KAD ĐАVOLI POLETE U TRI ŠЕŠIRA

Vladimir Kecmanović je dvadeset šesti dobitnik Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“ za najbolje književno ostvarenje na srpskom govornom području za roman „Kad đavoli polete".

U obrazloženju žirija se, između ostalog, navodi „da je tema nagrađene knjige isprva suptilno, a zatim i brutalno zlostavljanje tinejdžera, bivšeg štićenika doma za decu bez roditeljskog staranja. Ali ova tema sama po sebi ne bi značila ništa da Kecmanović nije spretno rešio problem pripovedača tako što je povezao nasilje i tišinu. U romanu usvojeni dečak, odnosno mladić, ne progovara, njegove reči su izostavljene tako da čitalac njegovu sudbinu razume na temelju govora drugih likova, pre svega kroz perspektivu bogatog Amerikanca i homoseksualca Keja koji ga usvaja sa idejom da sebi obezbedi i ljubavnika i naslednika. No, ni lik Keja nije ostvaren jednosmerno – uprkos tome što je ogrezao u drogi i prostituciji, isto koliko i u liberalnoj retorici, ovaj moralista bez morala je u isti mah složen lik savremenog sveta preko kojeg se prelamaju različite i do juče nespojive vrednosti karakteristične za ono što je spretno nazvano ’užasi postmoderne’.“

Žiri u sastavu: Vladimir Gvozden, predsednik, Dragan Babić i Dragan Jovanović Danilov koji je, govoreći na svečanom uručenju nagrade, podvukao da je „Kad đavoli polete“ zaista roman, ili kako je Danilov istakao: „Ova knjiga je antropologija u literarnom obliku.“

Pisan kao omaž Orvelu ovaj roman spaja nasilje i tišinu, sa besom autora prema trenutnom poretku stvari u svetu.

"Ne ubija onaj koji drži nož. Nego onaj kom ostaje imperija."

Bogati Amerikanac Kristofer (Kej) usvaja srpskog dečaka Mladena (Em) i dovodi ga u svoju raskošnu rezidenciju. Kej vodi vrlo neobičan i ekstravagantan život čiji sastavni deo su različite bizarnosti, od orgija, preko droge do golog nasilja.

Mladenu se u početku čini da se na taj način spasao doma za nezbrinutu decu u kome je do tada živeo.

Ali vrlo brzo shvata da sa njegovim starateljem nije baš sve kako treba i da je raj u koji je doveden nešto sasvim treće, nešto zlokobno i nasilno.

Novi roman nagrađivanog i tiražnog pisca (Osama, Top je bio vreo, Kainov ožiljak) negde je na razmeđi potresne ljudske drame i vrhunski napisanog trilera koji će vas naterati da ne ispuštate knjigu iz ruku.

Njegovi junaci su oličenje današnje surove realnosti i sveta u kome živimo.

Pitanje je samo da li smo tek svedoci ove priče, kao njeni čitaoci ili smo, po sili prilika i pravila današnjeg otuđenog i svirepog sveta, takođe i – saučesnici.

Da li nam autor ostavlja bar tračak nade, videćete na stranicama ove knjige.

Primajući nagradu, Vladimir Kecmanović je podsetio da, kada je izašao njegov roman „Top je bio vreo“, koji je takođe bio subverzivan: 

„Još uvek su bili prisutni recidivi titoističke svesti koja je podrazumevala da ono što je subverzivno treba napasti, pa su me napali, što je bilo dosta dobro za mene. U narednom periodu su savladali lekciju da nije pametno napadati ono što vam se ne sviđa, nego je bolje prećutati, tako da je moj prethodni roman ’Osama’, koji je takođe subverzivna knjiga, uglavnom prećutan, a i ovu pokušavaju da na taj način tretiraju. U takvim uslovima je zaista redak slučaj da se nađe žiri koji je spreman da nagradi jednu subverzivnu knjigu i tako skrene na nju pažnju, i na tome zahvaljujem članovima žirija. U počast ove nagrade razmotriću svoju ljubav prema maslinovom ulju."