Странице

петак, 26. јун 2015.

Živimo u Podzemnom svetu




Zapisi iz podzemlja su  jedan od prvih romana koje je Dostojevski napisao, nakon devetogodišnjeg izgnanstva. U njemu se oštro i nemilosrdno obračunao sa romantičarskim idealima o čoveku, kao saosećajnom i časnom stvorenju. O čoveku heroju, spremnim za velika i uzvišena dela, vrednim poštovanja i divljenja. Dostojevski nema baš nikakve dileme u vezi sa pravom ljudskom prirodom. Egoizam i sebičluk su osnovne pokretačke snage čovečanstva. Nema belog konja, nema lovorovih venaca, nema pobede, nema trijumfa.

Da li knjiga i obrazovanje možda mogu biti ona tanka slamka spasa, koja će čoveka prevesti na onu, bolju stranu obale? Tamo, gde čovek čoveku nije vuk. Neka mi vuk ovde, na ovom mestu, duboko izvini za uvredu koju sam mu nenamerno naneo. Da li smo svi mi žrtve svog samoljublja i svoje izveštačenosti? Svoje nesigurnosti, svojih strahova. Kako adekvatno uzvratiti na mržnju i prezir? Istom merom?  Ili okrenuti glavu ili samo drugi obraz?


Zapisi, stoga  nisu samo puka priča o poniženom i iskompleksiranom činovniku, neprihvaćenom i marginalizovanom u moralno iskvarenom i korumpriranom društvu. U kojem čovek ne napreduje prema svojim sposobnostima, već prema tome koliko dobro se dodvorava moćnijim od sebe i koliko jako gazi one ispod sebe. Jer svi mi mislimo (šta mislimo sigurni smo!) kako smo mnogo bolji, od onih koji su više uspeli od nas u životu. Da više zaslužujemo. I zato Čovek ne razume, ne prihvata svet oko sebe. Gleda na njega kao na neprijatelja i duboko u duši ga mrzi i prezire. Kako lepo reče Džoni Štulić: 

„ljudi jedu govna i sanjare!“ 

Ima  li izlaza iz tog trenutnog položaja, može li čovek umaći iz zone očaja, nemaštine i patnje?  I kolika je cena toga? Šta je sa onima koji misle da su čisti i bezgrešni, da su iznad učmale, usrane gomile? Jedan takav, Čovek, kojeg nam Dostojevski predstavlja, odlazi u kupleraj i posle seksualnog odnosa, drži kurtizani Lizi predavanje o moralu i životu. Gleda je sa pufnastog oblaka i oseća se moćnim, dok je ona tamo valja u blatu. Dobija sadisfakciju posle poniženja nanetog od strane školskih drugova, koji su uspešniji od njega. Jer, ništa čoveka više ne uzbuđuje od osećaja nadmoći i tuđeg bola i patnje, niti više frustrira od potčinjavanja, poniženja i sopstvene slabosti i nemoći. Da li ste spremi da bar sebi priznate sve svoje mane i sva svoja ograničenja ? U trenutku, lažne samilosti i čovečnosti, glavni „junak“ nudi uniženoj ženi ruku spasenja i poziva je u svoj skromni dom. 
 

No, najveći lupeži i probisveti su upravo oni koji žele da spasu svet ili bar jednog njegovog pojedinca, jedinku. Ovo pitanje, na koje nemamo odgovor, još od vremena legende o Isusu i propalog eksperimenta sa komunizmom glasi:

Da li je Čovek uopšte vredan spasenja? 
Da li je Bog digao ruke od svog neuspelog pokusa, duboko zgrožen svojim (ne)delom?

Ovde pre svega mislim na ugrađeni softver, hardver manje više funcioniše. 
Bog je bio dobar genetičar, a loš programer!

