ŽURNAL O ŽELIMIRU ŽILNIKU ZATVARA XXVII FESTIVAL AUTORSKOG FILMA

 Na današnjoj, poslednjoj konferenciji za medije povodom XXVII Festivala autorskog filma predstavljen je film „Žurnal o Želimiru Žilniku“ (ŽŽŽ) koji će zatvoriti ovogodišnje izdanje festivala,.

 

Pre početka snimanja filma „ŽŽŽ“, reditelj Janko Baljak i Želimir Žilnik su imali priliku da se bolje upoznaju, što je na neki način bila i priprema za snimanje:

 

„Znao sam štošta o Želimiru, u Novom Sadu smo se često sretali. Ali, u stvari smo se upoznali na Tajvanu. Na tom dvonedeljnom putovanju, tokom kog smo posetili njihove umetničke škole, fakultete, mi smo saznali mnogo toga jedan o drugom, pričali o životu, o raznim stvarima. Tri godine smo snimali. Putovanje koje prikazujemo u filmu se pretvorilo u avanturu, pogotovo kad se desila pandemija. Uživali smo u svakom trenutku. Posebna je čast što zatvaramo ovogodišnji Festival autorskog filma, koji je po meni trenutno jedan od najvažnijih događaja za kulturu i umetnost.“

 

Film oslikava kako rad Želimira Žilnika tako i tok jugoslovenske kinematografije.

 

„Ova dva aspekta nisu mogla da budu nevezana, jer sam ja 25 godina mog filmskog rada živeo u Jugoslaviji, a drugih 25 u novim državama koje su nastajale nakon Jugoslavije – Srbija i Crna Gora, Republika Srbija. Ono što je interesantno je da u kulturi danas nema mnogo veće distance ili manje saradnje između celog ex-yu prostora, nego što je bilo nekad. Mnogo novih filmskih, pozorišnih projekata je u koprodukciji. U samoj filmskoj produkciji, saradnja je intenzivnija nego pre“, ispričao je Žilnik.

 

„Stil u mojim filmovima proistekao je iz mojih interesovanja iz tog perioda kad se čovek fascinira nekom od umetnosti. Interesantno je da sam ja prvo počeo da se bavim slikarstvom. Filmska tehnika je bila zanat. Učilo se intenzivno i fokusirano, kao posao sajdžije. Kratki filmovi su na neki način bili ulaznica za neka veća ostvarenja, kao na primer što je kod mene bio debitantski igrani film, a zatim i Novi jugoslovenski film. Nisam znao da ću se baviti filmom, mislio sam da ću raditi neki fizički posao. Tako da smo mi, Novi jugoslovenski talas, došli pre nemačkog Novog talasa. Svi su se divili jugoslovenskim filmovima, iako su kod nas mnogi bili zabranjeni. Nismo smeli reći kolegama iz Nemačke da je neki, za njih veliki film, u našoj zemlji zabranjen.“

 

Reditelj Janko Baljak i montažerka Aleksandra Milovanović ispričali su kako je tekao proces istraživanja i same montaže:

 

„Želeo sam da materijal i glavni motivi budu moj lični izbor. Nemoguća misija je napraviti film o svemu što je Žilnik radio. Izabrao sam ostvarenja koja su za mene lično najrelevantnije i koja su imala najveći uticaj na mene i u ličnom i profesionalnom razvoju. Sigurno će biti kritika vezanih za odabir i zašto nema filmova koje ljudi vole ili nekih konvencionalnijih naslova. Zamisao je bila da ovo bude razgovor između dva umetnika koji razgovaraju o kinematografiji, radu na filmu, karijeri. Mislim da smo našli pravu meru,“ rekao je Baljak.

 

„Malo je reći da je bilo veliko zadovoljstvo raditi na ovom filmu. Moja vodilja je bila da nepogrešivo pratim energiju koju Želimir ima. Ova priča se može pratiti kao biografsku priča, kao priča o Jugoslaviji, o kinematografiji. Ali ovo je prvenstveno film o energiji koja godina ne bledi, ali je među ljudima ima sve ređe. Poenta je da dočara šta je to umetnost dokumentarnog filma. Možda nema onog što se može pronaći u esejima, studijama, hiljadama radova napisanih o Žilniku i njegovo radom, ali uhvatili smo nit koja jeste poetika dokumentarnog filma,“ dodala je Milovanović.

 

„Film će imati regionalnu distribuciju. U januaru će biti prikazan u Trstu, imamo i pozive za festivale u Geteborgu, Stokholmu... Ali prvo će biti prikazan, siguran sam sa velikom radošću, u bivšim republikama,“ rekao je reditelj.