pre mora i zemlje i neba, koje sve krije,

Oblik prirode jedan po celom svetu beješe,

Haos mu bejaše ime: neuredna i grdna gomila,

Ništa drugo do troma težina, nesložne klice

Loše složenih stvari sabjenih na mestu istom..“

Metamorfoza je enciklopedija antičkih mitova o nastanku sveta. Čovečanstvo se razvija tehnološki, ali kako stoji na mentalnom nivou, po pitanju karaktera? Metamorforza  ili preobražaj, prelazak je iz jednog u drugo stanja. Iz gusenice u leptira, iz Kafke u bubu, Narcis u cvet, Isus vodu u vino, iz devojke u ženu, iz živog u hranu za crve. Ništa nije večno, osim gluposti. Ništa ne možeš posedovati niti zadržati. Život je reka koja melje sve pred sobom!

 

Tako Ovidije, za razliku od Vergilija, ne veruje u pravolinski progres ljudskog roda, već je ta transformacija kod njega  ciklična, kao posledica okolnosti, na koje ljudi ne mogu svesno uticati. Pronikavši u samu bit čoveka, Ovidije analizira njegove vrline i slabosti, motive i nagone, misli i osećanja, strasti i, želje, nade, pobude i zablude. 

 

A budući da je mit sažimanje ljudskog iskustva, on kroz prizmu mita govori zapravo o sadašnjosti, od legende mesi pitko poetsko tkivo, u koje ubacije začinske sastojke; uspone i padove, podvige i poraze, plemenitost i podmuklost, dobrotu i pakost, eros i tanatos i sve ono što stoji između ovih krajnosti. Metamorfoze su čas smešne, čas tragične i tužne, čas drske, a čas trivijalne. Od drame i tragedije, preko melodrame i tragikomedije do komedije i groteske, žanrovi se kaleidoskopski smenjuju, prepliću i prožimaju. To je i njihova najveća vrednost. 

Tako i predstava Metamorfoze postavljena na Velikoj sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije puka konstanta, nije klasična scenografija, već su reditelj i njegov saradnik Sven Jonke (iz umetničke grupe Numen) ostavili glumcima slobodu da je na svakoj predstavi iznova osmišljavaju i materijalizuju. Oni obmotavaju ogromne količine samolepljive trake, oko nekoliko visokih stubova, jedinih fiksnih delova dekora, stvarajući tako apstraktu  instalaciju, transparetno i paučasto mrežasto.Time je prikazano ono što je u životu zadatu, na šta se ne može uticati, i na ono što je promenjivo, ali ne uvek po želji ljudi. Ono mitsko!

Moderno, inteligentno iščitavananje antičkog dela, vizuelno pročišćeno, svedeno i dopadljivo. Suptilno i uzbudljivo, postavlja gledaoca u aktivnu ulogu, dajući mu u zadatak  da sagleda i promisli o onom što se dešava na sceni. Računa na njegovo poznavanje drevnih mitologija, na njegovi visprenost i želju da se igra. Ko to želi neka izvoli, ja sam zaista uživao!

pogledajte ovde deo iz predstave

METAMORFOZE - po Ovidiju

GLUMCI:

Nebojša Glogovac

Tamara Vučković

Nikola Đuričko

Jelena Đokić

Goran Šušljik,

Nada Šargin,

Radovan Vujović,

Marija Vicković.

IGRAČI :

Dalija Aćin,

Luka Lukić,

Ana Dubljević,

Darko Bursać.

Priredili: Aleksandar Popovski, Jelena Mijović

Reditelj: Aleksandar Popovski

Dramaturg Jelena Mijović

Scenografija NUMEN

Kostim Jelena i Svetlana Proković

Muzika Silence

Koreograf Dalija Aćin

Lektor Ljiljana Mrkić-Popović