Imaju li ljudi smelosti i hrabrosti da se obračunaju sa svojom sujetom, sa svojim egom i u drugoj osobi vide biće slično sebi?  Svoj odraz u mirnoj vodi. Što je čovek više ogrezao u nemoral, u zlo, u  iskvarenost, što je njegov pakt  sa Đavolom jači, time je više spreman da osuđuje ljude oko sebe. I tada je, u tim osudama beskrajno surov, bespoštedan, za razliku od poimanja sebe samog, kojeg doživljava kao dobrog, plemenitog, kao neprestalnu žrtvu, kojoj je spreman sve da oprosti, sve da opravda. A biće pored sebe, da li bi mogao da razume, da li bi mogao da mu pomogne i da ga voli? Ili je suviše kukavica za tako jedno uzvišeno delo? Zašto se Čovek plaši da bude dobar? 


No, u Petrogradu ni sneg nije nevin, a posrnula duša ni na poslednjem ispraćaju  ne dobija oprost, ne dobija utehu, niti razumevanje. 

Tamno - siva, minimalistička scenografija, skučena, teskobna, možda je posledica krize u kojoj živimo. Krize koja nije samo ekonomska. Ali koja sjano komunicira sa dramom i publikom. Odsustvo detalja, bilo kakve raskoši, gura nas dublje u zagrljaj avetima, koje gledamo sa nelagodom. Ka njihovoj mizeriji i duševnom bolu. Od glumačkog asambla izdvaja se prva trojka, sjajni i upečatlljivi Srđan Timarov, u ulozi Čoveka, njegov smireni i odmereni, a premudri sluga Apalon i nesrećna ali osećajna prostitutka Liza. Čini se da se na kraju predstave Timarov tek razigrao i da bi predstavu odmah mogao da ponovi dva, tri puta. Zato, BRAVO! 

 

U svakom čoveku je i Bog i  Đavo. Oni su metafora, a ne činjenica. Oni su sinonimi za sva naša neznanja, strahove, želje i nade. Čitav univerzum u smrtnom telu. I tamo oni stalno vode rat za čovekovu dušu. Samo budala može da prihvati Boga bez svesti o postojanju Đavola. Da poriče njihov večni sukob u nama. Jer, poverovati da Đavola nema, njegova je najveća pobeda. Đavola u sebi treba kontrolisati i po potrebi puštati iz sebe. Čovekov život je neprekidan put po trnju, po neistraženom i krivudavom terenu, na kojem posle mirisa ruže sledi bolan ubod. Otežnjenje. Čovekov život je neprestalni beg od bola, od konačnosti, a njegova suština je u slabosti, a ne u marljivosti i slozi mrava. Prisustvujemo, u mraku, obdukciji ljudske duše. Užasnuti... Jer ta duša, koja se čereči, delom je i naša. Boli!!!

Dostojevski ne štedi svog Čoveka. Ne opravdava ga, niti ga sažaljeva. Taj negov Čovek  je sve svoje šanse prokockao, nemilosrdno se poigrajući  sa osećanjima drugih i nedužnih, onih koje neprekidno povređuje. Liza je najveća žrtva njegove ogorčenosti i mržnje. Dala mu je sve što je imala, svoje telo, svoju dušu i svoje iskreno srce. Svoje poverenje i svoj život. Na datu dobrotu, on je odgovorio mržnjom i nasiljem, zgazio ju je i uništio, lečeći se time od frustracija i ranjenog ega; ono što su dželati njemu naneli  on sa još većom strašću prenosi na svoju žrtvu. Biću koje je nemoćnije i bednije od njega, on želi  da naplati za sve patnje i sva poniženja, koja su mu naneta i za sve svoje slabosti koja mu je ova čista duša nenadano izmamila. Svom egu i svojoj sujeti on će prineti ovu nevinu žrtvu na oltar. Misleći da će se tako pročistiti, osloboditi se tegobnog tereta koji nosi, poput okova, na svojoj duši. Da će se svrstati među one uspešne, koje iz sve dubine svoje duše ne podnosi, kojih se gadi. Da će doživeti društveno priznanje. Čovek je žrtva svog uma, svojih duhovnog posrnća i svojih razočarenja, a Liza je samo telesni rob svoje sudbine. Stoga je njeno, eventualno spasenje mnogo lakše. Za nju još ima nade, jer u njenom telu kuca živo srce. Čovek je odavno mrtav, samo toga nije svestan.  Ili možda jeste, te je to razlog njegovog nekontolisanog besa koji se oplođuje u agresiji.


Podzemlje je lakmus papir stanja duha. Sveta u kojem i sami živimo. Nikad aktuelnije nego danas, nažalost. Svuda oko nas su ti zlotvori, ništarije i ološ. Ono, što se nekad krilo, čega se stidelo, što je trebalo iskoreniti, danas se uzdiže na pijedastal ljudskog roda i glorifikuje. Gledaju nas duhovni pacovi sa stranica štampe i  TV ekrana. Psuju nas iz kola i u prodavnicama. Gaze u prevozu. Gledaju nas sa mržnjom, koju normalni um ne može shvati i prihvati. No, iako su oni zlo, oni su i žrtve zla. Njihovo prirodno stanje je posrlulost i promašenost, ispraznost i ravnodušnost. Zavist! Jer, kad se susretnu sa mogućnošću, sa srećom u najavi, ljudi se uplaše i pobegnu glavom bez obzira. Bolje da budu  gubitnici i žrtve, neshvaćeni, nego da rizikuju i eventualno se razočaraju. Da se izvrgnu osudi i podsmehu okoline, krvožedne publike u gladijatorskoj areni koju nazivamo život. Na toj krhkoj vagi, terazijama, gde je na jednoj strani sreća, a na drugoj sud javnosti (publikuma), većina će palac staviti na stranu drugog. Zašto??? Ljudski svet je u svojoj biti površan, trivijalan, prizeman, licemeran, povodljiv, prilagodljiv, sklon jeftinim senzacijama i još jeftinijim lažnim osećanjima i saosećanjima. Lakim osudama. Kratkotrajnim grižama savesti. To je začarani, hermetički zatvoreni krug. Iz kojeg nema bekstva.  Koji je klopka, a ne šansa. 

Zagledajte se zato  dobro u ljude oko sebe i videćete da već predugo živimo u Podzemlju. A kada to shvatite, idite do ogledala. I duboko se zagledajte u svoj lik. Pokušajte da dopete do svog srca, do svoje duše. Ne plašite se šta ćete tamo zateći. Ozdravljenje započinje kada pacijent postane svestan svoje bolesti. Kada se postavi dijagnoza.

"Mali čovek želi preko crte!"


I na kraju, nešto sasvim trivijalno, ali opet i vrlo važno. Nedavno je JDP organizovao prodaju ulaznica po simboličnim cenama. I formirani su kilometarski redovi. Ta scenografija, nekako me podseća na ovu, iz Zapisa. Neće mene videti ti redovi. A opet, ova akcija, u junu, da je na dan predstave, karta duplo jeftinija je isto tako dobra. Negde je i cena tu negde. Slična. I ako pecivo, u pekari, posle 17 časova prodaju u pola cene, da se ne baci, a zašto bi pozorišta, zašto bi glumci, igrali pred polupraznim salama. Zar im nije veći izazov, da ih, tamo iz mraka, posmatra puna sala. I eto imamo dokaz, da ne želi baš sva publika samo da se zabavi sa prizemnim tekstovima i jeftinim delima. Sala na Zapisima iz podzemlja je bila popunjena. I baš oni, koji su se najviše meškoljili, tokom, na trenutke mučne, predstave postaće najveći fanovi boginje teatra. Tako treba! Zato se i igra. To je i suština postojanja Pozorišta! 

***

Uloge:

Čovek - Srđan Timarov
Apolon - Marko Baćović
Liza - Jelena Trkulja
Zverkov  - Marinko Madžgalj
Trudoljubov - Bojan Lazarov
Simonov - Đorđe Marković
Ferfičkin - Slobodan Tešić

***
Režija: Ana Đorđević
Dramatizacija: Ana Đorđević,
Scenograf: Vesna Štrbac,
Kostimograf: Lana Cvijanović,
 Dizajner zvuka: Vladimir Živković,
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović,
Dizajner svetla: Svetislav Calić.

***

Нема коментара:

Постави коментар